Златна медаља вреди само 70.000 евра, сребрна шездесет а бронзана педесет хиљада евра. Исто тако, освајачи медаља ће након четрдесетог рођендана доживотно примати спортску пензију! Један дневни лист је помињао цифру о три просечна лична дохотка у Србији. Тренутно је то око 1.500 евра динарске вредности! За освојену златну медаљу! Е, сада колико вагона пшенице мора да произведе сељак за једну медаљу? Колико година конобар мора да ради за исту ту медаљу?
Још је римски песник Јувенал почетком 2. века запазио да се држава труди да људима скрене пажњу од суштинских питања, а да би задовољила масе делила је бесплатан хлеб и организовала борбе гладијатора. Тако је народ бивао усрећен и није се бавио политиком и суштинским стварима по само, тада већ, Римско царство.
Дакле, хлеба и игара, да би народ био задовољан. Ништа ново и ништа оригинално. Али, функционише и данас. Битно је забавити масе неким тривијалним садржајима како би људи посветили пажњу некаквим спортским надметањима, животима “славних личности“, односно свакојаким ријалити садржајима. И онда су јавне функције и послови препуштени малобројној „елити“, а већина поданика не брине о томе, рецимо, колико дуго се граде путеви, пруге, колико коштају, колико је држава задужена, коме се и под којим условима дају повластице да би отворио некакав погон у земљи, шта ће бити ако исти тај једног дана утекне без трага? И ко ће да плаћа такве евентуалне промашаје? Ово, додуше, није спорно. Зна се ко ће све то платити!
Спорт мотивише људе да навијају, обузме их патриотизам, радују се победама, тугују у поразу. Тријумф свог такмичара или репрезентације доживљавају као лични успех. Диве се победницима, величају их, поистовећују се с њима. Спортски великани понос су нације. О њима се пише, говори, прати се сваки њихов корак, изјава, купују се мајице с њиховим ликом. Још ако су то освајачи медаља на европским или светским првенствима, маса поштовалаца ће се дивити до имбецилности. Што рече Радован ИИИ.
Србија се добро држи. Чак девет медаља, од тога три златне освојили су спортисти Србије на протеклим играма у Јапану. Свака част. Имао се народ чему радовати. Али, имају и освајачи медаља разлога за срећу. Србија, читај председник Србије обећао освајачима медаља награду и обећање испунио. Златна медаља вреди само 70.000 евра, сребрна шездесет а бронзана педесет хиљада евра. Исто тако, освајачи медаља ће након четрдесетог рођендана доживотно примати спортску пензију! Један дневни лист је помињао цифру о три просечна лична дохотка у Србији. Тренутно је то око 1.500 евра динарске вредности! За освојену златну медаљу! Е, сада колико вагона пшенице мора да произведе сељак за једну медаљу? Колико година конобар мора да ради за исту ту медаљу? Свака озбиљна држава много улаже у пољопривреду, угоститељство и туризам. Нису то гране привреде које ће уздићи неку државу, али су важне из више разлога. Запошљавају много радне снаге, осигуравају опстанак народа у време ратова и криза (сетимо се санкција), задржавају младе генерације у земљи. Да не би одлазили у бели свет трбухом за крухом. Или хлебом, како вам драго. Међутим, ако су ове привредне гране потцењене, као и неке друге уосталом, треба се окренути спорту. Вежбати и само вежбати. Олимпијски комитет и тако стално повећава број спортова на такмичењу. Очекују се да ускоро уведе нове олимпијске спортове; пљување удаљ, скокови у блато, натезање конопца. Додуше, натезање конопца је већ било на програму олимпијских игара 1900. и 1904. Треба га само вратити попут голфа. И иначе много је спортова који задивљују гледаоце. Скејтборд, спортско пењање, дизање тегова и бокс код жена… Тако да би натезање конопца имало смисла поново уврстити у такмичарске дисциплине. Мада ће натезања и те како бити и убудуће. Медаље ће падати, а све ће то народ позлатити!
На срећу у Србији родила пшеница. Није је суша погодила, као што је десетковала род неких других пољопривредних култура. Биће хлеба. Пшеница се увелико откупљује од сељака. По цени од 18 динара за килограм. Истина, ону пшеницу што је киша закачила, откупљивачи плаћају 15 динара за кило! Мало, чини се. Произвођачи, ратари, немају неку вајду од такве цене хлебног зрна. Флаша пива у продавници није испод 50 динара. Кисела вода дупло скупља од пшенице. И после очекујемо да неко поново сеје жито и живи од пољопривреде. Биће тога све мање. Док једног дана, вероватно не много далеког, не останемо без ове најважније животне намирнице. Попут неких држава у окружењу.
Преузето Корени.рс