Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / КАКО НАХРАНИТИ СВЕ ГЛАДНИЈА УСТА У ПАРТИЈИ СА СВЕ ОСКУДНИЈИМ РЕСУРСИМА У ДРЖАВИ

КАКО НАХРАНИТИ СВЕ ГЛАДНИЈА УСТА У ПАРТИЈИ СА СВЕ ОСКУДНИЈИМ РЕСУРСИМА У ДРЖАВИ

КАКО УСРЕЋИТИ ЕВРОПСКУ УНИЈУ И ПУТИНА? КОЛИКО КОШТАЈУ СОЦИЈАЛИСТИ У ВЛАСТИ, А ПОШТО СУ У ОПОЗИЦИЈИ? МОГУ ЛИ НАПРЕДНЈАЦИ САМИ ИЗНЕТИ ТЕРЕТ КОСОВА? ЗБОГ ЧЕГА СУ ПРЕДСЕДНИЧКИ И ГРАДСКИ ИЗБОРИ 2022. ЗА ВУЧИЋА ПАКЛЕНИ ПОСАО У НАЈАВИ? КОНАЧНО, КАКО НАМИРИТИ СВЕ ГЛАДНИЈА УСТА У ПАРТИЈИ СА СВЕ ОСКУДНИЈИМ РЕСУРСИМА У ЗЕМЉИ? БЕЗ ОБЗИРА НА 188 ПОСЛАНИКА У СКУПШТИНИ, ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ НЕМА ПРАВИ ОДГОВОР НА СВЕ ОВЕ НЕДОУМИЦЕ

Неколико хиљада људи је ових дана широм Србије, мада углавном у Београду, прилично нервозно. Њихов живот наредних година зависи од одлуке коју треба да донесе Александар Вучић, а коју никако да донесе, развлачи је, ево, већ два месеца. Али они због свог незадовољства неће организовати улични протест испред Председништва, напротив. Они су већ власт или би да уђу у власт, а од Вучића им зависи на којој позицији ће убудуће бити.

Републичка изборна комисија је 5. јула саопштила коначне резултате парламентарних избора, док је Народна скупштина верификацијом мандата конституисана 3. августа, када је почело да тече уставних 90 дана за избор Владе Србије. Председник и потпредседници парламента, међутим, нису изабрани, нити су формирана радна тела, укључујући скупштинске одборе, што је остављено за неки други пут. И, наравно, логично је запитати се зашто изборна листа напредњака са освојених 188 од укупно 250 мандата није одмах завршила тај посао. Као и што није ван памети поставити питање због чега ни влада, с обзиром на такву већину, не да још није изабрана, већ Вучић после више пута поновљених изјава о последњој недељи августа сада то помера за недефинисану будућност, односно „потребно ми је времена, али свакако ће бити пре 3. новембра, што је уставни рок“. Ова питања, која се своде на – зашто Александар Вучић отеже – имају дакле сваког смисла? Али и могући разлози за то отезање уопште нису бесмислени. Што би се рекло, свако зашто има своје зато.

Казати да председник Србије отеже јер му се тако може представља лењост размишљања и свођење најмоћнијег човека у држави на импулсивне реакције, на терање ината, на ирационално у њему, што може бити само део, или делић, истине. Вучић о заиста важним стварима много размишља, пажљиво планира, труди се да сагледа и „целу шуму“ и „свако дрво“ и да анализира што је могуће више унапред. Да ли су тако донете одлуке увек у општем интересу, друга је тема, али за интерес његове власти, њеног одржавања и јачања и контроле над већином процеса и механизама, то је од кључне важности. И, на крају крајева, неопходно. Без малтене опсесивне посвећености стратегији, али и сваком детаљу, нити би Вучић био ту где јесте, нити би СНС имала моћ какву има, нити би му противници били тако слаби. Потцењивање Вучића, пропраћено „анализама“ које се своде на оно жељено, сигуран је пут у пораз. Па и боље га је преценити него потценити. У сваком случају, у његовом фокусирању и на дугорочну стратегију и на сваки детаљ налази се одговор на питање зашто Србија још није добила нову владу, зашто парламент није до краја формиран, зашто оне хиљаде људи још чекају на своје (ново) место под сунцем.

КАКО УСРЕЋИТИ СТРАНЦЕ

То што неко има стратегију и план како да је оствари и што се труди да води рачуна о сваком детаљу ипак није гаранција да ће све испасти како је и желео. Скупштина без опозиције, са Покретом слободних грађана, ДЈБ, ДСС, СРС и УДС (шта то беше) испод оног минималног цензуса од три одсто, отежава и актуелне постизборне комбинаторике.

Кога узети у власт, а од кога на мишиће правити опозицију, када се баш све своди на СПС, Шапића и мањине. Српски парламент ће, неизбежно, бити један од ретких у Европи, а каквих уопште нема у ЕУ, где или ни формално неће постојати опозиција или ћемо уз власт имати још само „провладину опозицију“, што социјалисти кажу „државотворну“, конструктивну, при чему целу представу неће видети само онај ко не жели да је види.

И ту у првом реду мислимо на странце, то јест на западне владе. Западњаци ће такав парламент јавно сматрати демократским представништвом грађана Србије, чији састав у великој мери одражава реалност расположења у друштву, али само уколико и докле им то буде политички одговарало. При чему уопште није искључено, штавише, то треба очекивати, да државни званичници из ЕУ и САД наступају углавном помирљиво према српском стању ствари, са неким врло одмереним примедбама, али да критичко сечиво додатно заоштре тамошњи медији, утицајни институти, невладине организације, па чак и посланичке групе левице и центра у Европском парламенту, и да тако држе батину над главом званичног Београда, којом ће снажно ударити ако овај одступи од њихових интереса, државних и економских. При чему не мислимо „само“ на Косово, релације са Русијом и третман западних инвеститора, већ и на све доминантнији проблем односа са Кином, где је Србија већ направила који корак више него што Американци и многи у ЕУ сматрају за свој интерес.

Све ово утиче и на планирање будуће расподеле власти унутар Србије. Западњаци, владе и бизнис, треба да у великој мери буду задовољни, Руси не смеју бити превише љути, а мора се одржати слика вођења потпуно самосталне и „баш ме брига шта кажу амбасаде“ политике.


КОСОВО И СОЦИЈАЛИСТИ

У новој расподели карата унутрашње моћи мора се брижљиво водити рачуна и о Косову, решењима ка којима се иде и што широј подршци у домаћој јавности коју власт за то мора имати. Без обзира на комотне две трећине мандата у парламенту за напредњачку листу, којима се у теорији омогућава изгласавање било какве одлуке по било ком питању, од, рецимо, подршке законодавног дома Вучићевом плану за Косово (што досад није била тема скупштинске дебате јер сам план посланицима никад није представљен), до потписа на „свеобухватни план нормализације односа“ са Приштином и промене Устава. Напредњаци потпуно сами, или са мањинама, у ту политички ризичну операцију не могу да уђу. На страну очекивана такозвана бочна подршка у делу цивилног сектора и мањег дела ванпарламентарне опозиције, па и умиривање врхушке Српске православне цркве мултимилионским донацијама усред пандемије, за СНС је врло пожељно да још неко из позиције власти, доносиоца одлука, тај терет равноправно подели.

Наравно, Дачић и Шапић би и из улоге „државотворне“ опозиције могли да подрже оно што им Вучић затражи, али колика би им била цена за то? Такође, да ли би Дачић у случају губитка власти, под условом да уопште остане лидер СПС, могао да убеди сопствену партију да се „подметне“ око Косова? Најсигурнија подршка се добија тиме што би поменути добили места у влади. За интересе СНС, што мање то боље.

Овде није згорег подсетити на подударности у делу бирачког тела СНС и СПС, радништво и пензионери, али и каријеристи, углавном конзервативно оријентисани, и да би евентуални удар социјалиста на напредњаке због „издаје Косова“ могао да направи значајну штету. Дачић се, наравно, заклиње да се то неће десити, али… Ем се и раније заклињао на све и свашта, ем уколико би отишао са чела партије, натеран или отеран, заклетве аутоматски више не би важиле. Све ово, удружено са фијокама пуним досијеа о разним људима у врху СНС и око њега, отежава одлазак СПС у опозицију. Имају и напредњаци опцију једнако бруталног одговора на евентуално бунтовништво социјалиста, као и механизме лукративне куповине лојалности – не даш им места у влади, али им даш јавна предузећа и правиш с њима коалиције на локалу. Међутим, сада је ваљда јасније зашто је за прављење новог дила, или припрему рата, са СПС ипак потребно време.

КАКО НАХРАНИТИ ГЛАДНЕ

У овом тексту последњи, међутим, никако најмање важан фактор који успорава Вучића у овом периоду јесте неопходност да што већи број својих људи учини што задовољнијим. А како намирити толико вечно гладних уста? Управо је у томе важан део одговора на дилему зашто се чак и са одлукама о важним местима у парламенту отеже – напредњак који добије функције у Народној скупштини остао је без функције у извршној власти, то значи да неће бити ни министар, ни државни секретар, ни директор јавног предузећа. И обрнуто, они којима се намени ресор у Немањиној или предузећу неће бити на Тргу Николе Пашића. Слично важи за фотеље у локалним самоуправама, ко ће остати у матичној општини, ко се сели у Београд. Такође, напредњаке на јесен чека велика изборна скупштина, расподела државних функција у великој мери ће утицати на страначке.

И док се све то не разбистри, свуда траје статус кво. Прилично једноставно.

А од СНС-а је направљено политичко чудовиште, мреже интереса, комплексна савезништва и ривалства, много људи огромних апетита. Њихов заједнички шеф јесте убедљиво надмоћан, али ипак од свих њих и зависи, од њихове оданости и њиховог рада, и није му циљ да своју војску држи несрећном. Па их све треба некако намирити, од врхушке до подножја хијерархије, тако да и они буду задовољни и да допринесу где треба како треба. Да се испуни и лични и неки општи интерес, колико је могуће… Међутим, мудар владар ће своје људе усрећити тако да буду у сваком тренутку дубоко свесни колико они од њега зависе. Да је он заслужан за њихов лет, као и да може да узрокује њихов пад. Дакле, да, сасвим могуће је да Вучић делом и намерно отеже са новом композицијом власти јер му се просто тако може. Јер тако држи људе под контролом, јер тако оних неколико хиљада, који већ месецима стрепе у неизвесности, добро знају ко је Шеф и на памет им не пада да га се одрекну.

 Преузето недељник Време

 

 

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

НАЈГОРА ЈЕ БОЛЕСТ ОСТАТИ БЕЗ ДОДИРА

 Ево, болест поново и незадрживо надолази са свих страна. Епидемија нигде није одлазила одавде, постала …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *