Почетна / Архива / КАКО ЈЕ СИН ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА ПОХАЂАО ШКОЛУ КОЈА КОШТА 12.500 ЕУРА ГОДИШЊЕ И ШТА ЈЕ СРПСКИ НАРОД СВЕ ЈОШ ПЛАТИО

КАКО ЈЕ СИН ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА ПОХАЂАО ШКОЛУ КОЈА КОШТА 12.500 ЕУРА ГОДИШЊЕ И ШТА ЈЕ СРПСКИ НАРОД СВЕ ЈОШ ПЛАТИО

Син Александра Вучића Данило ишао је у Гимназију „Руђер Бошковић“, чији је један од власника актуелни министар просвете Младен Шарчевић. Није познато одакле Вучићу новац за школовање сина, с обзиром да, према писању КРИК-а, школарина износи између 8850 и 12.500 евра годишње, што је, отприлике, била Вучићева годишња плата као потпредседника и председника Владе.

Министри у Влади Србије одбројавају последње месеце и недеље на тој функцији. Након избора на пролеће, према најавама, велики број њих биће замењен „бржим, јачим и бољим“ напредњацима и њиховим фаворитима. Иза њих остаће збиља брдо нерешених афера, скандала и случајева који су у јавност углавном доспели писањем истраживачких новинара, а карактеристика скоро сваког од њих јесте да, по правилу, нису имали никакав епилог на суду.

Помало је незахвално писати текст о теми о којој без проблема може да се напише омања књига. Но, онај ко пише о аферама министара у земљи која се дави у корупцији и потпуној неодговорности политичке касте, попут Србије, има и додатан проблем: шта су, заправо, афере и скандали у Србији?

Да ли су афере, како пише у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, „спорне ствари“, „тешки положаји“, „непријатни доживљаји“ и да ли су скандали „саблазни“, „бруке“, „срамне ствари“? О каквом тешком положају или непријатном доживљају говоримо када актери свих тих догађаја заједно са својим покровитељем имају „највећу подршку грађана у новијој историји“? Каква срамна ствар или брука када она не може да допре до највећег броја грађана због строго контролисаних телевизија са националном фреквенцијом? Да ли је дрво заиста пало у шуми ако нема ко то да види? И да ли уопште постоје афере и скандали политичара уплетених у корупцију и криминал ако се брижљиво сакривају од грађана?

Да ли вреди говорити о аферама у земљи у којој се малтене више нико не сећа како је министар Вулин хтео крајем 2014. да расподели два милиона евра тек основаним невладиним организацијама, чији су оснивачки акти личили као јаје јајету, од којих су неке основане и након што је расписан конкурс за тај новац, а онда, кад је ухваћен са прстима у пекмезу, рекао да не дâ паре невладиним организацијама, него ће све да их расподели „шврћанима“, односно за лечење деце оболеле од ретких болести?

Да ли вреди говорити о аферама у земљи у којој се малтене више нико не сећа како су истраживачки новинари открили да је фирма која обилато послује на најважнијим пословима са државом („Миленијум тим“ – Београд на води, гасификација) брату министра финансија дала аудија на коришћење?

Да ли је, напокон, скандал или афера када, на пример, две министарке – Нела Кубуровић и Јадранка Јоксимовић – у року од три године два пута брутално слажу грађане да су препоруке тела Савета Европе за борбу против корупције (ГРЕЦО) углавном усвојене, а оно није у потпуности усвојена ниједна?

Поставља се питање постоје ли скандали у овој држави која је скандалозна сама по себи, и која би тешко и могла да се државом назове. И шта је већи скандал од начина на који функционише Србија данас?

СИТНО

Оно што би у већини земаља вероватно била препорука против нечијег именовања на чело неког министарства или би, барем, била снажна препорука за уклањање са те позиције када се одређене информације дознају, у Србији изгледа да је препорука за намештење.

Тако, ево укратко, само цртица из биографије неколицине министара који би вероватно моментално били замењени у некој другој држави, али не и у Србији.

Министар за заштиту животне средине Горан Триван био је ухапшен 2001. због сумње да је подстрекивао функционера омладинског кампа „Караташ“ на Ђердапу близу Кладова, те да је због тог подстрекивања камп „Караташ“ био оштећен за 6,5 милиона динара. Ослобођен је због апсолутне застарелости дела. Давне 1991. био је неколико месеци министар омладине и спорта у (краткотрајној) влади Драгутина Зеленовића, а претходно је, по сећању новинара Дејана Анастасијевића, 1987. као председник Универзитетског комитета Савеза социјалистичке омладине и човек Мирјане Марковић „почистио“ редакцију листа „Студент“.

Министар привреде Горан Кнежевић – тада градоначелник Зрењанина и такође члан Демократске странке – био је ухапшен у октобру 2008. са још десет особа, због сумње да су оштетили буџет града Зрењанина „за најмање три и по милиона евра“ малверзацијама са грађевинским земљиштем и намештањем тендера.

Тада је у његовом сефу нађено више од 160.000 евра. Четири године касније, Кнежевић је – у том тренутку министар пољопривреде у влади Ивице Дачића, као потпредседник СНС-а – правоснажно ослобођен оптужби, а суд му је заплењени новац вратио. Неколико месеци касније, Кнежевић и његово министарство ће се наћи у, вероватно, једној од првих афера СНС власти – повишеног афлатоксина у млеку. Кнежевић је тада на конференцији за штампу јавно попио чашу млека, ваљда да докаже да је безбедно, а напредњаци су проблем „решили“ тако што су за десет пута повећали дозвољену концентрацију афлатоксина.

Агенција за борбу против корупције – чак и оваква каква је, са финансијером и функционером владајуће странке на челу – препоручила је крајем 2019. разрешење министра без портфеља Милана Кркобабића са те функције, јер је у мају исте године његов син Стефан био именован за в.д. директора ЈП „Стара планина“, а Кркобабић отац је управо задужен за рад јавних предузећа и учествовао је у доношењу ове одлуке Владе Србије.

Портал КРИК је у више наврата писао о пословима министра без портфеља Ненада Поповића. Када су на међународном нивоу испливали „Рајски папири“, односно процурили подаци о офшор компанијама, КРИК је писао да и Ненад Поповић има офшор компаније, и не само да их има него и да послови и имовина „вреде најмање 75 милиона долара“, а да је њихова тржишна вредност већа од 100 милиона, „што га чини убедљиво најбогатијим политичарем у земљи“.

Милан Зарубица, зет министра рударства и енергетике Александра Антића, био је познати произвођач и дилер синтетичких дрога. КРИК је у „Бази имовине политичара“ написао да су Зарубица и сестра Александра Антића били власници предузећа Варан Цхемицалс у чијем се постројењу производила дрога.

Актуелни министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић такође је имао офшор фирму и 2009. је добио посао са Телекомом Србије у вредности од 87.000 евра, открио је КРИК.

Према писању „Блица“ из марта 2018, министар спорта Вања Удовичић пребацио је 143 милиона динара фирми која је основана са фалсификованим документима и без одлуке Скупштине Универзитетског спортског савеза Србије (УССС), а следеће године спортисти нису ни отишли на Универзијаду, јер, опет према писању „Блица“, министарство Вање Удовичића није уплатило новац на рачун УССС.

Син Александра Вучића Данило ишао је у Гимназију „Руђер Бошковић“, чији је један од власника актуелни министар просвете Младен Шарчевић. Није познато одакле Вучићу новац за школовање сина, с обзиром да, према писању КРИК-а, школарина износи између 8850 и 12.500 евра годишње, што је, отприлике, била Вучићева годишња плата као потпредседника и председника Владе. Шарчевић је иначе познат по бахатом опхођењу према новинарима, није смењен нити је поднео оставку након што је био „проваљен“ тест за малу матуру средином 2019. године, а БИРН је на порталу јавно.рс писао да је, пре него што је постао јавни службеник, „Младен Шарчевић приватне школе отварао и са људима који су били ‘са оне стране закона’“. КРИК је писао средином 2018. да је тендер за електронске дневнике, вредан 1,6 милиона евра, био направљен тако да је на њему могла да победи само компанија „Тесла“, са којом је Шарчевић сарађивао.

КРУПНО

Када је реч о тежини оптужби које красе биографије министара у Влади Србије, свакако најгоре иду на рачун министра здравља Златибора Лончара. Њега су још 2004. и 2006, када није имао никакву политичку тежину већ је био „обичан“ лекар у Ургентном центру Клиничког центра Србије, чланови мафијашке организације и сведоци сарадници на суђењу за убиство Зорана Ђинђића Дејан Миленковић „Багзи“ и Миладин Сувајџић „Ђура Мутави“ оптужили да је за земунски клан 2002. „докрајчио“ једног рањеног мафијаша из Бијелог Поља убризгавши му „нешто“ у инфузију, те да је као награду добио стан на Новом Београду.

Новинари КРИК-а су дошли до уговора за тај стан, по коме је Лончар десет дана након наводног обављеног посла купио стан на Новом Београду од супруге најбруталнијег члана земунског клана Сретка Калинића за 30 хиљада, а после девет месеци га продао за 50 хиљада евра.

Почетком 2017. године, вероватно огорчен што није добио обећано место директора у Коридорима Србије, бивши министар Велимир Илић у јавност износи фотографију на којој Златибор Лончар грли вођу земунског клана Душана Спасојевића. Вучић је тада „објаснио“ ову фотографију тиме да је наводно Лончар оперисао оца Душана Спасојевића, мада, према изразима њихових лица, пре делује да је Спасојевић некако помогао Лончару, а не обратно.

Када је средином 2019. године бивши начелник УКП Родољуб Миловић у интервјуу КРИК-у и НИН-у Лончара поново довео у везу не само са земунским кланом већ и са Дарком Шарићем, Лончар је изговорио једну од омиљених реченица ове власти – нека надлежни органи реагују.

У односу на ове случајеве, онај иначе сабластан случај из новембра 2015, када је Лончар као министар здравља на ТВ Пинку коментарисао садржај психијатријског картона бившег директора „Курира“ Александра Корница (први случај „преумљивања“ овог листа, тада у епизоди „Србијо, извини“) не делује као нешто посебно. Иначе, тадашњи повереник за заштиту података о личности Родољуб Шабић поднео је захтев за покретање прекршајног поступка (и) против Лончара, као одговорног лица у Министарству здравља, а тај случај је две године касније – застарео. А ко се још сећа да је Лончар на Аеродрому чекао онај несрећни хеликоптер послат у маглу, у коме је погинуло седам особа? (Вучић: „Не дам Гашића и Лончара!“)

Ако је Лончаров „случај“ најтежи, убедљиви шампион у броју афера у које је умешан јесте министар финансија и некадашњи градоначелник Београда Синиша Мали. Ко још памти да је Вучић 2016. рекао да иза ноћног незаконитог рушења кварта у Савамали стоје највиши органи градске власти у тренутку када је Мали градоначелник?

Најзаслужнији за откривање највећег броја афера Синише Малог јесте портал КРИК. Мали је тада као саветник потпредседника владе Александра Вучића као директор две офшор фирме са Британских Девичанских острва за нечији рачун купио 24 стана на бугарском приморју и један укњижио на своје име.

Бивша жена Синише Малог га је оптуживала да ју је натерао да потпише лажну изјаву о приходима које је, наводно, добила у наследство (95.000 евра), чије порекло Мали није могао да објасни Агенцији за борбу против корупције. Марија Мали је у интервјуу КРИК-у испричала да тадашњи градоначелник има један стан у Београду и два апартмана на Копаонику за које Агенција не зна, да ју је физички нападао пред децом, да јој се „похвалио“ да је он одговоран за рушење у Савамали, да јој је након развода рекао да је судија која треба да одлучује о старатељству над децом „његова“… И збиља, деца су прво додељена Синиши Малом, да би потом бивши супружници издали заједничко саопштење у коме кажу да ће се заједнички бринути о деци.

На суђењу за старатељство, Синиша Мали је изјавио да школарине за децу у износу од 60.000 евра годишње плаћају „пријатељи из иностранства“.

КРИК је подсетио и на „ране радове“ Синише Малог, који је за време владе Зорана Ђинђића запослен у Агенцији за приватизацију као директор Центра за тендере и ту остао до краја 2003. године. Последња приватизација коју је Мали урадио у име државе била је приватизација Беопетрола, којег је купио руски Лукоил. Тада је Лукоил заступао Срђан Дабић, некадашњи кошаркаш Црвене звезде. Савет за борбу против корупције означио је ову приватизацију као штетну јер Лукоил није испунио своје обавезе, а Синиша Мали се, након одласка из Агенције, запослио – управо у Беопетролу. Седам година касније, 2012, Синиша Мали је управо са Срђаном Дабићем сарађивао у куповини та 24 стана у Бугарској.

КРИК је открио и да је Синиша Мали сам себи продао фирму за пола милиона долара, и то фирму коју је претходно добио на поклон од оца Борислава. Због овога, али и других трансакција, ангажовала се и Управа за спречавање прања новца, која је у свом извештају навела више сумњивих трансакција у којима је Мали учествовао. И Управа и Агенција за борбу против корупције су своје налазе проследиле Вишем тужилаштву у Београду, које није покренуло истрагу за прање новца, него је предмет проследило Првом основном тужилаштву које је само покушало да установи да ли је Мали пријавио сву своју имовину (Мали је платио 200.000 динара, и поступак због непријављивања имовине је био обустављен).

Синиша Мали је у мају 2018. заменио Душана Вујовића на месту министра финансија, и тиме постао и председник Координационог тела за спречавање прања новца и финансирање тероризма. А ко се још сећа да је ујутру на дан велике поплаве у мају 2014. Синиша Мали грађанима Обреновца рекао да остану код својих кућа? И какве има везе што је Универзитет у Београду коначно, након више од пет година, прогласио докторат Синише Малог – за плагијат?

Већ смо помињали Вулинове „шврћане“, а прескочићемо скандале које Вулин својим запаљивим, веома често мржњом натопљеним изјавама прави скоро свакодневно.

Најпознатији „случај“ министра Вулина јесте то што није могао да објасни – барем није било разуму блиског објашњења – одакле му нешто више од 200.000 евра којима је купио стан на Звездари средином 2012. године, док је био директор Канцеларије за Косово и Метохију. Баш некако у то време је држава дала око милион евра (унапред) за уградњу надзорних камера у Звечану на Косову. Није познато шта је и да ли је ишта од тих камера уграђено, а држава је та документа прогласила строго поверљивим.

Елем, Вулин је прво рекао да је стан скупљи од 200.000 евра купио од продаје једнособног стана вредног 40.000 евра, па је потом рекао да је паре позајмио од женине тетке која живи у Канади. Остало је нејасно да ли та жена уопште постоји, пошто је, према подацима КРИК-а, Вулин доставио Агенцији непотписан уговор. Још је мање јасно како је Вулин унео све те паре у земљу – на рачун их није добио, а „прославио“ се дајући одговор који савршено описује технику прања пара: наиме, пошто паре није добио на рачун, а у земљу може да се без пријаве унесе само до 10.000 евра, Вулин је изјавио да је паре уносио вишекратно, 9000 по 9000 евра, и тако двадесетак пута.

 

Недавно, открићем БИРН-а да су се на пољопривредном добру Јовањица гајили хектари марихуане, медији су злобно подсетили да је Вулин својевремено тамо ишао да бере парадајз, на шта је Ана Брнабић имала бисер изјаву: „Па, својевремено је тамо било и Панонско море. Па шта сад то тачно значи?“ А и ко се још сећа да је брат државног секретара у Вулиновом министарству ухваћен како дилује дрогу владиним аутомобилом?

Слично Вулину, занемарићемо факат да Ивица Дачић прави скандале малтене кад год се појави у јавности – или до’вати микрофон да пева, или разбија тањире, или и сам користи запаљиву и опасну реторику према еx-Yу државама, или, напросто, даје недоличне изјаве и не понаша се долично за министра спољних послова.

Дачић се током 2008. и 2009, тада као министар унутрашњих послова, виђао са Родољубом Радуловићем, сада неправоснажно осуђеним шверцером кокаина, тренутно у бекству, и чланом нарко-клана Дарка Шарића. Дачићев шеф кабинета Бранко Лазаревић је Радуловићу наводно одавао тајне о праћењу припадника групе Дарка Шарића – за шта је био оптужен, али и ослобођен крајем 2019. године, пошто је судија из доказа избацио све телефонске разговоре Лазаревића и Радуловића, како је писао КРИК.

Већ је у легенду ушло „коферче“ – кофер са 100.000 евра који је полиција нашла у стану тадашњег вицегувернера Народне банке Србије Дејана Симића, који је кофер примио, а ту је још био и Владимир Заграђанин, тада директор маркетинга СПС-а који је кофер донео, да би Кредитно-експортној банци била враћена дозвола за рад.

Са Заграђанином је у Симићев стан ушао и Ивица Дачић, али је изашао сам, пре њих, таман пре него што је полиција упала. Тада је СПС давао мањинску подршку влади Војислава Коштунице, а телефонски позив Дачићу, пар минута пре уласка полиције, упутио је Дејан Михајлов, тада генерални секретар Владе Србије. Узгред, и Симић и Заграђанин су ослобођени оптужбе.

А и ко се још сећа да је Ивица Дачић био портпарол Социјалистичке партије Србије у време када је СПС био одговоран за ратове, пљачку што овдашњих, што туђих грађана, санкције, злочине, беду, хиперинфлацију…?

СВЕЖЕ

Небојша Стефановић је дипломирао и докторирао на Мегатренду, а његов отац нема никакве везе са фирмом ГИМ – овако би укратко гласила званична истина министра унутрашњих послова. Проблем његов, а и грађана Србије, јесте што је свака од ових тврдњи изразито проблематична.

Како је сајт „Пешчаник“ још 2014. открио, докторат Небојше Стефановића врви од плагираног садржаја. Но, комисија Мегатренд универзитета утврдила је да је све са Стефановићевим докторатом у реду, а пет година касније министар унутрашњих послова нашао се у ситуацији да мора да безуспешно објашњава како то неко може да дипломира у фирми која нема везе са образовном делатношћу и како двогодишње „студије“ у фирми могу да се признају као четворогодишње студије универзитета. Диплома средње школе је, за сада, неспорна.

Но, много веће проблеме од академских Стефановић је имао са бизнисом свога оца. Најпре је БИРН 2018, захваљујући узбуњивачу из Крушика Александру Обрадовићу, открио да је отац министра унутрашњих послова Бранко Стефановић учествовао у продаји оружја у Саудијској Арабији, да је био у фабрици Крушик као део делегације компаније ГИМ, чије је пословање, показаће после истраживање НИН-а и новинара Вука Цвијића, астрономски напредовало од како се власник ГИМ-а Горан Тодоровић удружио са Бранком Стефановићем.

Прича је из неког разлога мировала годину дана, да би експлодирала у септембру 2019. након писања портала „Армс воч“. И Небојша Стефановић и Александар Вучић су више пута слагали грађане о улози Бранка Стефановића, упорно негирајући (Вучић: „Па шта?“ „Објасните ми биће кривичног дела.“ „Стварно не разумем смисао ове афере“, и слично) да је Бранко Стефановић умешан у трговину оружјем. А Стефановић сениор не само да је био у Крушику као део делегације ГИМ-а, него је и на пролеће 2019, како је БИРН открио, био члан делегације ГИМ-а која је заједно са делегацијом Министарства унутрашњих послова посетила италијанску фабрику оружја Берета.

А ко још памти да је, према писању БИРН-а, отац Бранко ишао по граду са 300.000 евра у ранцу и нудио их за хотел „Шумадија“? И ко се још пита одакле министру вила на Бежанијској коси?

И напокон, председница Владе Ана Брнабић. Укратко, доспела је у жижу када је као запослена у Цонтинентал Wинд Сербиа 2016. сведочила у јавности да њен тадашњи послодавац није био рекетиран и да кум њеног будућег послодавца – Никола Петровић, тада директор Електромрежа Србије – није тражио мито од компаније у којој је запослена.

Убрзо након тога постаје најпре министарка државне управе и локалне самоуправе, а годину дана касније и председница Владе. Ко још памти да је имала фирму са адвокатом Игором Исаиловићем, блиским сарадником Синише Малог у свим његовим подухватима? И ко још памти да је брат Ане Брнабић Игор један од директора компаније Ассеццо, једне од оних компанија које су имале користи од увођења обавезне Дина картице за грађане током 2018. године?

Преузето Недељник Време

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ПРЕЖИВЕЋЕ ОНИ КОЈИ ИМАЈУ ДУШУ

Издвојили смо за Вас делове великог интервјуа фронтмена групе Неверне бебе Милана Ђурђевића.Невероватна једноставност у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *