Почетна / Вести / Деценија од смрти патријарха Павла – БУДИМО ЉУДИ

Деценија од смрти патријарха Павла – БУДИМО ЉУДИ

“НЕМОЈМО НА ТУЂЕ ЗЛО ОГОВАРАТИ ЗЛОМ У СЕБИ” Деценија од смрти патријарха Павла, теолога, мислиоца, интелектуалца, али изнад свега

СKРОМНОГ МОНАХА

И данас ће, на десетогодишњицу његове смрти, многи од нас под појмом “патријарх” подразумевати искључиво њега – Павла И (1990-2009).

Истовремено, у неколиким епархијама Српске православне цркве већ је успостављен и његов светачки култ.

Били смо савременици патријарха српског Павла И. Он је за нас и даље, иако је преминуо пре пуних десет година, пођеднако и патријарх и светитељ. Веома је тешко промишљати и вредновати изузетну биографију овог јединственог поглавара наше Цркве, пре свега услед кратке временске дистанце у односу на годину његове смрти. Историјска наука сматра да је временска дистанца од тридесет година од упокојења неког истакнутог појединца најмања могућа како би наука на релевантан и свеобухватан начин била у прилици да обави анализу и представи историјски вредносни суд у односу на деловање и заоставштину конкретне личности. Стога ће овај осврт на необично драгоцену личност патријарха српског Павла И бити нешто између историјског суда и потпуно личних успомена на изузетног монаха, великог духовника и поглавара Српске православне цркве.

Павле И изабран је за патријарха наше Цркве почетком децембра 1990. године. Претходно је деценијама достојанствено столовао у царском Призрену, бдијући и предводећи паству древне Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Читав његов патријархат који је обухватио безмало две деценије изузетно драматичних догађаја и процеса на овим просторима обележен је трудом да се оснажи организам Српске православне цркве, као и да се континуирано, из дана у дан, апелује и вапи за миром, хришћанском љубављу, ненасиљем, братством и саосећањем међу јужнословенским народима који су крајем претходног века себи приредили још један у низу братоубилачких сукоба, познатих под називом “ратови за југословенско наслеђе”.

Глас, благе и мудре речи патријарха Павла И ођекивали су тада овим нашим просторима, али их је мало ко чуо и по њима поступио. Људска крв је изнова потекла овим лепим балканским крајолицима.

Брат је и овога пута дигао руку на брата. Обилазећи српске историјске и етничке просторе патријарх је тих страшних година поучавао, опомињао и молио да се крвопролиће заустави. Био је упоран, доследан и истрајан у својој мисији миротворца.

Такође, његова улога у ублажавању тензија унутар саме Србије била је посебно драгоцена. Сетимо се само оне ванвременске сцене када је на Савиндан 1997. године, мирним кораком, достојанствен и без иједне изговорене речи, намах застао испред полицијског кордона у београдској Kоларчевој улици који је месецима покушавао да заустави студенте у њиховој борби за демократизацију и мир… Пред њим се тај кордон у часу растворио и река младих људи, предвођена својим патријархом, тихо и мирно упутила се ка Храму Светог Саве на Врачару како би присуствовала празничној литургији.

Бројни су догађаји из његовог живота који и данас плене пажњу и изазивају поштовање патријархових сународника. Бројне су његове мудре речи и поуке које и данас одзвањају овим просторима позивајући православне Србе, али и све друге, да се врате истинским моралним вредностима које нас чине људима. “Немојмо на туђе зло одговарати злом у себи”, само је једна у низу мудрих опомена и благих поука овог дивног патријарха и светитеља. Патријарх Свети Павле И Српски био је и изузетан теолог, мислилац и интелектуалац, али увек и изнад свега скромни монах који је то остао до последњег дана свога живота. Благог погледа, мудрих речи, тихог гласа, делатан, доследан, достојанствен… Све је то био наш патријарх и светитељ Павле И.

И оног дана, 15. новембра 2009. године, када је нашим просторима прострујала вест да је патријарх преминуо, многи од нас доживели су то и као лични губитак… И заиста јесте било тако. Био је то само привремени одлазак личности која је била узор и пример хришћанске етике и живота у складу са највишим узусима вере. У данима током којих су у Београду трајале погребне свечаности православни Срби тихо, са захвалношћу и са пуно емоција опраштали су се од свога патријарха. А онога дана, када је вршена сахрана овог дивног поглавара наше Цркве, у Београд се из свих крајева слила река људи. Нико их није позивао да дођу… Нико их организовано није доводио… Једноставно су осетили потребу да тог дана буду у својој престоници и да корачају за одром свога патријарха. Ми који добро познајемо свој родни град посведочићемо да је тога дана, као ретко када у својој многовековној славној повести, Београд био необично тих и достојанствен. За патријарховим одром се тога дана, сатима и у потпуној тишини, кретала непрегледна колона његових сународника који су, можда и несвесни тога у том тренутку, испраћали свог вољеног и поштованог патријарха, а дочекивали новог светитеља.

И заиста се, након пуних десет година од његове смрти, чини да су били у праву и да их тај дубоки унутрашњи осећај нимало није варао. Тог сунчаног и незаборавног новембарског дана 2009. године православни Срби су само наизглед сахрањивали свог патријарха. Наиме, они су тог дана прослављали новог светитеља из свога рода – Светог Павла И Српског. Зато и данас, када кажемо “патријарх”, мислимо искључиво на њега. И зато и данас када кажемо “свети” помислимо и на нашег Павла И. Без обзира на то када ће Свети архијерејски сабор Српске православне цркве и званично прогласити патријарха српског Павла И за светитеља, он то у очима својих сународника већ увелико јесте.

Приводећи крају овај лични осврт на изузетну личност патријарха Светог Павла И Српског, али и читав вишемесечни циклус текстова посвећених поглаварима наше Цркве, усуђујем се да се понадам да су ове скромне речи макар и у најмањем допринеле да се савремене генерације Срба са пијететом подсете оних хвале вредних појединаца који су у претходних осам векова бивали духовни предводници свога народа. Многи од њих били су посве изузетни. Били су светила своје епохе.

Последњи у том дивном низу био је управо наш патријарх Свети Павле И Српски. Славећи тог дивног светитеља, као и све друге свете његове претходнике на духовном трону Србије, ми показујемо свест о историјском трајању једног старог европског народа чија је повест испуњена подвигом и патњом. Славећи њега – патријарха Светог Павла И Српског – ми истовремено славимо сваког великана пониклог у нашем роду који је својим сународницима показао правац и стазу којом треба ходити… А та стаза стреми миру, љубави, праштању, саосећању… Она настаје у далекој прошлости и непогрешиво стреми вечности.

Баш као што је то био и наш патријарх Свети Павле И Српски, чије се духовно и историјско наслеђе већ сада налази између прошлости и вечности.

Blic

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

ЗАШТО СЕ БРЗО ЗАБОРАВЉАЈУ ОНИ КОЈИ СУ СА ПОЗИЦИЈА ВЛАСТИ ПЉАЧКАЛИ ОВАЈ НАРОД – ИСТЕРАТИ ЗМИЈЕ ИЗ ЈАЗБИНА

Мада су предводници садашње власти након победе на изборима 2012. године, увелико обећавала да ће …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *