Почетна / Вести / ДРУШТВО ЈЕ У СТРАХУ ОД ВУЧИЋА – ЈУГОСЛАВ ЋОСИЋ

ДРУШТВО ЈЕ У СТРАХУ ОД ВУЧИЋА – ЈУГОСЛАВ ЋОСИЋ

„СВЕ ШТО АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ РАДИ ИМА ЗА ЦИЛЈ ДА ОБЕСХРАБРИ НЕЗАВИСНЕ МЕДИЈЕ И НОВИНАРЕ И ДА ИХ ДИСКРЕДИТУЈЕ. А ПРИТОМ, ВИШЕ ЈЕ ПУТА ИЗЈАВИО ДА ОН НЕЋЕ ОМЕТАТИ НЕЗАВИСНЕ МЕДИЈЕ. АЛИ, ИСТИНА ЈЕ САСВИМ ДРУГАЧИЈА. ОД ПОЧЕТКА АГРЕСИВНО ЕТИКЕТИРА Н1, НАРАВНО И ДРУГЕ. ПОСЕБНО ЈЕ, НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА ЗА НОВИНАРЕ, ЖЕСТОК ПРЕМА НОВИНАРКАМА, ШТО СМО ВИДЕЛИ НА ПРИМЕРУ КОЛЕГИНИЦЕ ИЗ РТС-А. А КАД ИСПРЕД СЕБЕ ВИДИ НОВИНАРЕ, ЗА ОКТАВУ ЈЕ ТИШИ, КОЛИКО САМ ПРИМЕТИО. У ОБРАЧУН СА НЕЗАВИСНИМ МЕДИЈИМА ОЧИГЛЕДНО ЈЕ УКЛЈУЧЕНА И БИА КОЈА СЕ, ПО МОМ УВЕРЕНЈУ, НЕ БАВИ СТВАРНИМ ДРЖАВНИМ НЕПРИЈАТЕЛЈИМА ВЕЋ МЕДИЈИМА И ТВИТЕРОМ. БАШ МЕ ЗАНИМА ДА ЛИ ЈЕ НОВИ ДИРЕКТОР БИА, ОД КАДА ЈЕ ПОСТАВЛЈЕН, ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ УВЕО ОРГАНИЗОВАНИ МОНИТОРИНГ ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА“

Све је успело да стане у последње две недеље: Ђиласова кривична пријава против уредника дневног листа „Информер“ Драгана Ј. Вучићевића и Александра Игњатовића, реакције власника ТВ Пинка Жељка Митровића и новинарских удружења на ту пријаву, последична Ђиласова тужба против Митровића због клевете, откопане ратне секире између Радио телевизије Србије (РТС) и телевизије Н1, „спектакуларно“ Вучићевићево довођење у сумњиве пословне везе Драгана Ђиласа и Драгана Шолака који је председник и сувласник Јунајтед групе у оквиру које ради Н1 што се одиграло на телевизији Пинк, Шолаков каснији деманти свих оптужби и, коначно, апел Д. Ј. Вучићевића свим новинарским удружењима да дигну глас „због саме професије јер оно што се данас дешава нама, сутра се може десити било ком медију“.

Врхунац свих дешавања збио се 18. октобра кад је председник Александар Вучић на конференцији за новинаре пред аустријским председником Александером ван дер Беленом кињио и психички злостављао новинарку РТС-а Тамару Стојсављевић јер њене колеге иду код Вука Јеремића да плачу „због једног саопштења Миленка Јованова, па што нисте ишли да плачете у редакцију ‘Информера’ зато што Драган Ђилас тражи да иде у затвор главни уредник ‘Информера’“. Једини који је на ово шиканирање хтео и смео да реагује био је Миодраг Совиљ, новинар телевизије Н1, који се обратио Вучићу: „Пре него што поставим питање, да вас замолим за две ствари. Да престанете да вршите притисак на колеге са јавног сервиса. А друга ствар је да почнете да нас називате именом Н1. Месецима нас називате Шолаковом и Ђиласовом телевизијом. Драган Шолак јесте наш сувласник, али Драган Ђилас нема апсолутно никакве везе с Н1. Молим вас да се према нама понашате професионално и односите на онај начин како се ми односимо према вама? Је л’ то у реду?“ Миодраг Совиљ је председнику Републике Србије Александру Вучићу одржао лекцију коју овај није научио ни у кући, ни у школи, а ни на улици. Лекцију о пристојности.

О притисцима на независне медије разговарамо са новинаром и директором програма телевизије Н1, аутором и водитељем емисије „Прессинг“ Југославом Ћосићем, познатим по својим „хард талк“ интервјуима, и то баш на четврту годишњицу од почетка рада Н1 30. октобра 2014.

„ВРЕМЕ„: Пример да живимо у ненормалној држави је када ваш новинар мора да замоли председника да се понаша пристојно. Због чега је то тако?

ЈУГОСЛАВ ЋОСИЋ: Због тога што је начин на који председник Србије комуницира са новинарима и медијима који му се не допадају непристојан, ненормалан и неприхватљив за стандарде друштва којем тежимо. Уредници и новинари Н1 не желе са тим да се мире, и реакција нашег новинара је израз таквог става.

Какве су последице по Н1 кад вас Вучић прозива да сте америчка, Ђиласова или Шолакова телевизија? Са чиме се суочавате после таквих етикета?

Суочавамо се са низом претњи и напада на друштвеним мрежама. А онда, никада не знате да ли ће неко председниково етикетирање, нападе у председниковим медија-хабовима, као и организовано-спонтане нападе на мрежама разумети као дозволу за физичке нападе у име патриотизма. У то смо се уверили деведесетих. Ми као професија, а и друштво, имамо огромну фрустрацију убиства троје наших колега која су и до данас неразјашњена. У крајњој линији, погледајте и случајеве ван Србије, убиства малтешке новинарке Дафне Коруна Галиције, која се бавила истраживањем корупције, затим словачког новинара Јана Куцијака и његове веренице, рањавање из „сачекуше“ наше колегинице, новинарке „Вијести“, Оливере Лакић. Па и случај Кашоги. По мом уверењу, кључна претња слободи медија и осећају безбедности у медијима у Србији је управо понашање председника Србије, како год га он објашњавао. Када он каже да смо америчка телевизија, што је чинио три године, са јасним контекстом да смо некакви издајници који раде против интереса своје земље и против владе, он даје пример другима. По теорији имитације француског социолога Габриела Тардеа, сви ешалони испод њега прихватају његове ставове и поруке и мултипликују их. Тако, рецимо, министар полиције чији је посао да штити и новинаре, лично изјављује да је Н1 ЦИА телевизија. Сам министар полиције директно производи опасност за новинаре Н1. То је нечувено, то не постоји нигде. А кад председник данас каже да смо Ђилас–Шолакова телевизија, а његови партијски андроиди то понављају као папагаји, он намеће контекст да смо опозициона а не професионална телевизија. Заправо, све што ради има за циљ да обесхрабри независне медије и новинаре и да их дискредитује. А притом је више пута изјавио да он неће ометати независне медије. Али, истина је сасвим другачија. Од почетка агресивно етикетира Н1, наравно и друге. Посебно је, на конференцијама за новинаре, жесток према новинаркама, што смо видели на примеру колегинице из РТС-а. А кад испред себе види новинаре, за октаву је тиши, колико сам приметио. Неки новинари Н1 су добијали „пријатељски“ савет да мало „оладе“. У обрачун са независним медијима очигледно је укључена и БИА која се, по мом уверењу, не бави стварним државним непријатељима већ медијима и Твитером. Баш ме занима да ли је нови директор БИА, од када је постављен, први пут у историји увео организовани мониторинг друштвених мрежа?

Интервенција вашег колеге Миодрага Совиља је сасвим логична и рационална. Зашто део јавности то доживљава као храброст?

Зато што у атмосфери страха који влада у медијима то јесте храброст. Председник Србије готово свакодневно нападачки реагује на појединачне приче које објављује Н1, што мени на један изопачен начин прија. Као и на текстове неких других независних медија. Претпостављам да већину других медија заправо уопште и не прати јер тачно зна шта ће на њима бити. Али, са друге стране, јако ме брине осећај да са тим неће стати. Када је однос према медијима у питању, ја мислим да ће овај систем све урадити да прогута медије које нема под контролом. Тај процес је, метафорично, сличан преживљавању ајкуле. Мора стално да се креће јер ако стане, удавиће се. Дакле, неће стати осим ако не осети јак отпор. То је сад питање наше професије и солидарности. Н1 ће се томе супротставити.

Последњи сукоби на медијској сцени уз учешће политичара почели су кривичном пријавом Драгана Ђиласа против „Информера“ због тога што су га током лета у више текстова означили као: „лопова, опозициону банду, идиота, бахатог кретена…“. Колико кривичне пријаве и приватне тужбе могу да уведу ред у медије?

Ако је реч о медијима, ја мислим да пријаве за текстове или изговорену реч, за које је запрећена казна затвора, не могу да уведу никакав ред. Могу само да нас врате у време вербалног деликта. Апсолутно сам против сваког затворског кажњавања за изговорену реч или текст у медијима. Како је то изгледало, јако се добро сећам из времена чувеног Вучићевог закона о информисању када је неколико наших колега осуђено на затворске казне. Али нисам против финансијских казни и обавезе објављивања пресуда јер то утиче на кредибилитет медија. Кад неко од читалаца или гледалаца види да је неки медиј три или пет пута осуђен због лажи и неистина, и то види управо на или у том медију, требало би да се запита о кредибилитету и карактеру тог медија. Проблем је што су судови неефикасни и у доброј мери политички инструментализовани, што се процеси развлаче годинама а обавезу објављивања моћни режимски медији не извршавају. На исти начин размишљам и о Ђиласовој тужби против Драгана Ј. Вучићевића, коју сте поменули. Не подржавам је, што не значи да све што је Ђилас навео у тужби није тачно. „Информер“ јесте медиј. Има појавни облик новина, излази сваког дана, регистрован је као медиј. Али Драган Ј. Вучићевић сигурно није новинар. Као што ни перјанице неких телевизија које читају наручена питања или гласно негодују и ометају друге у постављању питања нису новинарке и новинари. Могао бих да их назовем, на пример, радницама тих медија. Или радницима. Али новинарима свакако не. И то је основна разлика.

Удружење новинара Србије саопштило је да је Ђиласова кривична пријава притисак на„Информер„, а неколико дана касније Независно удружење новинара Србије и Независно друштво новинара Војводине „изражавају незадовољство и озбиљну забринутост због одлуке суда којом су ‘Кикиндске’ обавезане да тужиоцу Данијелу Кулачину због повреде угледа и части исплате 70.000 динара, плус 86.000 за судске трошкове„. Како ви гледате на то? Да ли је важно ко је тужилац, а ко тужени?

Као што сам већ рекао, принципијелно не подржавам било какву затворску инкриминацију која је у вези са садржајем било ког медија. Па и „Информера“. И у том смислу слажем се са УНС-ом. Разлика је у томе што су „Кикиндске“ озбиљан и професионалан медиј у ком раде новинари, а „Информер“ је, иако по форми медиј, у суштини јединица за специјалне медијске операције и пропагандна машина власти. И наравно да је у Србији и даље важно ко је тужилац а ко тужени.

Д. Ј. Вучићевић је одговорио нападом преко ТВ Пинка на којем је на две повелике табле покушао да у пословно сумњивом односу повеже Драгана Ђиласа са Драганом Шолаком, тврдећи да је то право истраживачко новинарство. Вучићевић каже да Ђилас и Шолак преко повезаних лица избегавају плаћање пореза у Србији. Искусан сте новинар, како вам се чини ово Вучићевићево истраживање?

Личи ми на исто оно истраживање на основу ког је председник Србије изјавио да у Америци на сваких 10 секунди погине један перач прозора. Имајући у виду осмочасовно радно време, то значи да у Америци дневно погине 2880 перача прозора. Или на оно истраживање које је председник цитирао и по ком се више деце рађа на нижим него вишим спратовима, па ће зато зграде са субвенционисаним становима убудуће бити ниже. Ето, тако ми се чини. А што се тиче избегавања пореза, не видим да, осим у таблоидима, постоји било какав процес против Јунајтед групе било где у региону и шире. Па, Александар Вучић данас реално има моћ и да невине људе пошаље у затвор. А ако нешто стварно није по закону, замислите шта може са стварним криминалцима. Уосталом, о тим наводним везама и Јунајтед група, а и Драган Шолак су рекли шта имају у саопштењима и нећу ја да га браним. Али мени, кад ме већ питате, гледајући из угла новинара који је неко време провео у иностранству, стварно смешно звучи оптужба и идеја да неко ко води компанију вредну неколико милијарди евра а чији су већински власници фондови са инвестиционим капиталом од хиљаде милијарди, „нешто муља“, да цитирам председника, са локалним политичарима, ваљда због још хиљаду евра.

По чему се Драган Шолак разликује од власника и сувласника других телевизија? Зашто Александар Вучић никад не каже: „А, знам ја вас са Митровићеве телевизије„? Или: „Са Пецонијеве телевизије„?

Драган Шолак је, колико је мени као новинару познато, и СББ и Јунајтед групу изградио на тржишту, без икаквих веза са политиком. То је, чини ми се, потпуно јасно. А већински део Јунајтед групе је 2013. продат ККР-у за више од милијарду долара. Дакле, пре свих ових оптужби из таблоида. Са друге стране, империја Жељка Митровића, кога помињете, изграђена је и све ове године се одржава на тако јасно видљивим везама са различитим режимима, од ЈУЛ-а до СНС-а. За власника ТВ Прве и О2 може се наслутити да је у тренутку када је, након ТВ Прве, купио и Б92 то учинио против тадашњих закона Србије јер су те две телевизије по свему судећи купила повезана лица. Не смем да вам тврдим, али убрзо након те друге аквизиције покренута је интеграција ове две телевизије у различитим секторима, што је солидан доказ за ово што претпостављам. И то је, чини ми се, извор рањивости власника те телевизије и суноврата Б92 чије некадашње новинаре веома поштујем и волим. О ТВ Хаппy стварно немам шта да кажем.

Даље, сви власници приватних телевизија са националном фреквенцијом у Србији су апсолутне газде својих телевизија и директно утичу на њихову уређивачку политику. Драган Шолак је само најмањи сувласник групе чији су већински власници два огромна међународна инвестициона фонда и Европска банка за обнову и развој. Да ли заиста мислите да он из те позиције тек тако може да утиче на уређивачку политику телевизије Н1? И како би такав утицај објаснио већинским партнерима који долазе из једног сасвим другачијег друштвеног и медијског окружења? Али изнад свега, уредници и новинари Н1 су врхунски професионалци који имају и чврсто следе професионалне стандарде. Они никад не би пристали да се баве пропагандом. Било чијом. Ја на њих могу да утичем у занатском смислу, али у смислу професионалне етике, тешко. Они ће вам сви рећи оно што је на свом Твитеру написао Едвард Сноуден: „Радије ћу бити без државе него без гласа.“ Све Шолакове „невоље“, а и напади на Н1 почели су оног тренутка када се појавила телевизија Н1 и када је било јасно какву уређивачку политику има. А зашто председник етикетира само нас, што је готово јединствен случај у Европи, то је питање за председника Србије. Оно што ја знам јесте да, за разлику од неких других власника и главних уредника које он у телефонском именику очигледно има на такозваном брзинском бирању, то није случај са Н1. Мени Драган Шолак никада у животу није рекао: „Опали Вучића“ или „Подржи Ђиласа“. Јасно ми је да у перцепцији медија председника Србије тако нешто вероватно звучи невероватно, али тако је.

Ви сте први на Твитеру написали да је исте вечери када је ваш новинар Совиљ скренуо председнику Вучићу пажњу на понашање, Радио–телевизија Србије уклонила плаћену рекламу за ЕОН, услугу коју пружа СББ, сестринска фирма Н1. Верујете ли да је лично Вучић то наредио или је то последица додворавања РТС–а председнику, да се не би нервирао и љутио?

Па, свеједно је. Замишљам директора РТС-а и његове најближе сараднике како не могу да спавају од страха, а притом трпе понижења од стране председника Србије. Па они не бране своје новинарке и новинаре. Уредници и новинари РТС-а су толико застрашени да се, мислим, боје и од колегијалне подршке на терену. И верујем да би је најрадије избегли, због осећаја да могу трпети последице. На РТС-у има наравно одличних новинара и уредника, ја то јако добро знам. Као што их има, рецимо, и у дневном листу „Новости“ или неким другим. Али они не могу да се супротставе таквој размери кукавичлука и полтронства својих уредника и директора. А у вези са рекламом, потпуно је јасно о чему се ради. РТС ју је емитовао данима пре него што су је скинули, управо у дану када је Миодраг Совиљ рекао председнику то што је рекао. То је врло симптоматично и објашњење да РТС има право да не емитује рекламу која долази од стране конкуренције звучи бесмислено. Па што одмах нису одбили да је емитују ако је то разлог? А накнадна објашњења за тзв. „пиратерију“ стварно звуче трагикомично. Па СББ, колико ја знам, емитује РТС-ове програме зато што га на то обавезују закон и уредбе. РЕМ никада није донео уредбу по којој то не важи за друге платформе осим кабловског система. А РТС, који финансирају сви грађани Србије, жели да наплати дистрибуцију својих програма на свим другим платформама осим кабла. Тужили су СББ суду и тражили, као привремену меру, да се забрани СББ-у да даље дистрибуира њихове програме. Суд је то одбио.

Вучић се љути на Н1 јер је на вашој телевизији мало представника власти. Зашто их је тако мало, па је председник незадовољан?

Зато што он лично даје такву интонацију. Нећу да тврдим да постоји таква директива, али је јасно шта поручује својим министрима и политичким партнерима. Звали смо их безброј пута, и зваћемо их и убудуће. Као и њега лично. То је оваква стратегија – нећемо код вас јер нам се не допадате, а пошто нас нема, ви сте „опозициона“ телевизија. Али, не могу да нас избегну на конференцијама за штампу, мада су и то покушавали. Рецимо, градска власт, док је градоначелник био Синиша Мали, дуже од две године телевизији Н1 није слала позиве за догађаје. Замислите тај ниво и тај страх. Упркос томе, вести и дневник Н1 су објективни, професионални и избалансирани.

Управо данас, у скоро већ заборављеној „Илустрованој политици“ објављен је текст у коме лично вас и телевизију Н1, као да је то нешто нетачно, непријатно и срамотно, означавају да „бомбастично обележава датум када је дошло до затварања медија“ алудирајући на злогласни Закон о информисању који је у Народној скупштини Србије усвојен пре равно двадесет година, 31. октобра 1998.

То је полуписмени трактат мржње Ђорђа Мартића, бившег главног и одговорног уредника „Политике експрес“ у време када је објављен текст „Ћурувија дочекао бомбе“. Неколико дана након објављивања тог текста Славко Ћурувија је убијен, а Мартић је, према сопственом сведочењу на суду, учествовао у конципирању тог текста који је потписао Мирослав Марковић. Све поруке и оптужбе из тог текста, о издајницима и страним плаћеницима, након ког је Ћурувија убијен, виде се и у овом тексту. Нема никакве разлике. То је човек за чијег је мандата главног и одговорног уредника „Политика експрес“ додирнула историјско дно бешчашћа. А то што је после толико година поново изронио у неком медију само је доказ данашње патологије јавног простора.

Можете ли да упоредите стање у медијима деведесетих, двехиљадитих и данас? Шта је другачије, а шта исто? Шта је боље, а шта није?

Деведесетих су независни медији масакрирани а живот новинара је био у опасности. Све уз невиђено јединство СПС-а, ЈУЛ-а и СРС-а. Тада смо имали онај чувени Вучићев закон о информисању, а његов тадашњи партијски шеф и потпредседник Владе Војислав Шешељ је на конференцији за новинаре, након убиства министра одбране Павла Булатовића, оптужио новинаре за то убиство. Поручивао нам је да ће држава „адекватно“ реаговати против свих новинара који, по његовом уверењу, делују према инструкцијама Запада као и да ће то искусити у пракси. Да ће они који се хватају сабље, од сабље и погинути, и да то треба да имамо у виду. Рекао је тада: „Не мислите ваљда да ћемо ми дозволити да нас убијате као зечеве, а да ћемо ми вас да тетошимо овде и узгајамо у саксијама.“ Све је то поручивао док је уз њега седео генерални секретар СРС-а Александар Вучић. За медије то је било време ужаса, несигурности и страха.

Двехиљадитих смо се у почетку осећали боље. Онда се, након убиства Зорана Ђинђића, а у време Коштунице, поново, као Госпа, указао у јавном простору говор о медијима као издајницима, непатриотама. Притисци на медије нису нестали ни у време Бориса Тадића, али су били индиректнији, блажи и углавном су се пренели на финансијско поље. Није било директних претњи за безбедност, али јесте игнорисања и понижавања медија. На пример, тадашњи председник Србије Борис Тадић само једном је био гост у мојој емисији, коју сам тада радио на Б92. Пошто му се то гостовање није допало, никада више није пристао да дође док је био председник. А и неки други министри никада нису пристали на гостовања. Другим речима, и тадашње власти су показале да интимно нису у стању да прихвате концепт макар и релативно слободног новинарства. Успут, док је ДС био на власти а уочи избора 2012, у емисији коју сам тад радио гостовали су и Зорана Михајловић и Јоргованка Табаковић, а и Александар Вучић. То време ипак, по мом уверењу, ни на који начин не може да се пореди са односом власти према медијима данас. Мислим да данас председник Србије директно и смишљено застрашује медије, иако све што говори увија у обланду такозване сопствене слободе говора. Новинари и медији који нису под контролом власти, поново осећају страх. Као и цело друштво. Узрок тог страха је Александар Вучић, лично. Не знам шта ће бити у будућности. Имам велику зебњу

време.цом

 

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАС ПРОДАВАЛИ ВАТИКАНУ

За време владавине Карађорђевића дошло је до договарања и потписивања Конкордата са Светом столицом (Ватиканом), …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *