Zabranjena reportaža o Milunki Savić

U aprilu 1971. godine, novinarka Ljiljana Banićanin posetila je Milunku Savić u njenoj kući na Voždovcu, tom prilikom napisala je reportažu koju će stopirati uredništvo koje je procenilo da je tekst nacionalistički i da veliča srpskog heroja. Članak će biti objavljen dvadeset i četiri godina kasnije, 9. decembra 1995. godine pod naslovom “Milunka Savić iz Gvozdenog puka”.

Da li je reportaža bila nacionalistička ili samo sramotna za jednu državu procenite sami.

“Obučena u dva debela dšempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe – tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena – bombaš, najhrabrija žena – ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Legije časti, francuskog Ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj je već odavno izgubila boju od dugogo nošenja i pranja. Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem – kako se sunce pomera, tako i ona ide za njim, ali ne skida debele dšempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi. To dvorište od jedva desetak kvadradnih metara je jedini svet Milunke Savić – iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.

Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al sam nemoćna, pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi – kaže Milunka Savić.

Kad nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: ‘U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese…’ “

To su moje ćerke – kaže Milunka.

Ona sada živi sa najmlađom ćerkom, četrdesetšestogodišnjom Zorom, koja je kao dete preležala tešku bolest, pa je ostala poluinvalid. Na drugom komadu hartije piše: ‘Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojinoviću i Aci Petroviću…’

Jedino me oni još nisu zaboravili – kaže Milunka Savić. – Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenim kosama, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.

Dolazili su grdni ljudi da me vide, pa kad pođu, ponesu i slike.

Evo, mama, ovo si ti, a ovo su tvoji drugovi vojnici – skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.

Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?

Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.

– A moje ordenje?

– I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek, pa kaže: ‘Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.

Za ovu poslednju godinu otkad se ovako obolestih, odneše mi sve i dokumenta i novine gde su o meni pisali. Pokupiše mi svu moju lepotu. Sad mi je ko da sam umrla kad sam ostala bez svega toga.

U predsoblju je kuhinja – šporet sa čunkovima. To je sav kuhinjski nameštaj. Na zidovima uramljene slike dece.

To su moji unučići. Imam četiri glavna unučeta i osam od mojih sestara – kaže Milunka.

U maloj ostavi na polici nalazi se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.

Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje – objašnjava Milunka. – imam dosta i haljina, samo su sve stare.

Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve – tri izbledele haljine i opranu posteljinu.

Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre par nekoliko godina ta pomoć ukinuta.

Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke , ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: ‘treba li šta da ti pomognem?’ A ja kažem, ‘Evo, okreći mi sobu.’ I sad smo razmestili stvari, ali ne znam kad će da dođe.

Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. „jabuke i hleb, ili šljive i hleb”, kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.

Poručili su neki ljudi da će doći, pa moram da uredim kuću – kaže Zorka. – Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.

Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena.

 

Tekst je preuzet sa platforme Moj Nedeljnik.

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ДЕЦО,НЕ ОДЛАЗИТЕ – НЕ ЈАЧАЈТЕ ЗЕМЉЕ КОЈЕ ЋЕ НАС БОМБАРДОВАТИ

„Радите, људи свој посао, не чекајте да га неко други уради. Снобизам, ништа не ваља, ја …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *