„Немој никад да ме пустиш да заборавим; Косово моје, Бистрицу, Шару, зар да изгубим? „
Пред вама је репортажа Тијане Сибиновић о Призрену, која је ушла у најужи круг за новинарску награду, коју додељује Фондација „Биљана Боснић Огњеновић“.
Ако желите боље да упознате свој родни крај и околину, доведите људе који не знају баш ништа о том делу света. Овом реченицом, за коју ми је искуство потврдило да је и више него тачна, водим се од када сам уписала факултет и стекла пријатеље из различитих делова Србије. Тако сам, захваљујући гостопримству драгих колега, упознала Ужице, Смедерево, Тополу… Али, захваљујући њима, сазнала сам више о себи и мојем Косову и Метохији.
Када је дошао ред да пријатељима узвратим гостопримство, сели смо у аутобус и дошли у Штрпце, варош у подножју Шар планине у којој сам одрасла.
Знајући сваки камен и сокаче у том месту, пожела сам да заједно са њима изађем из своје зоне комфора и доживим тај мини универзум који ме је целог живота окруживао. У тој жељи да њима покажем што више и дочарам им субјективни осећај поноса, па и пркоса, коначно сам почела да обраћам пажњу на сваки детаљ. Сва моја чула су се пробудила тог мајског дана када смо кренули у славни град на Бистрици.
Повратак у Призрен…
Знајући куда идемо, моји пријатељи нису много запиткивали јер се у ауту осећала нека помало свечана атмосфера. И како то обично бива, додатно смо је подгрејали музиком карактеристичном за крај у који смо кренули. Избор је пао на Ранка Шемића, па су се у позадини, попут неке мантре тихо вртели стихови: „А за Призрен кад ме питаш, растужи се срце моје; кад се сетим, да у њему остало је…“
За разлику од нас, мој тата, сада наш возач и водич није певушио, само је загонетно ћутао док сам ја слутила да за њега Призрен аутоматски значи повратак у младост и сећање на неки другачији живот који се никада више неће вратити. У његовој тишини сам осетила носталгију, а његов поглед на Призрен подсетио ме је на поглед Роуз из Титаника, док гледа оно што је од брода остало и у својим мислима призива раскошне слике гламура и отмености, док у дубини своје душе још увек жали за Џеком.
Након пола сата вожње од Штрпца, коначно смо стигли. Можда би некоме ко овде иде први пут било мука од вртоглавих кривина попут оних на Дизнијевим цртаним филмовима. Ми смо се, пак, добро држали очарани призором који се указао испред нас. Док се полако назире Царски град, прва ствар која са десне стране оплемнила наше видике био је манастирски комплекс Светих Архангела. Ко не познаје добро овај крај или овде долази први пут, треба добро да загледа како би иза рушевина и неколико десетина метара бодљикаве жице уочио светињу. Али она је ту, не да се…
Одмах по уласку у град препознајем скретање у улицу где се налази ординација офтамолога Исака – Турчина, на којег Срби рачунају, што овде није нимало необично. До сада сам, обично због њега, или због добре куповине долазила у Призрен. Сада је другачије. Док другарици покушавам да покажем шта је шта, нагињем се кроз прозор, удишем ваздух и коначно почињем да разумем речи наставнице из средње школе која је често говорила: „Призрен је град који дишем и то је оно што ми је уграђено у генима. Носталгија је нешто што ти се увуче под кожу, и стално гризе.“
Сећам се и татиних прича о Ђурђевдану и печеном јагњету испод Каљаје на Васкрс, срећу и појање староградских песама: „Славуј пиле, не пој рано“. Каже да су млади чекали зору и са њом врео хлеб уз традиционалну чорбу. Није било важно да ли је пријатељ Милош, Мухамед или Мустафа, важно је било да буде добар човек. Тако би и Призрен, када би постао човек, био топао, непосредан и ненаметљив, благ а истовремено јак.
Поткаљаја…
Аутомобил увек паркирамо на истом месту, непосредно поред Каменог моста одакле сада креће наша туристичка тура. Затварам врата, жмурим и пожелим да сам овде, као и моји пријатељи, први пут, како бих могла изнова да се одушевљавам дашку ветра који доноси мирис пржене кафе и слатких баклава. Док прелазим преко моста, боре се одушевљење и осећај уласка у другу димензију, јер тек када се приступи Поткаљаји, осети се невероватна енергија која стуји у ваздуху.
Питам се, да ли овај град некада стари? Да се са друге стране моста не налази модеран комплекс спортских радњи и да људи у рукама не држе паметне телефоне на „селфи стиковима“ којим сликају сваки свој корак како би се хвалили на инстаграму, можда бих поверовала да уместо моста прелазим времеплов и одлазим у неко прошло, лепше време.
Лаганим корацима обилазимо стари део града, Поткаљају, који шармира старинском калдрмом и шеталиштем уз Бистрицу. Заједно са Пантелијом чине специфичан део града, са необичним улицама и кућама. Улице су уске, куће збијене са белим фасадама а кровови се скоро додирују. Грађене су да једна на другу належе. Чини ми се да је довољно да се изађе на прозор како би се пила кафа са комшијам. Упркос бурној историји и великим променама, Призрен је остао доследан свом вековном имиџу трговачког града кроз који је пролазио пут зачина, чаја и барута.
Све је то уклесано у калдрму. Чак је и музика одраз менталитета града и људи. Она је спора, тиха, господска, грациозна и отмена, јер се у турско доба није смело ни славити ни радовати. Све се радило иза високих зидина, тихо и тајно. Зато се у текстовима и мелодији осећа дубока туга (дерт) и жал, велика љубав и очекивања (карасевдах). И данас, већина разликује да л’ си касаблија (грађанин) или из околине по томе да ли знаш сва три језика: српски, турски и албански.
Шадрван….
Од силне шетње смо огладнели, а то смо схватил баш на Шадрвану – централном тргу у Призрену. Својим природним амбијентом и пријатељском атмосфером, ресторан са паткама које пливају у фонтани нас је намамио да пробамо најбоље призренске ћевапе и фантастични колач трилеће по традиционалној цени од 1е. Овај колач, са три врсте млека и кремастом карамелом је традиционални албански специјалитет који се до скоро није могао пробати у другим градовима у Србији, а у Призрену би била грехота не пробати га. Док осећам како ми се топи у устима, замишљам да сам на облацима. У ноздрве ми се увлачи мирис свеже кахве, па док је сипам из бакарне џезвет, развијам илузију да сам у Истамбулу.
Након неколико окачених прича на инстаграму, пуног стомака и батерија, како оних имагинарних у глави, тако и ове на телефону, излазимо из ресторана док испред нас стоји она. Прелепа и препоносна. Стара а као да није остарила ни дан – Шадрванска чесма из које тече, ако је веровати легеди – чаробна вода која има посебан значај у призренској култури. Она освежава, крепи, пере прљавштину и лечи. Отуда и легенда да онај ко попије једном Шадрванску воду, увек се враћа у Призрен. Знајући то, са дозом сујеверја флашицом хватам млаз воде, нагињем се и пијем.
Призрен и Српске светиње…
Некада је у Призрену живело око 150.000 Срба, а данас се они могу избројати на прстима две руке, не рачунајући Призренску Богословију. У Богловији Светог Кирила и Методија данас учи око 50 ученика из целе Србије. Неке од њих затичемо у Цркви Богородице Љевишке. Међу њима и Душана који стрпљиво креће у шетњу по Призрену са нама, док још стрпљивије одговара на моја питања.
Подсећа да је ова школа значајна по томе што је прва овог типа Србији а у њој су се школовала четворица српских патријарха: Гаврило, Варнава, Павле који је овде био и професор док је био епископ у Призрену и Иринеј, који је био ученик, професор и ректор. Једна од најзаначајнијих цркви у Призрену, значајна за цео српски род је црква Богородице Љевишке која је страдала у ратним дешаванима 1999. и 2004. године. Неколико година после спаљивања, у цркви поново почиње служење литургије на Богородичине празнике. Страдала је, а затим и била обновљена и црква Светог Ђорђа.
Каљаја…
Са не баш тако добром кондицијом, али пуни оптимизма кренули смо ка стази која води до Каљаје – Душанове тврђаве. Примећујем да је тата узбуђен док покушава да призове осећај безбрижности који је некада имао корачајући овом стазом. Мојим пријатељима није јасно зашто је овај тренутак толико битан, а ја само чекам да изговоре оно чувено и дугачко „ваууу“. Застајемо на пола пута јер је испред нас велика кућа која је некада припадала мојој тетки.
Бели се испред нас као Шар планина у јануару. Прелепа. „Неверовартно. Иста је.“, са неверицом констатује тата док додирује чисте и нове зидове како би себе уверио да не сања. Осећа се као двадесетогодишњак док се са својим другарима, раном зором, срећан и опијен младошћу, враћао кући. Оскудно намештена дневна соба, са свеже окреченим зидовим, спремна је за стварање нових успомена за неке, а у некима, успешно буди старе.
Ова просторија, само је пут ка тераси са које се види град који сија залеђен у времену. На 50 метара ваздушно, уздиже се Синан Пашина џамија, изграђена од делова манастира Светих Архангела. Они који су читали бајке, могли би да се закуну да су тако замишљали замак у коме је живела Аладинова Јасмин, а минарет се уздиже попут куле у којој је била заточена Златокоса.
Одмах поред ње, налази се Саборна црква Светог Ђорђа која пркоси својом лепотом, представљајући доследну конкуренцију џамији. Са леве стране у равни куће, стоји црква Светог Спаса која чува мир и тајну вредну живота.
Таман када смо помислили да не може бити лепше од овога, тата нам, попут гласа са телевизијске рекламе, весело узвикује: „Али то није све“! Сада већ прилично уморни, ипак не одустајемо. Настављамо пут уз стазу све до табле на којој пише „Успели сте! Уђите и истражите ме“, на албанском, турском, српском и енглеском језику. А ко смо ми да не послушамо? Поглед, неколико метара виши од претходног који смо имали са терасе подједнако оставља без даха. Ту слику пред очима која остаје урезана у сећању и много након одласка из Призрена, најбоље је описао светски познати глумац албанског порекла Беким Фехмију.
Његове речи уклесане у табли на врху тврђаве, бојом његовог гласа и сада ми одзвањају у глави: „На врху Каљаје седам поред железне кугле вековима старе која служи да се објави рамазански ифтар. Испред мене се простире Призрен уроњен у зеленило из којег извиру минарети од више од 20 џамија који сијају као дуге стреле усмерене ка небу. Плави се православна црква. Црвени се од цигли католочка црква. Кривудава Бистрица брза, пенаста, нестаје у пољима Дукађинија, све до тамо, до подножја планине Паштрик. Видим зелену гимназију. Видим и кров своје куће.“
Призренска ноћ
Док стари Призрен спава, ноћ, попут попове кћи Динке, из Шантићеве Призренске ноћи, гледа на Бистрицу хладну. Као она, док чека свог војника, престрављена и брижна, ноћ чека јутро. Црква и џамију, у тишини, близу и мирно стоје. Ноћу је Призрен балкански град светлости, а када сване јутро, Призрен се претвара у кап росе, чисту и нежну, замрзнуту у времену.
Свиће јутро, звоне звона Саборне цркве Светог Ђорђа, чује се глас Хоџе из џамије. Уместо хармоније између три нације, реалност је сасвим другачија, осећа се дистанца. Али, јутро обећава да ће поново све бити добро. Та нада која је жива удружена је са ваздухом, шадрванском калдрмом и водом са бесмртне чесме. Она је одговор на питање зашто људи који посете Призрен желе да му се врате.
У повратку у Штрпце, у колима поново иста песма. Ранко, попут молитве изговара стихове: „Немој никад да ме пустиш да заборавим; Косово моје, Бистрицу, Шару, зар да изгубим?“.