ЈОСИФ ПАНЧИЋ
Заслужно међу великанима
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

DR JOSIF PANČIĆ
(Ugrine, 05/17.04.1814 — Beograd, 25.02/08.03.1888)

“Botaničar svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina,
Josif Pančić — naučnik koji je najbolje poznavao i opisao floru Srbije.

Lekar po pozivu a botaničar po naklonosti”.
“Mi se više ne zadovoljavamo onim, što su drugi saznali, ili što smo gotovo od predaka nasledili; mi podvrgavamo novoj analizi hipoteze, kojima se svet od vekova klanjao, mi napuštamo istine, koje su nam se do skora neoborive činile, mi se mašamo za tajne, za koje smo dugo držali, da su čovečijem umu nedostižne…. mi zaziremo od najsjajnijih teorija, ma kad ili ma kime one izrečene bile, i ne primamo ih, dok se kritički ne uverimo, da se slažu sa jasnim i utvrđenim zakonima prirodnim” Josif Pančić

Josif P. Pančić, lekar i prirodnjak. Rođen je 1814. godine u selu Ugrini, u Bribirskoj opštini, na padinama severnog Velebita. Osnovnu školu je završio u Gospiću, gimnaziju u Rijeci, a medicinu u Budimpešti 1842. god., gde je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom “Taxologia botanica”. Za vreme boravka u Beču zbližio se sa Vukom Karadžićem na čiji predlog je odlučio da dođe u Srbiju. Ovde je prva zaposlenja dobio kao lekar, najpre u Jagodini 1846. god., a godinu dana kasnije u Kragujevcu gde je ostao do 1850. god. Za profesora Liceja u Beogradu bio je postavljen 1853. god. gde je predavao prirodne nauke, odnosno jestastvenicu. Licej je 1863. god. prerastao u Veliku školu, koja je smeštena u poklonjenu velelepnu zgradu kapetana Miše Anastasijevića (danas “Kapetan Mišino zdanje”), u kojoj je J. Pančić nastavio profesorski rad unapređujući svoja predavanja i saznanja iz botanike, zoologije, mineralogije i petrografije. Tokom svoje univerzitetske karijere šest puta je bio rektor Velike škole. Društvo Srpske slovesnosti izabralo ga je za svog dopisnog člana 1850. god. Redovni član obnovljenog, preimenovanog, Srpskog učenog društva postao 1864. godine, a njegov predsednik bio je od 1879—1882. godine. J. Pančić je bio prvi član i prvi predsednik Srpske Kraljevske Akademije od 5. aprila 1887. do 25. februara 1888. godine. Botaničkim proučavanjima je stekao tako veliki ugled da je 1867. godine bio izabran za dopisnog člana tek osnovane Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, a 1868. godine za dopisnog člana Mađarske akademije nauka.

Svojim pionirskim, ali svestranim i temeljitim radom na izučavanju biljnog i životinjskog sveta, Pančić je stvorio osnove za razvoj botanike i zoologije u Srbiji, te se sa pravom smatra njihovim osnivačem. Pančić je prevashodno bio botaničar, ali nije zapostavljao i druge grane biologije, kao i prirodnjačke nauke uopše. Dela kao što su “Ribe Srbije” (1860), “Ptice Srbije” (1867) i “Ortoptere u Srbiji” (1883) na najbolji način to potvrđuju. Pančić je pronašao i opisao i dve nove vrste skakavaca za nauku Pyrgomorphella serbica i Poecilimon orbelicus.

Njegovo interesovanje za biljni svet započelo je još u ranoj mladosti, u rodnom kraju, gde je sakupljao biljke sa Velebita i Like. Kasnije prilikom službovanja kao lekar u Rukbergu, u Banatu, obišao je južne Karpate i Deliblatsku peščaru i sakupio obiman materijal. Svaki slobodan trenutak, bilo gde da je službovao, koristio je za istraživanje flore. Sa studentima Liceja i kasnije Velike škole sprovodio je višenedeljne ekskurzije po Srbiji sakupljajući građu za “Floru”. Njegovi prvi radovi o flori Srbije objavljeni su u periodu od 1856—1862. godine, u kojima je samostalno ili sa Robertom Vizijanijem prikazao novotkrivene vrste za nauku iz Srbije. Pančić je tokom botaničkih istraživanja Srbije, Crne Gore i Bugarske u periodu od preko 30 godina istraživačkog rada od 1856 do 1887. godine pronašao i opisao preko 100 novih vrsta vaskularnih biljaka za nauku. Od tog broja savremena svetska i evropska fitotaksonomija priznaje oko 60 biljaka kao dobrih vrsta. Omorika (Picea omorika) je svakako njegovo najznačajnije i najpoznatije botaničko otkriće. Pored tosu su izuzetno vredna otkrića dve endemo-reliktne vrste roda ramonda (Ramonda serbica i R. nathaliae), ali i čitav niz drugih biljaka, kao što su prelazni javor (Acer intermedium), Vizijanijev petolist (Potentilla visianii), bugarska zečja stopa (Geum bulgaricum), Rilska ljubičica (Viola orbelica), derventski i tamnocrveni različak (Centaurea derventana i C. melanocephala), Boaseova rutenica (Haplophyllum boisserianum), mezijski karanfil (Dianthus moesiacum), glavičasta žutilovka (Genista subcapitata), srpski čistac (Stachys serbica), srpski i palmolisni kotrljani (Eryngium serbicum i E. palmatum), itd.

Prva “Flora” koju je Pančić priredio i objavio 1865. godine (Flora Agri Belgradensis) odnosi se na okolinu Beograda i doživela je 5 izdanja još za Pančićevog života. Zatim su usledila kapitalna dela “Flora Kneževine Srbije” (1874) i “Dodatak flori Kneževine Srbije” (1884). Rezultate florističkih istraživanja u Crnoj Gori i Bugarskoj sa opisima novih vrsta Pančić je objavio u delima “Elenchus Plantarum vascularum quae aestate a 1873 in Crna Gora” (1875) i “Građa za floru Kneževine Bugarske” (1883).

J. Pančić je bio osnivač prve Botaničke bašte u Beogradu, koja se nalazila na Dorćolu, blizu obale Dunava. Međutim, posle dve katastrofalne poplave koje su skoro u potpunosti uništile biljni fond koji je Pančić sakupio i negovao, preostale biljke su bile premeštene u dvorište Kapetan Mišinog zdanja. Uporno se trudio da dobije novu lokaciju za Botaničku baštu, ali to nije dočekao. Naime, tek godinu dana po smrti J. Pančića, 1889. godine, ukazom kralja Milana Obrenovića, dodeljeno je Velikoj školi imanje njegovog dede Jevrema Obrenovića, za novu Botaničku baštu pod uslovom da nosi ime “Jevremovac”.

Izimajući u obzir vreme u kome je radio i način kako je pristupao analizi sakupljenog materijala, Pančićev rad na izučavanju živog sveta Srbije i okolnih zemalja, a pre svega flore Srbije, je zadivljujući. Botanička građa sadržana u prvoj herbarskoj zbirci koju je Pančić sačinio i obrađivao, predstavlja zaostavštinu neprocenjive vrednosti, primer predanog i dobro osmišljenog rada u botanici, kao i podstrek i oslonac savremenim botaničkim istraživanjima. Sopstvenim zalaganjem, ali i veoma aktivnom razmenom i dopisivanjem sa naučnicima iz raznih zemalja, Pančić je stalno obogaćivao herbarsku zbirku, a Botaničkom Institutu i bašti je ostavio i veoma obiman i raznovrsan bibliotečki materijal.

J. Pančić je kao vredan i požrtvovan naučnik bio biran za narodnog poslanika, člana i predsednika Glavnog prosvetnog saveta Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, kao i državnog savetnika kraljevine Srbije. Za posebne zasluge kao lekar, naučnik i prosvetni radnik bio je odlikovan Takovskim krstom i Ordenom Svetog Save.

Akademik J. Pančić je umro u Beogradu, 28. februara 1888. godine. Njegova poslednja želja bila je da počiva na Kopaoniku, planini koju je posebno voleo, često posećivao i predano istraživao. Stoga su, 1951. godine, njegovi posmrtni ostaci preneti iz Beograda, u sanduku od omorike, i sahranjeni u mauzoleju na vrhu Kopaonika, koji sada nosi ime Pančićrv vrh, ispraćeni od strane planinara, akademika, profesora Beogradskog Univerzitea, studenata i brojnih poštovalaca širom Srbije.

Vladimir Stevanović
Akademici SANU i rektori Univerziteta u Beogradu
Univerzitet u Beogradu / Biološki fakultet

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ДЕЦО,НЕ ОДЛАЗИТЕ – НЕ ЈАЧАЈТЕ ЗЕМЉЕ КОЈЕ ЋЕ НАС БОМБАРДОВАТИ

„Радите, људи свој посао, не чекајте да га неко други уради. Снобизам, ништа не ваља, ја …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *