Почетна / Архива / ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
аслужно међу великанима
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
аслужно међу великанима
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, Доњи Михољац, Славонија, у породици земљорадника.

У родном месту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Тузли. Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду, у којем је претходно завршио и две године Медицинског факултета.

Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица налзио се у манастиру Света Тројица у Овчару и Бањи Ковиљачи од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву.

Година 1957. забележена је као почетак Павловог архијерејства – за епископа рашко-призренског изабран је 29. маја, а 22. септембра га је, у Саборној цркви у Призрену хиротонисао тадашњи српски патријарх Викентије.

Службовање у Епархији рашко-призренској у знатној мери је посветио обнови цркава и манастира и посебно обнови монашког живота. Почетком децембра 1990. епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа.

Богословски факултет СПЦ доделио му је 1998. звање почасног доктора богословља.

Патријарх српски господин Павле преминуо је у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова.

Поруке које нам је оставио у аманет

Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.

Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.

Сматрам да смо за трагедију у Југославији одговорни сви. Да су се у овој ситуацији распада Југославије нашли данас они људи који су је на миран, људски начин, споразумом створили 1918. године, мислим да би је они и разложили на миран, људски начин, споразумом.

Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.

Анегдоте по којима ћемо га се сећати

Кад су га лекари ВМА питали како се осећа, у даху је изустио: „То ме питајте када остарим, још сам ја млад.“

Кад се са ортопедском ходалицом појавио у Патријаршији, прво се нашалио на свој рачун:“Ето, ја сам само мало пао, па сад морам да гурам ово чудо.“

Један београдски боем истрчао је из кафане „?“ кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву.

Преплићући језиком рекао му је: „Нас двојица смо најбољи људи на свету“, а патријарх му је на то одговорио: „Јесмо, ал’ кад попијемо ништа не ваљамо.“

Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:“Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак.“

У време грађанског рата у бившој СФРЈ, један карикатуриста га је нацртао као ратника опасаног бомбама и са „шкорпионом“ о појасу. На то је рекао:“Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабачак, а ево како ме други виде.“

Пошто је био познат да иде кроз Патријаршију и гаси сијалице како се „узалуд не би трошила струја“, једном је ухватио младог чиновника да после радног времена на компјутеру гледа забавне сајтове. Кад је чуо патријархов глас иза леђа, следио се, а Павле му је рекао:“А ти на то трошиш струју?“

Идући у цркву на Бановом брду усред лета био је упоран да се користи аутобус. Кад је његов пратилац потегао аргумент да је врућина, да су аутобуси „препуни разголићеног женског света који иде на плажу на Аду Циганлију“ и да није згодно, патријарх није попустио:“Знате, свако види оно што жели.“

Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:“Чија су то толика луксузна кола паркирана? Наших владика. Дошли су њима на Сабор“, одговорио је пратилац. „О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?!“ духовито је прокоментарисао господин Павле.

Кад је на једном пријему бивши амбасадор САД Ворен Зимерман питао патријарха Павла шта може да учини за СПЦ, патријарх му је одговорио:“Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи.“

Кад је један фотограф пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: “Ваша светлости (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио:“Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц”?

Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: „Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“

Једном приликом, док је патријарх разговарао са својим сарадницима, у његов кабинет је ненадано ушао непознати човек четрдесетих година, тврдећи да му се указала Богородица. Патријарх га је пажљиво саслушао и казао:“Слушајте, господине, ја сам дугогодишњи калуђер и владика скоро 50 година, сваког дана служим Богу и ни анђео ми се још није јавио, а вама се Богородица јавила! Немојте, молим вас.”

На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран за највишу црквену дужност. У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је:„Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?“ На то ће новоизабрани патријарх: „Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!“

Навике по којима је био особен

Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су „прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега”.

Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочале, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да „има ко то ради у Патријаршији“, он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: „А мени није имало шта да се смрзне.“

Узречица му је била: „Бог те видео…“

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

ДАНАС ЈЕ ДАН СВЕТОГ ЗАШТИТНИКА СРБСКОГ НАРОДА

Српска православна црква и верници данас се сећају Светог Стефана Штиљановића и његове жене Јелене, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *