Повезане објаве
NI POSLE SKORO 90 GODINA NIŠTA SE NIJE PROMENILO U SRŽI VLADAJUĆE STRUKTURE,LJUBAV PREMA NOVCU,TAŠTINA I OHOLOST VLASTI KOJA GAZI SVE MORALNE I SAVESNE PRINCIPE ZARAD LAGODNOG ŽIVOTA.
„Nisam lično poznavao vašu zemlju pre svetskog rata, ali su mi posmatrači kojima potpuno
verujem tvrdili da su vam činovnici bili mnogo manje podmitljivi nego sada. Istina je da
imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitljivosti. To opravdanje,
međutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve
oblike otimačine. U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci
koji je za to kratko vreme postao milioner neka bugarska specijalnost i da su vaši ministri
suviše veliki rodoljubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja.
Bio sam
naivan i uvideo sam da nema razlike između ministra na „ov“, „ev“ i nekog na „ić“. Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekselencije od siromašnih, čak
bednih ljudi postaju milioneri. Hoćete li primere? Navešću vam neke najtipičnije.
Gospodin Stojadinović, inteligentan čovek, koji nije učestvovao u ratu uprkos mladosti i
dobrom zdravlju, postao je ministar finansija. Kao kakav, on odlučuje o sudbini vaših
obligacija ratne štete, čija je nominalna vrednost od 1000 dinara pala na 50 i manje zato što
država nije plaćala kamatu. On je po neznatnoj ceni pokupovao ogromne količine tog papira i,
kada ga je za sebe dosta zgrnuo, on, ministar, objavljuje da će se kamate isplatiti. Istog časa
obligacija se penje na 250 dinara i više, i tako gospodin ministar postaje multimilioner.
Gospodin Vukićević je bio običan profesor provincijske gimnazije. Pošto je postao političar i
predsednik saveta, danas poseduje dve velike zgrade u Beogradu, a sam Bog zna koliko košta
sam plac i podizanje takvih zgrada u glavnom gradu.
Lazar Marković je sin vrlo siromašnog poštara. Tokom školovanja pomagali su ga neki
imućni građani. Gospodin poslanik i bivši ministar Marković danas je vrlo bogat, plaća
stanarinu 12 000 dinara mesečno i nehajno uveče gubi hiljade dinara na kocki. Boža
Maksimović, nipošto bogat kao ni žena mu, postaje poslanik i ministar. Odjednom postaje
bogataš, a njegova žena sada isključivo u Parizu kupuje haljine, nameštaj i skupe sitnice za
stan. A šta reći o Pašiću koji je vrlo skromnog porekla? Istina, venčao se sa ženom koja mu je
donela nešto novca. Postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. A Velizar Janković? Zar
verujete da je samo od poslaničke i ministarske plate mogao da postane truli bogataš kakav je
danas? No, dosta je bilo primera, mogli bismo ih nabrajati u beskraj. Prilično je mučno o tome
govoriti, jer su ti ljudi ličnim bogaćenjem pokazali da je njihova briga za opštu stvar bila
samo sredstvo da bi se dokopali novca.
Ove neprijatne primere su, međutim, sledili svi činovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni
ljudi, strani industrijalci i posrednici, koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze
i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele nešto da urade, prinuđeni su da daju
mito, a to se uvek prihvata. Mogao bih vam navesti primere za to, i to mnoge, ali mislim da to
nije potrebno, jer ih i sami dovoljno znate. Ministri, generalni direktori, rukovodioci službi
itd. – svi oni jedu taj hleb koji ljudi od časti i dostojanstva ne bi ni probali.
Je li vas potrebno podsećati da vagoni robe često i ne polaze ako ih ne pokrene svežanj
novčanica koje daje šefu stanice ili višem činovniku nadležnom za odgovarajuću službu? A da
se predmeti na carini i kod policijskog komesari odugovlače ako nema podstreka u vidu
bakšiša?
Sve je to vrlo ružno i, mada se samo manjina odaje toj sramnoj navici, srozava ceo vaš narod
u očima svakog čestitog čoveka. Kada se sudi o ponašanju sitnog činovništva, može se i naći
olakšavajućih okolnosti u činjenici da je tako slabo plaćeno pa je, radi preživljavanja,
prinuđeno da potraži dodatne prihode. Za vaše ministre, ljude iz politike, itd., međutim, nema
olakšavajućih okolnosti. Oni stiču bogatstva tim nečasnim putem, a na to ih navodi samo
ljubav prema novcu ili taština i oholost kako bi mogli raskošno da žive i time potisnu u
zaborav svoje skromno poreklo.“
Čitajući ove redove, kada ne bi stajala prezimena političara koja je pisac obznanio, mogli biste pomisliti da neki vrli opozicionar kritikuje današnju, prošlu ili pretprošlu vlast… Avaj, u pitanju je 1928.godina, u pitanju je namerno zaboravljeni Arčibald Rajs i njegovo uporno zapostavljano delo „Čujte Srbi“, svojevrsni testament srpskom narodu… Ni posle skoro 90 godina ništa se nije promenilo u srži vladajućih struktura a sledeći redovi će vam opet zvučati poznato,jer u intervjuu za Politiku 1928. godine Rajs izražava želju da napusti Srbiju i praktično emigrira:
„Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih granica. Moj rad se toliko ometa i bagateliše, da mi se dovoljno stavlja na znanje kako vam više nisam potreban“
Da li je Rajs uzalud voleo Srbiju i Srbe? Da li je uzalud postao Solunac? Da li je uzalud posvetio svoj život Srbiji? I kako su mu se Srbi odužili?
Izvor Nedeljnik
