Повезане објаве
Претресимо уџбенике историје из којих нам деца уче накарадне ствари и поставимо за основну идеју развоја друштва, истину о нашој земљи и патриотизам нације, јер нису повезани са делатношћу ниједне партије. Поставимо то као приоритете над приоритетима у образовању и васпитању, што због данашњих али и генерација које долазе. Претресимо на време јер ће касније бити можда касно.
Дуго година, на првим часовима, студентима прве године у Србији постављам неколико питања. Једно од њих је шта је патриотизам и шта значи реч „патрија”. Уместо да кажу тачно као из топа, прошле године, њих 26 одсто од 396 студената је одговорило уз „туц-муц”!? Нису знали шта је то!? Ове године сам узорак повећао и он је бројао у Србији 435 студената. Анализирао сам резултате овог „истраживачког” захвата о (не)знању студената и добио сам занимљиве и алармантне податке. Постотак незналица се пење навише!? Чак 33 процента студената прве године није дало тачан одговор. Велики људи, а један од њих је књижевник Момо Капор, знали су, са мало речи, рећи велике истине.
Капор је једном приликом рекао: „Патриотизам није идеологија, то је ствар кућног васпитања. То те научи баба.”
Није ова једноставна реченица, високоумног човека, далеко од истине. Када је један од највећих политичара савременог доба, председник Русије господин Владимир Путин, постављен на то место, прво што је предузео и чиме се позабавио је феномен патриотизма. Велика Русија која је урушавана изнутра и споља готово да је била пред расулом, „на коленима” док није дошао Путин и кренуо од основе сваке државе, а то је патриотизам. Још је изјавио да је то основна национална идеја. „Она није идеологизована, није повезана са делатношћу неке партије. То је повезано са заједничким обједињујућим почетком. Ако желимо да живимо боље, потребно је да земља буде привлачнија за све грађане, ефикаснија”, додао је Путин.
Истог рецепта треба да се придржава и да јој буде оријентир у развоју, свака па и наша земља. Нажалост, тек сада видимо да смо неке догађаје важне за историју отаџбине из разних и то увек неоправданих разлога потискивали или их чак погрешно учили, али и интерпретирали, само да бисмо се додворили неким нечастивим светским силама и идеологијама. Моја маленкост је далеких осамдесетих година у прошлом веку, као професор у једном семестру, на Ваздухопловној техничкој академији у Рајловцу, некада највећем Школском центру РВ ПВО у бившој СФРЈ, због којекаквих накарадном идеологијом и извитопереним чињеницама испраних мозгова, индукованих незнањем о својој историји, био предмет получасовне „обраде” војне полиције. Наиме, после часа из предмета војне психологије, где сам прочитао у оригиналу чувену наредбу мајора Драгутина Гавриловића, која је ушла у уџбенике историје и војне психологије, али у инвалидној форми. Недостајало је оно у потпису, што је изрекао овај патриота, пред стројем пука краљевске војске 7. октобра 1915. на одбрани Београда својим војницима :„За краља и отаџбину! Живео краљ, живео Београд!” Двојица младих полицајаца су ми замерила на те две додатне реченице, јер су мислили да је мајор Гавриловић Титов официр. Тако су их учили учитељи вешто скривајући аутора наредбе легендарног српског хероја. Извинили су ми се, али ја више нисам држао предавања на академији.
Нешто слично се провлачило ових година у вези са страдањем народа Србије. Тек сада чујемо потпуну истину о Кошарама, о храбрости и испољеном патриотизму наших војника. Тек сада? Поставља се питање, а шта се то чекало до сада и зашто се чекало? У једном малом читалачком осврту „Политика” је у време борби на караулама Ђеравица и Кошаре објавила мој чланак – коментар о јунацима ове неравноправне битке, под насловом „Позитивне промене у ВЈ”. Писма упућена осталим редакцијама су завршавала у редакцијском кошу.
Шта желим да кажем овим својим размишљањима? Претресимо уџбенике историје из којих нам деца уче накарадне ствари и поставимо за основну идеју развоја друштва, истину о нашој земљи и патриотизам нације, јер нису повезани са делатношћу ниједне партије. Поставимо то као приоритете над приоритетима у образовању и васпитању, што због данашњих али и генерација које долазе. Претресимо на време јер ће касније бити можда касно.
Проф. др Радомир Чолаковић
