Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Uncategorized / ПОУЧНА ПРИЧА

ПОУЧНА ПРИЧА

Високо негде у планинама налазило се једно удаљено глуво село. Глуво, не зато што су становници тог села били заиста глуви, већ зато што су били глуви за остатак света.

Људи у том селу живели су као јединствена породица. Млади су поштовали старије, мужеви су ценили супруге.

У њиховом говору нису постојале речи као: увреда, власништво, мржња, туга, освета, бол, похлепа, завист, лицемјерје зато што у њиховим животима није постојало ништа што би се могло назвати тим речима. Становници тог села рађали су се са осмехом, и од првог до последњег дана њихових живота, са усана им није силазио тај широки осмех.

Мужеви су им били мужевни, а жене – женствене. Деца су помагала одраслима у домаћинству, играли се и забављали, пењали се високо по дрвећу, брали горке плодове, пливали у планинском потоку. Одрасли су их учили језику птица, животиња и биљака, тако да су деца научила јако много од њих. И скоро сви закони природе били су им познати.

И стари и млади, живели су у хармонији са Природом. Увече би се сви окупили око ватре и слали своје осмехе звездама. Свако би изабрао своју звезду на небу и причао са њом. Од звезда су научили о законима Свемира и о животима у другим световима. И тако је то било код њих од кад су знали за себе.

Једног дана у селу се појави неки страни човек и рече:

– Ја сам учитељ.

Сви се људи обрадоваше придошлици. И немало затим, поверише му своју децу са надом да ће им деца научити важније законе од оних које су до тада научили од Природе и Свемира.

Учитељ је започео са својим учењем. Како је време текло, сви су почели примећивати како су се деца почела полако мењати, као да су била замењена са неком другом децом. Постала су у почетку раздражљива, а након тога се међу њима појавила и злоба, све су се чешће свађала међусобно и узимала ствари једни од других. Научили су се исмејавању, лажним и лукавим осмесима. Са њихових лица као да су били избрисани пређашњи осмеси, на које су сви у селу били навикли.

Људи нису знали да ли је то добро, јер сама реч „лоше“ није ни постојала код њих. Имали су поверења у учитеља и искрено су веровали да су то нова знања и умећа која им је учитељ донео из другог дела света.

Прошло је неколико година. Деца су порасла, а живот у том далеком, планинском селу, сасвим се променио. Људи су заузели земљу, оградили је и назвали је својим власништвом. Постали су неповерљиви и предострожни једни према другима. Заборавили су за језик птица, животиња и биљака. Свако од њих изгубио је своју звезду на небу.

Поред тога у њиховим домовима су се појавили телевизори, рачунари, мобилни телефони, изникле ауто-гараже. Људи су изгубили своје широке осмехе, али су зато задобили циничне кикоте.

А учитељ, који још увек није научио да се смеје, посматрао је све то са поносом и помислио:

У забаченом планинском селу напокон сам успео прикључити ове дивљаке модерној цивилизацији.

– Ja sam učitelj.

Svi se ljudi obradovaše pridošlici. I nemalo zatim, poveriše mu svoju decu sa nadom da će im deca naučiti važnije zakone od onih koje su do tada naučili od Prirode i Svemira.

Učitelj je započeo sa svojim učenjem. Kako je vreme teklo, svi su počeli primećivati kako su se deca počela polako menjati, kao da su bila zamenjena sa nekom drugom decom. Postala su u početku razdražljiva, a nakon toga se među njima pojavila i zloba, sve su se češće svađala međusobno i uzimala stvari jedni od drugih. Naučili su se ismejavanju, lažnim i lukavim osmesima. Sa njihovih lica kao da su bili izbrisani pređašnji osmesi, na koje su svi u selu bili navikli.

Ljudi nisu znali da li je to dobro, jer sama reč „loše“ nije ni postojala kod njih. Imali su poverenja u učitelja i iskreno su verovali da su to nova znanja i umeća koja im je učitelj doneo iz drugog dela sveta.

Prošlo je nekoliko godina. Deca su porasla, a život u tom dalekom, planinskom selu, sasvim se promenio. Ljudi su zauzeli zemlju, ogradili je i nazvali je svojim vlasništvom. Postali su nepoverljivi i predostrožni jedni prema drugima. Zaboravili su za jezik ptica, životinja i biljaka. Svako od njih izgubio je svoju zvezdu na nebu.

Pored toga u njihovim domovima su se pojavili televizori, računari, mobilni telefoni, iznikle auto-garaže. Ljudi su izgubili svoje široke osmehe, ali su zato zadobili cinične kikote.

A učitelj, koji još uvek nije naučio da se smeje, posmatrao je sve to sa ponosom i pomislio:

U zabačenom planinskom selu napokon sam uspeo priključiti ove divljake modernoj civilizaciji.

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

Боже, колико нас је пало да би други живели… (писмо мртвога јунака са солунског поља)

  Најдражи моји, праштајте, писао бих и раније али сам био жив, а знате како …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *