Повезане објаве
Анксиозност, напади панике, пострауматски стресни поремећај (ПТСП), промене расположења… само су неке од психолошких последица са којима ће се суочити већина оних који преживе пандемију вируса корона (ЦОВИД-19). „Живот на земљи никада више неће бити исти,“ упозоравају психолози са Универзитета у Бритаснкој Колумбији, а са њима се слажу и српске колеге.
Професор Стивен Тејлор, клинички психолог на одељењу за психијатрију на Универзитету у Британској Колумбији и аутор књиге „Психологија пандемије“, каже да је знао да пандемија стиже, али није мислио да ће тако брзо освојити свет, пише Гардијан.
„У недељама пре него што је почела епидемија вируса корона у Вухану, завршавао сам књигу о психологији пандемије. У свом раду, као клинички психолог провео сам године проучавајући избијања саме пандемије и испитујући шта нас оне могу научити о психолошким ефектима следећег вируса, који нас чека“, прича проф. др Тејлор.
На основу чињеница које је сакупио о свим претходним пандемијама које су кроз историју задесиле човечанство, нека од његових предвиђања о коронавирусу, показала су се језиво тачна.
„Претпостављам да ћемо, када пандемија прође, видети у свету, међу људима, растућу анксиозност, расизам, нападе панике, ширење теорија завере. Дешаваће се све више физичких напада, оружаних пљачки, крађа свих врста, али биће ту и алтруизама и великодушности“, каже професор.
Катастрофе имају трајан ефекат на психу
Претходне епидемије, попут пандемије свињског грипа А(Х1Н1) из 2009. године и епидемије САРС-а из 2003., указују на то да ванредно, јавно здравље, може имати трајне ефекте на психологију људи у читавом свету.
„У случају коронавируса многи људи ће изгубити посао и поднеће огромне финансијске тешкоће, други ће претрпети емотивни губитак због одласка вољених особа које су подлегле зарази, а бракови и међуљудски односи распадаће се под притиском закључаног простора током карантина“, описује др Тејлор.
У истраживачком пројекту, на којем ради са колегом психологом Гордоном Асмундсоном, проучавали су ниво страха и анксиозности на узорку од готово 7.000 одраслих у Канаде и САД-а.
„Иако се чини да се 75% испитаника добро сналази, 25% је развило оно што називамо „Цовид стрес синдромом“. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај короне, имају ноћне море о коронавирусу и упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему овог вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Ови људи имају тенденцију да постану ксенофобични, да се склањају од непознатих јер се плаше да они могу бити носиоци вируса“, објашњава Тејлор.
Свесни своје смртности
Психолошка тежина јавља се када људи услед пандемије постану свесни сопствене смртности.
„Страхови се појачавају читањем вести на интернету, које стално доносе неке нове трагичне информације. На основу студија катастрофа као што су поплаве, урагани и земљотреси, процењује се да 10% људи погођених трауматичним догађајима развија озбиљне психолошке проблеме попут поремећаја расположења, анксиозних поремећаја или пост-трауматског стресног поремећаја (ПТСП). Ови симптоми се обично јављају убрзо након катастрофе. Овакви налази сугеришу да ће 10% људи погођених коронавирусом, или више – развити психолошке поремећаје током или после ове пандемије“ објашњавају ови психолози.
Међутим, ако је коронавирус сличан САРС-у, тај проценат би могао бити знатно већи код особа заражених вирусом.
„Многи, који су били хоспитализовани због САРС-а 2003., касније су развили ПТСП. Четворогодишње праћење 70 људи који су преживели САРС, открило је да је 44% њих развило поремећај. Чак и након опоравка од САРС-а, 82% ових људи имало је ПТСП годинама касније. Симптоми ПТСП-а били су тежи код људи који су имали високи ризик од смртности и били су без пријатеља, родбине.“
Усамљеност је гора од вируса
Цењени српски психолог Жарко Требјешанин каже да ће стрес, кроз који ових дана цео свет пролази, сигурно оставити трауме на све генерације.
„Оно што ми сви сада пролазимо не може се после пандемије гумицом обрисати. Најтеже је старијима. Они су усамљени и то им пада много теже од самог страха од короне. Природно стање човека је да је у друштву и да може да додирује друге. Сада нам је то одједном ускраћено, забрањено. Највећа казна у Грчкој било је избацивање из полиса, изгнанство. Људима је теже падало то што ће остати сами, него било шта друго. Чак и у затвору је најстрожа казна одлазак у самицу. Управо то што смо усамљени и принуђени да се затворимо у своја четири зида, донеће најтеже последице по психу, касније када све ово прође. Ми смо на неки начин овиме кажњени!“ наглашава Требјешанин.
Осим тога, постоји и страх, јер нико не зна којим путем вирус може да дође до нас.
„Ово је гора ситуација него у време бомбардовања или полава, јер ово сад је глобално. У време бомбардовања смо проценили да је око 20 одсто људи било у опасности да развије озбиљне менталне поремећаје. Тако ће бити и после ове исцрпљујуће ситуације. У стресној ситуацији лучи се кортизол, имобилишемо енергију и то нас разидре после неког времена. Човек онда само клоне, падне. Људи се сада троше, а треба да схвате да је живот састављен од малих стресова који се гомилају из дана у дан. Морамо их се чувати и размишљати о томе кад све ово прође како бисмо очували ментално здравље“, упозорава психолог Требјешанин.
Људи у изолацији су најрањивији
Његов британски колега, професор Тејлор, такође сматра да изолација и затварање, па макар и на само неколико недеља, могу изазвати трајну анксиозност.
„Људи у карантинима током дужег периода у скученом смештају, дељењу спаваће собе са више других особа или ако су код куће заробљени у насилничком или присилном односу, могу бити посебно рањиви на развој симптома ПТСП-а током и након избијања пандемије“ објашњава он.
Остали психолошки ефекти ће имати више везе са еколошким и друштвеним променама.
„Цовид-19 је приморао друштво на испробавање потпуно новог начина живота. Школске лекције су се преселиле на мрежи, радни састанци се одржавају преко Зоом-а, намирнице се достављају преко Амазона. Живимо прву глобалну пандемију у дигиталном добу, где је интернет омогућио повлачење из спољног света.“
Људи ће се склањати једни од других
И пре избијања пандемије, људи су радили од куће, куповали на мрежи и достављали храну, уместо да иду у ресторане.
„Избијање је можда још више укоренило смер у којем је друштво већ кренуло. Након што прође коронавирус, открићемо да се живот никада у потпуности не враћа у нормалу. Као резултат Цовид-19, неки људи ће постати брзи гермофоби, трудећи се да не додирују „контаминиране“ површине. Зарађене фобије, које су типично симптоми опсесивно-компулсивних поремећаја, потичу из комбинације генетских и спољних фактора који међусобно делују. Другим речима, када особа са одређеним генетским саставом има трауматично искуство са инфекцијама, вероватно ће развити фобију од микроба“, каже Тејлор.
Ипак, наглашава он, постоји разлог и за оптимизам.
„Многи, који су добровољно помогли другима током пандемије, схватиће која им је сврха и смисао у животу. А они који су се боље прилагодили самоизолацији, су људи који су сада отворени за нова искуства, оптимистични су и емоционално стабилни. Не поседују наравно, сви ове карактеристике, али људи генерално могу побољшати своју отпорност учећи нове стратегије суочавања са проблемом. На основу онога што знамо из претходних епидемија, можемо предвидети са сигурношћу, да ће ова пандемија имати дубоке психолошке ефекте на људе који је преживе“ закључује професор Тејлор.
