Повезане објаве
Недалеко од Петровца на Млави, поред истоимене реке, налази се манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице, познат као Витовница. Сматра се да је то задужбина краља Милутина, подигнута на темељима старијег храма
Тамо где се река Витовница појављује из клисуре зване Скоп, налази се извор Светог Јована Крститеља, а изнад “на возвишеном месту“, крај једне стене која “за обграду служи“ налази се манастир Витовница, са црквом Успења Пресвете Богородице. На стени се налазе остаци порушених капела и у близини пећина у којој су се подвизавали први монаси из овог краја. До овог места сраслог уз планину, реку и стене, долази се питомим валовитим пределом, путем који се од Петровца на Млави одваја према селу Мелница.
Манастир и истоимено село свакако су добили имена по реци Витовници, а река вероватно по имену воденичког точка (витл, вит’о), који покреће вода и по коме се мери снага воденице. Имати “мелницу са два витла“ некада је било велико богатство и сигурно је да је таквих у овом крају било много. Због тога је мала, али значајна и горопадна река одредила имена села и предела у овом крају.
С обзиром да се ова светиња звала и Вителница, Витеоница, Витомница и Витаоница, многима је блиско и друго објашњење, које каже да је манастир добио име од назива за гостионицу (виталница), у којој се вита – обитава, борави, живи. Овоме је потребно додати да се манастир у средњем веку називао виталиште инока, што би означавало место где обитавају монаси (обитељ).
Манастир Витовница је задужбина краља Милутина, основан крајем тринаестог века. Подигнут је у знак захвалности за победу над бугарским одметницима, татарског порекла, Дрманом и Куделином, који су годинама харали овим крајевима. Претпоставља се да је тако означена и крајња граница српске државе тога времена. Ипак, неки подаци указују да је на овом месту и раније био храм, који је порушен и да је краљ Милутин подигао нову светињу на темељима старе. То би такође значило да су српски владари и раније држали ове крајеве, јер, зашто би, иначе, у Студеничком типику писало да се ктитору за годишње парастосе риба мора доносити из Дунава и Зете.
Додатну забуну о настанку Витовнице уноси и запис на камену, узидан лево од улаза у цркву, на коме је јерменским и старосрпским словима исписан текст, који у преводу гласи: “У име Оца и Сина и Светога Духа, Влада, син Бабугов, постави тај Божји храм у спомен апостолу Јакову и Петру, године 6726.“ Ако је поменута година записана на каменој плочи 1218, а витовнички храм зидан од 1289. до 1291. године, коме, онда, припада ова плоча и ко су Бабуг и његов син? Говори се да је ову плочу нашао игуман Стефан 1856. године, на неком од црквишта у околини села Ждрело, донео га у манастир и дао да се угради у зид. Други, пак, подаци кажу да је плоча нађена међу остацима старе цркве која је обновљена “… повељенијем благочестиваго краља сербскаго Милутина“. Ма како да је било, остаје чињеница да је и много пре краља Милутина у овим крајевима постојао велики број виталишта инока, на шта указују не само остаци на стенама изнад манастира, већ и велики број црквишта у ближој и даљој околини.
Најстарији подаци о манастиру и његовом братству потичу из петнаестог века, када се помиње витовнички игуман Макарије, а и златом оковано Јеванђеље, које је пренето у фрушкогорски манастир Бешеново. Према подацима о исплати и задужењима пореза који се даје Турцима, био је ово добростојећи манастир. У њему су извршени преписи многих значајних књига и створена велика библиотека. Касније сеобе одвеле су витовничке монахе на разне стране света, па се књиге и друге драгоцености могу наћи у Народној библиотеци у Београду, Кијеву, Сремским Карловцима, манастиру Пакри… Сребрна чаша из 1662. сачувана је у Бешенову, а сребрни печат витовничког игумана Висариона из 1703. године налази се у манастиру Крушедол.
У време Кочине крајине Турци су храм и конаке до темеља срушили, па је од тада дужи период манастир био потпуно напуштен и зарастао у коров. Обновљен је тек у време Карађорђа, а у обнови су, поред монаха, учествовали и сви виђенији људи околних села, међу којима и познате личности Карађорђевог устанка. Комплетна обнова извршена је 1856. године, када је дозидана припрата и звоник, кров покривен белим лимом, обновљени конаци и трпезарија, а цела површина цркве живописана. Поред манастира подигнута је школа, са станом за учитеља и посебним одељењем за “коначење отменијих гостију“, међу које се убрајао и срески старешина.
Поред 470 хектара “ораће и косаће“ земље, манастир је имао и 1160 хектара планине, коју је издавао у закуп за сечење дрва и испашу, затим кафану, неколико воденица, дућан… а неколико пута је помагао и истањену државну касу својим прилозима. Било је то угледно домаћинство до пред почетак Другог светског рата, када су “лошим газдовањем манастир и његова добра почели да опадају“. О последицама ратних година сведоче записи на мермерним плочама, који говоре о судбинама витовничких монаха и подаци о одузетој имовини и добрима, која ће можда некада бити враћена.
Од првобитне цркве, у данашњем храму сачувани су само њени темељи, а живопис и иконостас су из деветнаестог века. У средњем делу храма налази се гроб непознатог монаха синаита који, иако је данас празан, народ поштује као велику светињу.
До лековитог извора долази се стазом од манастира, преко малог моста на реци.
Било у које доба да се овде нађете, наићи ћете на посетиоце који ће вам говорити о његовој лековитости, исцелитељској моћи и примерима излечења, па стога верници у ову светињу на молитву долазе из Београда и других удаљених крајева.
Заслуге (иако он то не би волео да чује) за поновно оживљавање манастира и дуге колоне посетилаца, имао је архимадрит Тадеј, витовнички далековидац и јасновидац, како су га звали они којима је помагао. Рођен је у селу Витовници, недалеко од манастира, 1914, а умро 2003, пошто је замолио да га ослободе дужности игумана. Остао је у сећању као отац Тадеј и као један од оних “због којих Сунце сија“, како кажу његови следбеници.
