Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / ВАСПИТАВАЈТЕ СВОЈЕ СИНОВЕ ПРАВИЛНО:ЗАШТИТНИКОМ СВОГА РОДА И ОТАЏБИНЕ!

ВАСПИТАВАЈТЕ СВОЈЕ СИНОВЕ ПРАВИЛНО:ЗАШТИТНИКОМ СВОГА РОДА И ОТАЏБИНЕ!

Васпитањем дечака се мора бавити отац. И то од самог рођења. Свог рођења, а не од рођења сина. Зато што васпитање у породици није васпитање само поукама. Дечак копира образац понашања свога оца, а не његове речи.

Ово је прва и најважнија етапа у васпитању мушкарца.

 

Друго

Мушкарац мора бити снажан. А шта то значи? Мора да уме да доноси одлуке и преузима одговорност за те одлуке. ПИТАЊЕ РОДИТЕЉИМА – да ли ваш син учи да самостално доноси одлуке и да одговара за њих?

Треће

Доносити одлуке и носити одговорност су две стране једне медаље. Слобода са једне стране. Ограничавање слободе са друге.

ПРИМЕР. Мушкарац доноси одлуке, али за њих сноси одговорност његова жена. То није мушкарац већ мамин син. Мушкарчић. Мушкарац не доноси одлуке, већ сноси за њих одговорност. То није мушкарац, већ папучар. Мушкарчић.

Четврто

Слобода почиње од самодисциплине. Постоји оваква источњачка изрека “Воду прво пију камиле, зато што немају руке. Онда пију мушкарци, зато што немају стрпљења. Последње пију жене“.

СХЕМА ВАСПИТАЊА (ЗА ТАТЕ!!): „Најбоље иде мами. Зато што је она девојчица. Онда мачку – зато што је беспомоћан и зависи од нас. А тек онда мени и теби. Зато што смо ми мушкарци“.

Пето

У ком узрасту беба постаје мушкарац? Од тренутка када постане свестан себе као личности. Психолози познају тај узраст. Три године. Да, мамице. Управо од тог узраста је потребно да стално говоримо сину: “Ти си мушкарац!“. Управо од тог узраста је потребно да га учимо нормалној мушкој речи: “ТИ мораш!“

Мушкарац мора. Да зна да трпи. Да превазиђе себе. Да греши. Да буде нежан. Да уме да буде груб. Да уме да буде различит. Да уме да одговора за своје речи. Мушкарац мора да зна да ЈЕ МУШКАРАЦ.

Шесто

Према детету се треба понашати као према одраслој особи. То не значи да се са њим не треба играти, не опраштати његове грешке, не мазити га, не осмехивати му се.

Седмо

Дете има права да греши. Оно истражује свет око себе, истражује његове границе. Знате ли зашто су мушкарци слични деци? Зато пошто мушкарци такође шире границе овога света. Мушкарац мора бити немиран. Он је покретна сила човечанства. А жена је она сила која чува, ако треба.

Не треба кажњавати дечака за грешке. Треба их исправљати. Он сам треба да их исправља. Самостално. Али уз ваше смрернице и помоћ.

 

Низ традиција васпитавања дечака којих су се придржавали наши преци;

Прва етапа у одрастању мушкарца је било посвећивање, прелазак из узраста бебе у стање детета са 2-3 године. Ова граница је била обележена шишањем и стављањем детета на коња. Потребно је нагласити да је овај обичај постојао у свим социјалним слојевима. Овај обред долази из времена паганске старине. Само је касније црква преузела обред пострига као заштиту. Обред пострига је присутан код свих народа индоевропског порекла, у хришћанској Европи се сачувао као ритуал посвећивање у витезове.

То је врло важна психолошка граница, она је давала дечацима посебно расположење, усађивала је основне принципе постојања. Дечаке су упућивали на то да су они заштитници своје породице, општине, града, региона, целе „Свете Русије“. У њих су усађивали основе које су одређивале њихову судбину. Веома ми је жао што је ова традиција скоро нестала у садашњој Русији. Мушкарце васпитају жене и кући, и у вртићима, школи, факултетима, и као резултат имамо врло мало “мушког принципа“, Руси су престали да буду Војници. Само у критичним ситуацијама, у рату, делимично се код Руса буди родољубиво осећање и тада нико не може да се мери са Русима у боју. Делимично се слично васпитање одржало код кавкаских народа, у Чеченији, али у развраћеном облику, тамо се они сматрају изабраним, а остале понижавају (једна врста нацизма).

Основна ствар у васпитању војника је васпитање Духа, и то су одлично знали наши преци. То су знали и велики руски пуковници, на пример А. Суворов, његова „Наука побеђивања“ је до сржи наслеђе предака.

У Источној Руси нису постојале специјалне школе (у крајњем случају није нам познато о њиховом постојању). Њих је мењала пракса, традиција, шегртство. Од самог рањег детињства дечаке су навикавали на оружије. Археолози налазе много дрвених мачева, чији су облици одговарали правим мачевима. То нису садашње пластичне играчке – са дрвеним мачем искусни борац се могао супроставити непријатељу, тежина дрвеног храстовог мача је скоро одговарала гвозденом. У оружије младог војника су спадали: дрвена копља, ножеви, лук и стреле (прости лук).

Постојале су играчке, игре које су развијале моторику, лакоћу покрета, брзину – љуљашке, мачеви свих могућих величина, вртешке, санке, скије, грудве итд. Многа од деце, су као мала деца добијала ратно оружије – ножеве, мачеве, секирице. У летописима су описани случајеви када су их користили убијајући непријатеља. Нож је био са мушкарцем од самог детињства.

Питањима постојања специјалне школе за борбу на Руси се бавио А.Белов, он је направио систем – „Словенско-горичка борба“. Он тврди да се припрема за борбу вршила у облику народне игре, да би се затим „форма“ одржавала сталним такмичењима који су били током празника, већина од њих је имала предхришћанске корене (Купало, дан зимске краткодневнице и др.). Борбе песницама „један на један“, борбе у групама једни против других су биле свакодневна појава све до 20.века. Деца су се учила тој култури боја скоро „из пелена“.

Обука се вршила и на линији учитељ-ученик, упоредите: на Руси до 18. века није било универзитета, али су Руси градили градове и храмове, топовр и звона су лили, књиге су писали, ниво образовања становништва је од X-XIII века био много већи од европског (као и ниво хигијене). Навике су се преносиле са учитеља на ученике у пракси, да би постао мајстор-зидар руски човек није ишао у специјалну школу, већ је био ученик мајстора, као и у војним стварима такође.

Највећу улогу је имала пракса. Русија је стално водила ратове са суседним народима, често су били и међусобни ратови. Нису постојали недостаци у реалним војним условима, млади војници су могли да у пракси провере себе. Природно, рат је узимао свој „данак“, али они који су преживљавали добијали су јединственуи лекцију. Ни у једној школи се „такве“ лекције не могу добити.

У обичном животу ратне навике су се одржавале не само народним играма, већ још једном важном сфером-ловом. То данас дивља животиња скоро да нема шансе против човека са ватреним оружјем. Тада је борба била скоро једнака – канџе, очњаци, снага, развијени осећај против умећа човека и хладног оружја. Правим војником се сматрао онај који је поразио медведа. Замислите са ловачким копљем (направљеним од рога) против медведа! Лов је био одличан тренинг за одржавање духа, борбених навика, стицање навика праћења, проналажења непријатеља. Није тек тако Владимир Мономах у својим “Поукама“ са једнаким поносом помињао и ратне походе и ловне подухвате!

Значи: дечака су правили Војником, заштитником Рода, Отаџбине на основу психичког става (савременог програма) кога су у њега усађивали од рођења (чак и пре рођења, т.ј. пренатално учење), традиције народних дечијих и одраслих игара, прослава, кроз сталну праксу. Управо су због овога Русе сматрали најбољим борцима планете, чак су кинеске цареве чували не борци њихових монашких редова и школа, већ руски војници.

Преузето Православнапородица.орг.срб

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

НАЈГОРА ЈЕ БОЛЕСТ ОСТАТИ БЕЗ ДОДИРА

 Ево, болест поново и незадрживо надолази са свих страна. Епидемија нигде није одлазила одавде, постала …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *