Почетна / Архива / ВЛАСТ ОМЕТЕНА У ЉУДСКОСТИ

ВЛАСТ ОМЕТЕНА У ЉУДСКОСТИ

МОНАХИЊЕ МАНАСТИРА СВ.ПЕТКА У ПАРАЋИНСКОМ СЕЛУ ИЗВОР НАДЉУДСКИМ НАПОРИМА БРИНУ СЕ О 90 ОСОБА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА ОД КОЈИХ ЈЕ 50 НЕПОКРЕТНИХ.ПОМОЋИ ДРЖАВЕ НЕМА.

Душа није потребна само за љубав, требало би да је имају и они који владају. Тешка времена, каква је историја толико пута запамтила, опомињу да владалац не мора бити душа од човека. Због тога и пишем: владаоци би требало да имају душу зато што је имају и они њихови поданици чијим се здрављем ко зна ко сурово поиграо.

Пролазим кроз управо откључана и отворена врата док се разлежу бука и галама. Један поглед обухвата све. Дуг ходник. Испред мене стоје или пристижу девојке и жене. Лево је низ отворених собних врата. Здесна, кроз кристално чисте прозоре, пробија зеленило парка.

Жене шароликог узраста, дијагноза, телесних деформација. Ћутке се гледамо. На трен се питам шта рећи. Одговор не налазим, касно је тражити га и просто ширим руке, учиним корак, два да загрлим најближу. Главу ми спушта на груди, рукама ме грли око струка. Размењујемо топлину. Милујем је по коси, кажем неколико благих речи. Она убрзо оде осталим гостима. Одмах стиже друга, трећа, четврта, ниједна без осмеха. Једну од жена, пуну милине, помиловах по образу, утом следећа журно подмеће образ под мој длан…

Монахиње као мајке

Време стоји, а можда и лети. То не знамо ни оне, ни ја.

Каква је ово експлозија! Чиста енергија исконске потребе за загрљајем, нежношћу, уважавањем, прихватањем, несрачунатим речима. За заокруженом љубављу према човеку. Прасак потребе да оно што је примљено буде истовремено узвраћено ономе од кога се прима. Ко није спреман за ову ерупцију или не зна за њу, неће моћи да се задржи дуго. Уосталом, да ли, ако си човек, можеш бити приправан за овакав вигор – животну вољу и силину, другачији од онога који нам је свима познат?

Ово је дом за пунолетне девојке и жене с посебним потребама које су родитељи трајно отписали. Пазе их монахиње манастира Света Петка у параћинском селу Извор. По девет живи у свакој од десет соба, педесет су непокретне. Монахињама помаже пет медицинских сестара, психијатар долази седмично.

Штићеницама су мајке – монахиње. Од њих добијају оно што би требало да им пруже родитељи, за којима многе тугују. Запао им је домски кров над главом, узорно уредан, где имају храну, одећу, лекове, некога да их купа, ако треба и храни. И са ким понекад оду на излет. Одјуриће и вратити се муњевито доносећи своје благо, фотографију на којој су насмејане крај домске мајке… И очи им се смеју кад чују да су и на слици, не само у природи, веома лепе.

Најстарија је стигла 1942. Петогодишње ратно сироче из Краљева или Крагујевца, кад су Немци своју једну смакнуту главу наплаћивали стотином домаћих. Непокретна је од лани. Кад куцне неизбежни час, монахиње ће је испратити о трошку државе. Дом је у социјалној мрежи Србије, која месечно даје накнаду за негу одбачених душа, али се мисија, којој су монахиње посветиле живот, ничим не да платити. Манастир је 1966. уступио пола хектара за дизање дома и тиме ушао у уговорни однос са државом.

Власт се и даље прави луда

Богате су и раскошне јесени у Србији. У манастир и средином септембра пристижу малобројни дароваоци хране, средстава за хигијену, пелена за одрасле, гардеробе. Не да им мира вест да штићенице и монахиње гладују. Александар Ђорђевић (23) из Ћуприје дуго снима стање испред улаза, није једини који скупља снагу да обиђе оне којима је донео помоћ. Преко интернета је сазнао да фале храна и средства за хигијену, довела га је потреба, а не сажаљење, не разуме вршњаке којих нема јер се замлаћују ријалитијима. Драган Даннy Љубић из Едмонтона (Канада), шокиран виђеним, говори – није ово народна брука, ово је злочин однарођене власти и опозиције.

Мештани допремају гајбе јабука и поврћа, љути што су цело лето угрожене штићенице и монахиње. И струју би им секли, бесни су, јер држава не даје оно што дугује. Повуци-потегни, електрика није укинута. Они неће пустити да нељудскост надвлада. Скупа су прегурали, имале су и монахиње нешто залихе, али ево јесени и оштре климе, а власт се и даље прави луда.

Центар за социјални рад смештен је у параћинском сокаку, у оронулој згради налик бараци, делује као створен за призивање духова из оне песме. Немају директора, имају заменика који је на семинару. Без овлашћења су за изјаве, ни на кога да упуте. Запарложено, све је премрежила његошевска паучина.

Продире паучина и више и дубље од слутње, и црње од замисливог. Преко леђа штићеница дома који је под окриљем државе и Цркве, о трошку Србије и грађана, власт и опозиција ратују за фотељу директора Центра.

То је положај за напредног човека, а сваки такав Параћинац уписао се у СНС Александра Вучића. Општином влада опозиција. Од 2016. чека сагласност за именовање директора, коју Влада Србије преко ресорног министарства не да. Богоглумци из Београда летос обећали: прихватиће онога ко ради у Центру и није ни њихов, ни наш. Ни демократа, ни напредњак. Чудо божје у Параћину: имају запосленог који никада није био ни у једној партији! И он је неподобан. Руку на срце, посебно такав се не уклапа у Вучићеву Уберменсцхен-колекцију.

Како наћи подобног директора

У бари пуној крокодила, директорка Центра још 2016. даје оставку. Остаје да врши дужност, депонован је само њен потпис и нико други не може да исплаћује социјална давања. Почетком овог лета прихвата савет да призна кривицу што нам је Дрина и даље крива, чиме је избегла подужи притвор, а добила вишемесечни кућни затвор и, злотвор, забрану да годину дана буде на јавној функцији. Правда је оболела од сколиозе или скифозе, не зна се тачно.

Тако је државна сиротињска каса отета од око 10.000 угрожених и општинари средином септембра ломе: именују директора макар сви завршили у апсани. Веле, исто је у шабачком центру. Њиховом директору Влада не да плату из буџета јер не да сагласност да буде изабран, па га плаћају из општинског буџета, кршећи прописе. Ненаменски троше народне новце, ето посла напредним буџетским инспекторима.

Тек сада разумем мати Гликерију. Нема изјава, слуша игуманију. Стварно, у овом политичком гротлу ко зна зашто долази који новинар и у који ће контекст ставити причу? Мати рече тек да су штићенице ипак имале све. И да би било корисно да је више туњевине, сардине, рибе. Ваља постити.

Назад, за Београд, где затиру сећање на доба у ком Преле, кад нема шта да једе, оде до „Атељеа 212“ и Драган Николић подели с њим новац који му се задесио. За Београд, где напредни и остали пинкоиди урлају: „Не могу више да поднесем психички ово, нећу да гладујем!“ или бацају храну да зараде шаку девиза, а успут скрајну бестијалност сваке власти. Они који у рвање у политичком блату увлаче убоге, одбачене и монаштво, не могу рећи да је то случајно. Они знају шта раде.

Преузето Београдски глас

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ЋУТИШ?ГДЕ ОНОЈ ФУКАРИ ОД ЂУКАНОВИЋА ДА СЕ ЗАМЕРИШ.ЗАДУЖИО ТЕ

Знаш ли, Александре Вучићу, државниче јада да је о Дану државности Србије у Русији служена …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *