Повезане објаве
Кинески комунисти сами себе хвале
У уторак првог октобра Народна Република Кина прославила је 70. рођендан. Та прослава са масовном војном парадом у Пекингу била је више политички догађај него историјска комеморација. Комунистичка партија Кине (КПК) преузела је власт 1949. године и од тада је није испуштала из руку. Сада, 70 година касније та иста партија хвали себе, искључиво себе, за све успехе које је земља постигла. У те успехе пре свега спада да Кинези више не умиру од глади, мада је највероватније да их још има гладних, али тачно стање спољном свету није дозвољено да сазна. Успех је што је Кина постала друга економска сила света, одмах иза Америке, а и да се у много чему налази на првом месту. Има највећи број мобилних телефона, највеће резерве страних валута, најдуже пруге за брзе возове, али многи од тих успеха само су последица великог броја становника, као и то да имају највећи број саобраћајних несрећа, самоубистава, прехлада и свега оног лошег што може да се догађа у земљи од милијарду и по становника. Шта у свему томе се дугује власти КПК?
Кинески комунисти тврде да су из сиромаштва подигли стотине милиона људи, што је највероватније тачно и не преставља проблем, јер их заиста има подоста, али проблем је у речи „подигли“. Та реч тврди да су руководиоци спасли народ, али чињеница је сасвим супротна, ближе истини је да је тај народ „подигао“ своје руководиоце.
Радили су без заштите радничких организација, без синдиката и независног судства и земља је почела да се полако уздиже још од 1990. година. Непостојање пуних права радника у Кини привукло је многе стране компаније којима је такво стање одговарало.
Ипак, радници су подигли себе из сиромаштва и истовремено лансирали комунистичку елиту до фантастичних богатстава. Прошле године 153. најбогатијих чланова Националног Народног Конгреса Кине било је вредно 650 милијарди долара, што је приближно једнако швајцарском БНД. Такође, током тих 70 година постојања комунистичке Кине, од тога 27 под Мао Це Тунгом, на десетине милиона Кинеза умрло је неприродном смрћу.
Велика глад од 1952. до 1962. коју нису изазвале неповољне временске прилике већ политика Мао Це Тунга, коштала је Кинезе између 30 и 40 милиона људских живота. Велика Пролетерска Културна Револуција, од 1966. до 1976, кад су млади гурани да бију старије, своје учитеље и наставнике, да блате своје родитеље, уништавају књиге и културне споменике драстично је уназадила Кину. Био је то фатални ударац вредностима старој и софистицираној кинеској цивилизацији.
Није могуће израчунати колико би Кинези напредовали да није било током комунистичке владавине погубљених политичких идеја. Међу тим политикама налази се и „политика једног детета“ када су власти одлучиле да мора да се смањи раст броја становника.
Као последица у Кини је порасла просечна старост и процентуално се повећао број мушкараца у односу на жене јер су многе кинеске породице одлучиле да се женско дете абортира. Потом, својевремено је израчунато да врапци једу много зрна житарица и стигла су наређења да народ масовно крене у истребљење врабаца и других мањих птица.
Као последица тога бубе су уништиле милионе хектара под усевима. Такве и сличне ствари, које би биле смешне да нису жалосне, догађају се у тоталитарним режимима где се нити прихвата нити чује „друго мишљење“. Данашњи кинески комунистички систем, сада у мешавини са капитализмом, није исти оном из доба Маоа, али, у суштини, није се много ни променио.
Председник Си Јинпинг је на прослави годишњице истакао да је Кина чврсто прихватила „социјализам са кинеским карактеристикама“. То хоће речи да су партијске директиве „Бог и батина“.
Те кинеске карактеристике досежу до доба Мао Це Тунга. Самом Сиу је потребан Мао као модел Он, Си, нема много образовања, а и ретко је путовао по свету и не зна где да се окрене у потрази за другим интелектуалним изворима који нису идеје Мао Це тунга, нису његове методе. Мао је често истицао „борбу“, а то данас ради и Си, мада и површни „патриотизам“ игра улогу на кинеској сцени.
Кинези су поносни на своја технолошка достигнућа и на стотине милиона камера на јавним местима које уз помоћ вештачке интелигенције (ВИ) могу све и свакога да контролишу.
Та ВИ може да препознаје људе и да ствара базу података о њиховом кретању и понашању. Било како било, ако нова, Сиова, политика буде имала успеха то би била лоша вест за Кину, а и за свет. Сада је Кина веома снажна земља која утиче на остатак планете.
Уколико би та политика пропала и то би било опасно по свет јер нико не може да предвиди шта би се све догодило, а ни колико дуго би трајало.
Велика војна парада у Пекингу била је сасвим различита од оне која је одржана 1949. године када су тадашњих 17 војних авиона републике два пута прелетали да би изгледало да их има више.
Осим нових авиона, од којих су многи „невидљиви“, на паради су приказане нове ракете као и возила без посаде. Кина је надживела свог старијег брата, СССР, и прерасла западњачке економије, али се сада налази пред новим изазовима. И мада стотине милиона људи више не живе у сиромаштву, њихов стандард живота није на завидном нивоу.
Када се кинеска економска моћ мери по глави становника, онда су источноазијска друштва много богатија. Јапан, Јужна Кореја и Тајван, који су културолошки блиски Кини, имају бољу економију од ње.
Међународни монетарни фонд ставља Тајван на 14, место на свету по богатству по глави становника, Јапан на 28. и Јужну Кореју на 29. Кина се на том списку налази на 73. месту на свету.
Си тапше комунистичку партију по рамену, а с тим и себе, због свих успеха земље, али када се има власт над свим аспектима друштва, онда ће се и проблеми који наступе нагомилати пред једна врата.
По традицији кинеске комунистичке партије вође које нису успеле, које су пале, често завршавају у затвору, а и њихове фамилије такође могу да буду на удару. Чак и и жена Мао Це Тунга завршила је у затвору након што је он умро. Си је у једном говору од 2014. рекао да је здравом политичком систему потреба „сређена транзиција“ његовог руководства. Четири године касније, прошле године, Си је прогурао ново правило које је одустало од ограниченог броја мандата председника државе.
Глад је током историје харала Кином и данас није ни приближно исто стање, али „Скок напред“ Мао Це Тунга узело је десетине милиона живота, а додатних десетине милиона настрадало је током Културне револуције.
Данас у Кини неких 1,5 милиона кинеских муслимана је затворено у логорима које влада зове „образовни тренинг центри“. Исто тако познат је и случај, не зна се колико сличних има, где је шестогодишњи дечак избачен из школе јер је његов отац, користећи кинеске законе, захтевао поштовања основних права. ККП воли да забрањује све оно што им се не свиђа и при томе сами одлучују и сами спроводе те забране.
Змајеви, балони, голубови, дронови и алкохол налазили су се на листи ствари које су забрањене уочи прославе 70. рођендана, а како се 1. октобар приближавао забрањиване су и друге ствари. Мотористима је речено да не смеју сами да пуне бензином своје аутомобиле или моторцикле. Потом, забрањена је употреба воки-токија и сличних уређаја који користе радио-таласе.
Они који живе близу Тиананмен трга били су упозорени да се не приближавају прозорима и да држе своје завесе спуштене. У једној провинцији која се налази у суседству Пекинга полицији, а и другим безбедносним службама, било је забрањено конзумирање алкохола још од 15. септембра. Активистима који се стално обраћају медијима је речено да не говоре са страном штампом.
Појачана контрола грађанства у очи и за време прославе указује на чињеницу да су власти несигурне, да стрепе за своју безбедност. Плаше се ваљда да нека пијана баба са свог прозора пусти забрањеног голуба. Та прослава је била много више од намере да се импресионира домаћа публика; служила је и да се пројектује кинеска снага у иностранству.
Неких 100 хиљада људи „из свих сфера живота“ присуствовало је паради, а да би сви видели шта се догађа, ауторитети су поделили 620.000 телевизијских апарата.
Пренос параде могао је да се гледа и широм света, а нема сумње да су се многи импресионирали видевши толику силу на једном месту, толике заставе и фанфаре. Ипак, кинески изазови очигледнији су странцима него самим кинеским грађанима.
Иако партија држи чврсто власт у рукама, џепови дисидената срећу се на свим странама, почевши од оних који подржавају протесте у Хонгконгу, па до оних критика од стране интелектуалаца, па чак и оних унутар саме партије.
У последње време забрањивање страних интернет сајтова постало је све чешће. Чак су се и уредници владиних медија жалили да приближавањем Националног Дана приступ интернету је постао све тежи. Да ли такво понашање власти значи да вођство зна да им је систем нестабилан, или је то непотребна зебња, зебња из навике, зебња која је саставни део комунистичке власти. Иначе, кинески новинари ће морати да имају лиценцу, а да би је добили мораће да полажу испит из „политичке коректности“.
А у самој партији постојало је нешто што би се могло назвати „унутрашња демократија“, али доласком Сиа на власт та демократска контрола унутар ККП је полако напуштана. Си, тако се чини, жели да постане доживотни вођа, да буде „нумеро уно“, али кад се постане број један, онда све што крене лоше обија се о главу том „прваку“.
Било како било, Си већ гледа унапред ка прослави 100 годишњице републике. Још 30 година и КПК биће на власти 100 година, али је велико питање да ли ће се то догодити. И Совјетски систем је изгледао вечан, док се није показало да то није био случај. Корупција која је веома присутна у Кини ради оно што корупција обично ради – корумпира.
Велика Пролетерска Културна Револуција коју је лансирао секретар Мао позивала је масе на борбу против оних који су „вукли земљу на капиталистички пут“. Мао је успео да учврсти власт, али је тај његов покрет парализовао Кину све док се Револуција није завршила.
Кина је касније стигла до „капиталистичког пута“ у једној мешавини апсолутне владавине једне политичке партије уз учешће приватног капитала.
Када је прошлог 3. септембра кинески председник Си Јинпинг одржао говор у Централној партијској школи и када је поменуо „борбу“ преко 50 пута, нико није мислио да је то случајно. Наредио је партијским руководиоцима да „одрже борбени дух и ојачају своју способност борбе“. Такође, недавно су почели да називају Сиа „народним вођом“. Дакле, „борба“ и „народни вођа“ и много тога је почело да подсећа на Мао Це Тунга који је такође називан „велики народни вођа“, а он сам свесно копира стил Маоа и понекад подвлачи вредности Културне револуције. „30 година историјског периода након реформи и отварања не могу да се користе за негирање тридесетогодишњег историјски период пре тога“, рекао је Си односећи се на Културну револуцију.
Став председника Сиа сасвим је различит од онога који је имао Денг Сиаопинг који је категорички одбацивао Културну револуцију. Раније, када је кинески глобални утицај био скоро маргиналан превирања у тој земљи нису имала светски утицај, али сада је другачије.
Данас се из партије чују гласови да је 10 година Културне револуције била „ера великих истраживања“. Ипак, у партији се јављају стални позиви Сиу да поштује партијски устав који јасно забрањује култ личности и захтева поштовање унутар-партијске демократије.
А што се демократије на националном, грађанском нивоу тиче, то је друга ствар. У Кини државна цензура ради даноноћно. Уочи најосетљивијег дана године, а то би био 4. јун, дан када су сломљени про-демократски протести на Тиананмен тргу, кинески робот-цензори интернета раде без престанка.
Ти роботи препознају и блокирају било какав садржај који је повезан са 1989. догађајима на најважнијем тргу Пекинга. Ти роботи су опремљени вештачком интелигенцијом и док оперишу уче нове ствари било да се ради о гласу или илустрацијама, осим, наравно, писаног текста.
Цензура поводом догађаја на Тиананман тргу, заједно са осталим осетљивим темама, укључујући Тајван и Тибет, сада је углавном аутоматизована. Постављања на интернету која садрже датуме, слике и имена повезана са протестима аутоматски су одбијена.
То аутоматско цензурисање проверавају живи људи, а један од њих који ради у једној програмској компанији тврди да се дневно цензурише између пет и десет хиљада информација, што би било пет до седам на минут, мада многе од цензурираних информација се односе на порнографију или насилне догађаје. Без обзира на напредак Вештачке интелигенције и ту врсту цензурисања, данашњи туристи усликају Трг, који је једно од туристичких одредишта, и често су њихове фотографије блокиране.
Гушење манифестација на Тиананмен тргу је табу тема у Кини и 30 година након што је влада тамо послала тенкове да умире студентске протесте који су позивали на демократске реформе. Пекинг није никада објавио колико је тада било мртвих, али процене од стране група за људска права, а и сведока, крећу се од цифре од неколико стотина до неколико хиљада људи.
Пре скоро годину дана, прошлог новембра, у Кини је уведен нови закон усмерен на дисиденте на интернету, а у том закону стоји да је „фалсификовање историје комунистичке партије“ кажњиво и за појединце и за интернет платформе. Компаније, које су иначе и саме одговорне да цензуришу себе, не добијају често директне наредбе власти, али су обавезне да имају смернице о сопственој „унутрашњој етици и партијском јединству“.
За кориснике интернета, као и за активисте, казне за ширење информација о „осетљивим темама“ могу да буду од новчаних до затворских. У Кини подаци о корисницима интернета повезани су за право име и идентификациони број, а компаније су обавезне да дају информације о кориснику када ауторитети то захтевају.
Једна од забрањених тема су наговештаји који још нису доказани да Кина користи унутрашње органе људи који припадају прогоњеним групама. Те тврдње износе разне групе невладиних организација, чланови једне такве организације, Кинески трибунал, говорили су 24. септембра пред Већем за људска права Уједињених Нација.
Тврдили су да је кинеска влада одговорна за узимање на хиљаде људских органа, као што су срца, бубрези и плућа, од чланова Фалун Гонг религиозне секте и Уигур муслимана.
Пекинг је негирао оптужбе да хвата чланове прогоњених група и да им насилно узима органе. Пекинг је такође тврдио да је престало узимање органа од погубљених затвореника још 2015. године. Ипак, Кинески трибунал тврди да постоји значајан број затвореника које је убила кинеска власт. „Чланови Трибунала су сигурни и једногласно и без основане сумње да Кина насилно узима органе од затвореника и да то ради већ значајно дуго…“, изјавили су представници Трибунала.
Иначе, на челу тог Трибунала налази се британски судија Џефри Најс који је био главни тужилац на суђењу Слободану Милошевићу. Фалум Гонг је духовна група која је већ 20 година забрањена у Кини, а након што је 10.000 њених чланова изашло на тихи протест у делу Пекинга где се налазе кинески руководиоци.
Од тада је на хиљаде припадника те група која се бави медитацијама ухапшена. Пацијенти који примају органе трансплантацијом су осим грађана Кине и страни држављани који долазе у Кину да би примили потребан им је орган и који за трансплантацију чекају неуобичајено кратко време, мада по много вишим ценама него што је то случај у остатку света.
Кинески трибунал, који је базиран у Лондону, је закључио своја истраживања изјавивши: „Влада и свако ко у значајној мери сарађује са комунистичком партијом Кине… морали би сада да схвате шта су, а на основу открића која су горе наведена, и да они сарађују са криминалном државом.“
Кина одговара да њихови затворски кампови служе да би се борило против муслиманских екстремиста, а Пекинг назива те кампове „образовним институцијама“ и да свако ко је тамо је тамо на добровољној бази.
Уколико је то што је Кинески трибунал открио заиста истина, то би било је најгорих недела које спроводи национална држава у ово наше доба. Ни за тврдње Пекинга да се више не користе органи погубљених затвореника не постоје докази.
С друге стране, постоје докази за вађење органа члановима Фалун Гонга, док су докази да се исто ради Тибетанцима и Уигур муслиманима, као и члановима неких хришћански секти недовољни.
Бивши чланови Фалун Гонга, а и бивши Уигур затвореници сведочили су да су подвргавани медицинским тестирањима док су лежали у затвору. Редовно им је рађена анализа крви, а неки су вођени у болнице да би им се рендгенски снимала плућа као и други органи.
Једна припадница Фалун Гонга по имену Џенифер Зенг која је била годину дана у затвору у једном женском логору рекла је британском Гардиану, након што је пуштена, да је она у затвору тврдила да има хепатитис одговарајући на питања које је све болести у животу прележала.
Иначе, процена је да се у Кини годишње изврше и до 90.000 трансплантација, а то је доста већи број од оног које даје кинеска влада. Кина инсистира да поштује међународне медицинске стандарде који захтевају да се органи добровољно уступе након смрти и без икаквих финансијских бенефиција.
Пекинг је, иначе, одбио да сарађује са Кинеским трибуналом. Постоје извештаји да су се у Кини користили органи погубљених затвореника још у седамдесетим годинама прошлог века, али највећи број доказа потичу од две хиљадите па наовамо. Трансплантација органа којом се спасавају животи је научни и социјални тријумф, али убијање донатора је криминал.
Начин на које Кина, односно кинеска комунистичка партија, третира академске слободе у тој земљи у извесној мери преставља опасност и за стране партнере. Кинеске академске институције су повезане са остатком света, а када су оне под цензуром онда и страни партнери могу да имају последице јер им је приступ кинеским научницима лимитиран.
Саме кинеске институције спроводе и аутоцензуру и таквом политиком могу да заведу своје стране партнере са којима раде заједничке пројекте. Подаци могу да буду „искривљени“ и самим тим неупотребљиви за коришћење. Такође, кинеска научна заједница постаје „сужени простор за идеје“.
Кинески тоталитаризам има све јачи утицај на академске заједнице и у Хонгконгу, на Тибету, у Унутарњој Монголији и у провинцији Сињианг. А ништа мање проблем кинески систем наноси и страној штампи у тој земљи. Општепознато је да се страни новинари у Кини суочавају са оштрим рестрикцијама када извештавају из те земље.
Те забране су појачане од како је Си Јинпинг постао секретар партије и председник Кине. Када је Си својевремено ступао на власт, што је био догађај светске пажње, односно светских медија, кинеске власти нису за пригодну церемонију послале позив неколицини најугледнијих светских гласила.
Нису позвани, између осталог, ни ББЦ, ни Фајнашнал тимес, Економист, Њујорк тајмс, ни Гардијан. Коришћење приступа медијима као оруђе којим се кажњавају новинари представља јаку повреду принципима слободе штампе.
Истовремено, на завршној конференцији за штампу Си је специјално поменуо новинаре који су присуствовали том конгресу. У том делу говора рекао је да Кина поздравља сва објектива извештавања штампе, али није прецизирао шта би била „необјективна извештавања“.
АНТРФИЛЕ:
Велики град у великој земљи добио велики аеродром
Нови аеродром у Пекингу подсећа из ваздуха на неку ванземаљску морску звезду. На неку чудну сипу. Тај је објекат коштао 63 милијарде долара и у овом тренутку највероватније је највећи аеродром на свету мада Истамбул тврди да је њихов већи. Пекиншки аеродром простире се на 700.000 квадратних метара, што би било неких 3,5 пута веће од кинеског Забрањеног града.
Аеродром има 79 излаза за авионе и на њему могу веома брзо и истовремено да се процесирају путници, на пример, шест пуних авиона величине ербуса А380. Аеродром је опремљен соларним панелима и системом за скупљање кишнице која се прочишћава. Аеродром је званично отворио кинески председник Си првог октобра на дан 70 годишњице Народне Републике и власти кинеске комунистичке партије.
Пекиншки Дасинг међународни аеродром може сада да прими 45 милиона путника годишње, а до 2015. моћи ће и 72 милиона. Предвиђа се да ће се тај аеродром проширивати и да ће бити способан да с временом прими и 100 милиона путника годишње. Иначе, за очекивање је да најмногољуднија земља на планети има и највећи аеродром; макар док нека друга земља не направи још већи
Милан Балинда
Извор: Таблоид
