Почетна / Вести / ПОКУШАЈ ДРАГОСЛАВА БОКАНА ДА ПОЛИТИЧКИ ПОМОГНЕ СРБИЈИ – ВИДЕО

ПОКУШАЈ ДРАГОСЛАВА БОКАНА ДА ПОЛИТИЧКИ ПОМОГНЕ СРБИЈИ – ВИДЕО

МОЈЕ ИСКУСТВО СА ПОЛИТИЧКОМ ПАРТИЈОМ КОЈУ САМ ВОДИО И УЧЕШЋЕМ НА ИЗБОРИМА 1992. ГОДИНЕ

Ја сам лично испробао учешће у политичком животу Србије током 1991. и 1992 године. И зато могу да са осмехом на лицу одмахнем кад ми неко онако наивно-ентузијастички помене могућност мог поновног ангажовања у том смеру. Пошто из искуства знам за све замке које вас вребају када се подухватите оваквог утопијског пројекта.
Па да вам, овако, са дистанце од пуних 28 година исповедим понешто из тога шта ми се све дешавало тих давних месеци и дана.

Тек се вративши из Америке, где сам био претходне две године, мој духовни учитељ из тих времена, Драгош Калајић ме је дословно одвео у једну од тада највећих српских странака, Српску народну обнову и препоручио ме њеном председнику, Мирку Јовићу.
За оне који не памте, он је био први предводник једне опозиционе групације након вишедеценијске комунистичке (једнопартијске) владавине. Још 1987. покренуо је, у Новој Пазови, Антикомунистичко друштво ”Сава”, које ће на Бадње вече 1990. године прерасти у Српску народну обнову, као прва званична српска национална странка. Сем Мирка (као председника), ту су били и потпредседници: Вук Драшковић, архитекта Илија Глигоријевић, отац Жарко Гавриловић и Милимир Ђуричић, Мирков друг и саборац из Пазове.
Генерални секретар је на самом почетку био чувени београдски адвокат Аца Спасић, а покретању ове организације су присуствовали многи виђени Срби из свих слојева тадашњих српских национално усмерених дисидентских кругова.

Да скратим, Драгош је након разговора са мном и Мирком, договорио да ја практично од истог тог дана постанем генерални секретар СНО-а, али и председник њихове омладине (”Белих орлова”) и особа задужена за контакте с тада сличним (конзервативним, десничарским) странкама у Европи.
Па сам убрзо ишао у Париз, где сам срео Жан-Мари ле Пена (био сам први странац кога је он пустио у своју радну собу у палати где је живео), али и многе друге француске интелектуалце, традиционално и монархистички оријентисане.
Убрзо смо и преселили седиште СНО-а у Београд из Нове Пазове (где је, пре тога, било), па су књиге из моје повелике библиотеке заузимале највећи део страначког простора (у Ресавској улици).

Ја сам убрзо окупио око себе јако занимљиве личности и из интелектуалне, али и из неких других сфера, у намери да довршим формирање стварно озбиљног омладинског отаџбинског, антијугословенског и антиполитикантског покрета, насталог на традицији антикомунистичких групација ”Белих орлова”, постојећих како током, тако и непосредно после Другог светског рата.

И било је ту, почетком деведесетих, свакаквих акција, на које сам и данас поносан, а у покушају посрбљавања, деидеологизације, оправослављивања и неопходног отрежњења српске свести у народу који је коначно почео да се буди из мртвог сна.

Ускоро је почео рат и све је добило другачије обрисе него што смо могли и да претпоставимо.
Ја сам наступао повремено са Мирком, али сам одмах видео и његово све озбиљнијо неповерење и све осетне разлике између његовог и мог виђења националне борбе (а након почетног обостраног, међусобног поштовања).

Нећу да овде пишем о свему што се догађало између нас, било је ту свакавих ситуација, али ћу рећи да сам самим крајем 1991. године, колико се сећам, отишао из СНО-а (коме сам претходно подарио онај чувени слоган: ”Свесно у деСНО!” и два броја часописа ”Нове идеје”, обновљеног по концепту предратних ”Идеја” Милоша Црњанског).

”Бели орлови” су у међувремену, како се развијао рат са србофобно оријентисаним Хрватима, добили другачији смисао и појавиле су се две истоимене организације са тим именом (они који су били са мном и они који су били са Мирком Јовићем, Милорадом Бастајом, Зораном Обреновићем-Аждајом…).
Ни ту не желим да улазим у детаље и праву суштину наших тадашњих разлика, јер сматрам да нам је данас неопходно национално јединство, а не давно прошле и сада неважне анегдоте из ратних времена. А и да не излажемо непожељним погледима и ко зна све чијим радозналостима наше саборце и ратне другове…

Ја сам почео да бивам стално привођен и хапшен од стране Милошевићевог режима (агената у цивилу), дословно ”отиман” сваки час на улици и онда присилно вођен на такозване ”информативне разговоре”, где су ми свашта нудили, претили ми и свашта-нешто инспектори савезне и републичке полиције, као и припадници мени омражене (и одувек непријатељски расположене) Службе државне безбедности.
Моји (амерички, али, делом и европски) контакти са српском антикомунистичком емиграцијом су били посебно осетљива тема у овим оловним временима самих почетака некаквог националног буђења и отрежњења од свих, временом нагомиланих идеолошких заблуда.

Почео сам да важим за некаквог ”екстремног националисту” и ”десничара”, који се, замислите само, усуђивао да говори са поштовањем о свим српским антикомунистичким покретима и оружаним формацијама из крвавог грађанског рата у Србији (од 1941-1945). Какав грех!
То ми је донело невиђене проблеме и у редовима Милошевићевог & Станишићевог режима, али и код великог дела опозиције, ”избушеног” негативном селекцијом и лукавим уплитањем паукове мреже сарадника СДБ-а. А српска дијаспора коју сам познавао се, исто тако, убрзо сасвим повукла из мог окружења (пре тога су ме звали, претерујући, ”нови Златоусти”…).

И тако је, тада и касније, овај притисак трајао годинама и деценијама, у најразличитијим облицима.
А моје појављивање на државној телевизији је постало, од самог почетка политичке борбе у Србији – немогуће и забрањено. Да се не би случајно догодило да привучем иоле већу пажњу патриотске јавности и не преузмем улогу неких других националних вођа.
А на ТВ Политици и Студију Б сам у само неколико емисија имао више него запажене резултате у полемичким двобојима, рецимо, са Жарком Кораћем (био је то наш легендарни телевизијски дуел код Мире Бобић-Мојсиловић), али и са пар других другосрбијанских опозиционара.

Међутим све је то убрзо завршено, потпуно и без изузетка, током фамозне 1991. године, па све до самог краја 1999. године (али и тада сам се појављивао само пар пута, дословно ”на кашичицу”).
”Црне цензорске листе” и заједнички отпор према мени и са режимске и са опозиционе стране је запечатио сваку могућност мог појављивања на ТВ екранима, уз ретке интервјуе (у којима је онда обавезно наглашаван мој ”национални екстремизам” и мојим саговорницима несхватљива неприлагођеност мојих идеолошких ставова оном што је тада чинило политички живот у Србији).

И после тога сам, са пар пријатеља, основао свој Српски отаџбински савез, организацију из српских снова којој сам био председник.
Све оно што се данас у нашем народу (овако закаснело) жели и тражи од српске политике – ми смо имали бескомпромисно, и то у пуном облику. Чак и много јаче и непосредније него што можете да замислите.
Али, без разултата. Трајало, па нестало.
”Прошао воз”, како би то рекли клинци, слежући раменима.

Али, остали су забележени прави правцати сукоби ондашње полиције са момцима из СОС-а, не на нашу срамоту и штету.
По први пут се појавила једна истински независна (и зато краткоживућа) политичка национална организација, са романтичним ентузијазмом, чврстом хијерархијом (са све заклетвом), одсуством страха, спремношћу на прави ризик и самосталношћу каква пре ни после тога овде сигурно није виђена.
И то није могло, тако, да опстане, ни пола године.

Исти они што ће касније говорити да нам требају људи спремни да се сукобе са непријатељима српства и у редовима режима и код већег дела опозиције, да нам требају Срби што неће сарађивати, а камоли радити за удбашке механизме (наслеђене из ранијих времена), имали су све то пред собом, на тацни. Али, тада им је то било некако сувише идеолошко, сувише опасно, сувише тајанствено. Сувише им је личило на авантуристички филм (или трилер), а не на нашу нушићевску свакодневицу.

Тек сада, сећајући се, схватам КОЛИКО ЈЕ ТУ БИЛО ”политичке некоректности”, дивље и неукротиве чежње за истином и новим почетком, али и истинских минских поља постављених у тадашњој јавности и клеветничко-полицијских лавирината у којима сам постајао све мање видљив и доступан, оцрњен и нападнут за све оно што управо нисам био. Као код Орвела или Кафке, али на српски, кафанско-уличарски начин.
Без пардона и дуела у рукавицама.

Ја сам, овакав, морао да нестанем, дословно убијен или са одговарајуће ”поцепаном биографијом”.

И у мом Отаџбинском Савезу су почели одједном да се појављују најнеобичнији могући ликови, провокатори и сумњива лица (тешко их је било одбијати и склањати од главних линија нашег политичког деловања).
Ту се све комбиновало и са одласцима на ратиште, најразличитијим контактима са иностранством (Александар Дугин је у својим ”Елементима” писао велики текст о мени), али и са стварањем сигурно најамбициознијег идеолошког часописа модерне епохе у Србији (опет на трагу Црњанског, мог највећег узора, наравно уз Светог Саву), ”Наших идеја”. чији сам био покретач и главни уредник.

На радним столовима Робера Стојкерса, Алена де Беноа и неуморног Дугина (у Бриселу, Паризу и Москви) су стајале широм отворене моје ”Наше идеје”, раскошно дизајниране и уређене по укусу жестоке борбе (идеја) са међународним промотерима пројектованог ”краја историје”.
У Републици Српској сам постао пријатељ са Соњом Караџић, али и саговорник и, понекад, неформални саветник многих (тада и тамо) важних политичких личности. Учесник у стварању, именовању и одбрани најсрпскије земље у последњих стотину година.

Али, вешто смишљена (пара-полицијска) сплетка је убрзо уништила Српски отаџбински савез, а мене натерала да хитно дам оставку и повучем се из свега, јер сам био десетак дана гоњен као звер по Београду (срећом, још има живих сведока тог времена) и умало ликвидиран.

То како изгледа када тајна полиција крене на вас пуном снагом се напросто не може описати: отприлике као да парни ваљак почне да вас гази, док су вам ноге заробљене у бетону и не можете да се померите из ове немогуће позиције. И остајете убрзо скоро потпуно сами, осумњичени и оптужени за ствари за које су ”довољни докази” – само намештени сведоци и разне (уредно дресиране) сабласти из прошлости.
Убрзо вам онда следи и крај.
У мом случају, на срећу, ипак више везан за отежавање живота и дугогодишњу маргинализацију (на периферији јавности), али зато без метка (или одговарајуће инјекције, блиндираног камиона пуног песка…) и крстаче на гробљу.

И зато се само меланхолично смешкам када ми познати и непознати пријатељи помену ”укључивање у политички живот”, а без имало разумевања онога што оваква одлука НЕИЗБЕЖНО носи између редова. Посебно ако вас господари јавног мнења (у Србији али и у читавој регији) доживе као потенцијалног противника или конкретну опасност за устаљени поредак ствари (са све друштвеном игром званом ”избори”).

Ја сам тако конкурисао, испред СОС-а, давног децембра 1992. године (предизборни спот сада овде можете да погледате), подразумева се – без икаквог успеха.

А та зима, ево, још увек (и после скоро тридесет година) траје и никако да отопли и зазелени, нити да се коначно и овде Пробуди Пролеће.

Међутим, ја и данас, баш као и онда, мислим и говорим како је ВЕЧНА СРБИЈА – УВЕК МОДЕРНА.
Само сада кроз Институт (за националну стратегију) који водим, и кроз светосавску визију ”српске идеје” у интелектуалном дискурсу и отаџбинској, заветној и литургијској свести.

Онако како ипак може и, убеђен сам, мора.
Са вама заједно.

Извор фб профил

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

ИЗБОРИ У МЕДВЕЂИ ФАРСА И ЈОШ ЈЕДНА ПРЕВАРА ВЛАДАЈУЋИХ САМОЖИВАЦА …

Синоћ су напокон завршени општински избори у малој општини на југу Србије Медвеђи.Власт СНС, СПС …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *