Почетна / Архива / „МИ СРБИ,ПОТОМЦИ НЕДОКЛАНОГ,ПРОТЕРИВАНОГ НАРОДА..“

„МИ СРБИ,ПОТОМЦИ НЕДОКЛАНОГ,ПРОТЕРИВАНОГ НАРОДА..“

Ми, потомци недокланог, протериваног народа (од Северне Далмације…. преко Црне Горе до Космета) остајемо живи сведоци онога што смо чули, видели, лично доживели у колонама, спаљеним кућама, лажним процесима, масовним гробницама.

 

Велика већина мојих суграђана у Новом Саду уопште није свесна да је на „сремској“ страни града (Петроварадин, Буковац, Сремска Каменица…) у периоду од 1941-1944 постојала НДХ.
Покољи су били стравични и ужасни.
О томе се у новосадским школама не учи (богами ни на факултетима), али се зато велика пажња поклања свим облицима неке имагинарне „толеранције“.
Усташоидност није стала 1944 године, већ су бомбама засипали биоскопе (бомба у биоскопу 20.октобар у Београду 13.јула 1968), жељезничке станице….
„Србе на врбе“ као позив и припрема за рат 90-их добија замах почетком 70-их година у Хрватској.

А ми смо ћутали….
И управо због тог прећуткивања сопствених жртава, свака западна глупорија о људским правима нама постаје мантра. А људских права у савременој Европи данас – поново нема – и то махом за Србе.
Стога дубоко, искрено, из много документаваних и јасних разлога презирем велику већину НВО који наводно промовишу људска права, а окрећу главу на другу страну увек када је реч о страдању мог народа.

Један део њих су класични зависници од страних донатора, други су директни потомци кољача и егзекутора из два светска рата, а трећи су у тим групацијама обично недочитане будале.
Говорити о нама као геноцидном народу је увредљиво, посебно ако се неко при томе позове на Хашки трибунал, или било које друго страно „правосудно“ тело, јер су поступци пред тим „судовима“ били гротескни и аматерски.
Оно што су појединци (до тада проверени Титови партијски керови) чинили према неСрбима, није и не може бити наша одлика.
Увредљиво је јер ми Срби имамо превише „НИКАД ВИШЕ“.

Ми, потомци недокланог, протериваног народа (од Северне Далмације…. преко Црне Горе до Космета, остајемо живи сведоци онога што смо чули, видели, лично доживели у колонама, спаљеним кућама, лажним процесима, масовним гробницама.

И нисмо од својих „НИКАД ВИШЕ“ правили маркетинг нити наплаћивали крв, и добро је што је тако, али смо криви јер и дан данас не знамо имена свих наших жртава. Причамо о музејима геноцида, али недостају новчана средства за истраживаче, за историчаре, за младе који могу и треба да прекопају архиве од Вашингтона, Ватикана, Загреба, Беча до Москве. И да у наредним годинама знамо свако име и сваку кући и сваки храм, и све што је разорено, убијено.

Тек онда ћемо знати име и презиме и адресу сваког нашег „НИКАД ВИШЕ“.
Овако нам остају само читави безимени периоди
– НИКАД ВИШЕ 1914-1918
– НИКАД ВИШЕ 1941-1945
– НИКАД ВИШЕ 1991-1995
– НИКАД ВИШЕ 1999
– НИКАД ВИШЕ 2004
…….
И увек је заједно са народом страдала и Црква, као неодвојиви део народа.
Инсерт из филма „Прва трећина – Опроштај као казна“ – по сведочењу др Неђељка Зеца о страдањо Светог Новомученика Вукашина Клепачког, само је детаљ документовања онога што је последњих 100 година рађено према нашем народу.

Извор: Фејсбук

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ПРИЧА ЗА ПОНОС И СУЗЕ – МАЛИ АЛ НАЈБИТНИЈИ ЦВЕТ У СРБСКОЈ ИСТОРИЈИ

Дан када су у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *