Почетна / Архива / НА КОШАРАМА ХЕРОЈ – У СРБИЈИ НАДНИЧАР

НА КОШАРАМА ХЕРОЈ – У СРБИЈИ НАДНИЧАР

Са границе Србије са Албанијом Зоран Перовић (40) 1999. године вратио се са 17 копчи на глави. Две деценије касније, овај херој са Кошара ради као надничар у шумадијском селу Остра.

 

Зоран живи у старој брвнари, подигнутој пре 160 година. Кућица је давно поклекла, али Зоран се још не да. Иако је сваки дан борба за опстанак, у једно је сигуран.

– Опет отишао у рат да браним Србију – одлучан је он.

Гвозден Николић, аутор емисије „Нећете веровати“, упознао је јавност са Зорановом судбином и покренуо лавину, али позитивну лавину људи који желе да му помогну. Зоран живи са старијим родитељима и болесним братом, а он и други брат издржавају породицу надничарским пословима. Како би уштедео новац, Зоран пешачи 22 километра до Чачка. У штали чува пет крава и три јунице и од тога храни породицу. Ипак, неретко се дешава да помогне и бесплатно.

Зоран се сећа како је 1999. године, као редован војник ПВО у касарни у Призрену, изашао на Проклетије, на положај Кошаре.

– Пуцају терористи, гађају нас неком “црном стрелом“ која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жив, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја – сећа се он.

Другог дана био је у кревету у једној кући, кад су јавили да падају бомбе. Касетне. Прво је пукла једна, па онда још пет за њом. Док се окренуо да посегне за оружјем, на главу му је пала греда. Два дана је био у коми у пољској болници. Када су га пробудили, тек закрпљен је изашао на положај. Вратио се кући након 12 месеци учешћа у рату, без пензије, без ичега…

 

Зоран никада није кукао, али његова прича брзо је ганула многе. Тежину његове судбине најбоље разумеју његови саборци са карауле, па зато и не чуди што су се управо они први организовали да му помогну.

Одмах после емисије код њега се нацртао Владе Драгић који је дане одмора решио да искористи помажући пријатељу.

– Јављају се људи, хоће да помогну. Зоран пише на папир шта му је ко дао. Нема стајања док му не средимо све – каже он.

 

Дејан Петковић, саборац са Кошара, такође је одлучио да уради све што је у његовој моћи. Помогао би, каже, и раније, али нико није знао да Зоран толико тешко живи.

– Обећали су нам привредници из Чачка и градска власт да ће да му помогну. Рекли су да ће да му саграде кућу од 50-ак квадрата, а поред тога ћемо му набавити трактор и наћи сталнији посао од надничарског – каже Петковић и додаје да морају да буду ту једни уз друге, кад су их већ сви заборавили.

Драгић каже да им после тога остаје још само једна ствар коју морају да му „заврше“.

– Обукли смо се, идемо сад до зубара да га средимо да буде прави момак делија, а следећа жеља нам је да га оженимо. Да нова кућа не буде само кућа, него дом са децом – каже Драгић.

Преузето Телеграф

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

Отворено писмо поштара Србије – пошта Србије издише у канџама ПУПС-а

  Отворено писмо поштара Србије Пошта Србије издише у канџама ПУПС-а    „Поштовани, Овим путем …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *