Почетна / Вести / Мајору Тепићу,кости труле у Хрватској а по „заслужног грађанина“ Шабана Шаулића, државни авион.
Мајору Тепићу,кости труле у Хрватској а по "заслужног грађанина" Шабана Шаулића, државни авион.
извор република.рс

Мајору Тепићу,кости труле у Хрватској а по „заслужног грађанина“ Шабана Шаулића, државни авион.

(извор република.рс )

Поштовање права избора је основни постулат сваког друштва , негујући то право ми негујемо нараштаје који би једног дана могли бити јунаци своје земље,достојни историје и јунаштва својих предака. Држава би  ту требала да има одлучујућу улогу негујући успомене на своје великане и тако преносећи исправне и праве вредности на будуће нараштаје.Држава која чува успомене на своје јунаке , учи неке нове клинце да се угледају на оне који су својим личним примером показали како се чува и брани домовина. Поштујући своју прошлост ми учимо како треба гледати у будућност. Држава , Председник, институције, телевизија би у нормалним државама учествовали у креирању националне свести-Када има државе , када нема то изгледа тако како је код нас .

Урушен систем вредности који нам намећу властодржци из СНС, популарисање личне користи, и припадности зарад самопромоције, доводи до тога да данас гледамо како један Шабан Шаулић, добија државни авион за превоз посмртних остатака.( Настрадао у саобраћајној несрећи коју је изазвао пијанац док се враћао са тезге у Немачкој )  и место у алеји заслужних грађана Србије ? Председник Александар Вучић заједно са министром Ивицом Дачићем,министром Вулином, председником Републике Српске Милорадом Додиком,  лично одлази да изјави саучешће породици, те исти одлазак објављује у свим својим новинама? Да ли је то порука коју треба да видимо? „Будите моји послушници и када умрете добићете све државне почасти , као да сте народни херој , заслужни грађанин државе Србије,? Ја председник штитим оне који су ме подржали. Као волшебни мафијашки кум поручује , побринићу се за своје слуге , према њиховим заслугама:“  Сада већ пет дана гледамо 24 сата , тужне исповести комшија, пријатеља, продавачице у продавници на ћошку, како је Шабан Шаулић био диван и брижан комшија , ревносан у грађанским дужностима , а сви заборављамо да је певао у изборној кампањи данашњег нам председника , да му је био пуна морална подршка уз одређену надокнаду, да је искористио љубав овог народа према сопственом певању и  својим песмама да би помогао Александру Вучићу да дође на власт.

Има ли заслужнијих? Има ли бољих? Оних који својим светлим примером осветљавају пут будићим генерацијама, личним примером утиру пут новим родољубима , новим великим-малим Србима који би свој живот положили зарад своје отаџбине? Да ли ова Држава може да остави једног Мајора Тепића да труне у Хрватској, да му се не зна ни место ни споменик, а да једног Шабана Шаулића гледа као националног хероја ? ( при том не умањујем вредност истог као певача народне музике). Да ли је певач народне музике толико задужио нацију својим радом да је битнији и вреднији од једног Мајора Тепића? Јунака са Кошара? Чувара наше вере и традиције, одбраниоца наших граница, Српства у целини? Питам јер када помислим на све те наше хероје којима је траг нестао, којих се Земља Србија одрекла, избрисала трагове и порушила успомене, осим оних које се препирачавају с времена на време према потреби кампање и промоције сопствене глупости која је своје упориште нашла у лику и делу нашег председника? Да ли ми Срби заслужујемо да памтимо своју историју ? Да ли ми Срби имамо право да се поносимо делима наших предака? Да ли имамо право да будемо Срби у својој земљи? Судиће и дати одговор једини релевантан- суд историје.

Питам се по чему ће нас памтити будуће генерације ?  Као подсећање  на наше јунаке објављујем текст о Мајору Тепићу, народном хероју ,који је спасио животе дајући свој за одбрану својих војника и имовине Војске, а није стискајући паре од наступа у свом џепу  умро од срчаног удара из страха, на путу ка кући постао народни херој само зато што је неколико пута певао прворођеном. Мислите о томе.

 

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”

— Милан Тепић
Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија” у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути.[2] Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице” којој припадници ЗНГ нису дозволили приступ у касарну.[2]Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја.[2] По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.[2]
Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат.[1] Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.[3]Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали”. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта — на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић,[4] који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник — командир страже Ранко Стефановић.( извор википедија)

ауторски текст Т.Ј.

 

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

Аеродром МОРАВА промашена инвестиција или још једна пљачка саможиваца на власти

Промашена инвестиција. Тако су се у Титово време звале бројне непотребне, погрешне и прескупе фабрике, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *