Повезане објаве
„Власт у Србији здушно радни на потпуној поларизацији друштва, на оне који су поткупљени или индоктринирани, са једне стране, и на оне који су гурнути на маргину, јер су против ње. Та ситуација да једна група има право да живи, а друга нема је врло опасна и то неће проћи тек тако“, оцењује у Интервјуу недеље Радија Слободна Европа (РСЕ) режисер, професор на Факултету драмских уметности у Београду и писац, Горан Марковић.
Са Марковићем, чији је најновији роман „Београдски трио“ ушао у финале овогодишње НИН-ове награде, РСЕ је разговарао дан након посете руског председника Владимира Путина Београду и дочека који је власт за њега организовала.
Аутор култних филмова „Специјално васпитање“, „Вариола Вера“ и „Мајстори, мајстори“ коментарише опозиционе протесте који се већ недељама уназад догађају у више градова Србије, њихов капацитет за промену, као и о поларизацији друштва на подобне и неподобне на чему, према његовим речима, власт континуирано ради.
РСЕ: У филму „Сабирни центар“, који сте снимили пре тачно три деценије, група људи прелази из света мртвих у свет живих, само да би на крају схватила да живот није онакав каквим су га они замишљали. Када би се Ваши јунаци вратили у Србију 2019. године, шта би затекли?
Марковић: Не знам, имао сам и друге јунаке који би могли да се чуде овоме што се дешава. Године 1996. сам снимио документарни филм „Полудели људи“ који се бавио демонстрацијама против режима Слободана Милошевића. Једна од епизода у том филму је био контрамитинг. Тај контрамитинг ме неодољиво подсећа на ово што се дешавало у Београду 17. јануара, с тим што је те 1996. године Београд пружио снажни отпор људима који су доведени са стране. Ти људи су били потпуно избезумљени, нису знали шта их је снашло.
На дан Путиновог доласка изгледа нико није изашао из своје куће, у шта укључујем и себе. Ми, Београђани, или људи који нису били на том митингу, смо се осећали помало као под неком врстом окупације, као у ситуацији да владају нерегуларни животни услови, да је боље седети код куће, јер је опасно бити напољу.
РСЕ: Претпостављам да сте оно што се дешавало пратили посредством медија. Како сте уопште доживели атмосферу уочи Путиновог доласка и током његовог доласка и сам тај дочек који је организован на улицама Београда?
Марковић: Морам признати да уопште нисам пратио. Радио сам своје послове и некако сам се изопштио из целе те ситуације. У последње време срећем доста људи који на сличан начин живе и једноставно беже у неку унутрашњу изолацију, емиграцију, која се тиче њихових живота и ограђују се од онога што их окружује.
Само сам видео фрагменте и видео сам да је то све наравно било врло тривијално. Мислим да је у целој тој ствари најискренији био сам Путин који је покушавао да се некако извуче из те ситуације у коју га је гурао Вучић и друштво. Покушавао је да избегне да буде искоришћен за њихове унутрашње потребе, али изгледа да није успео.
РСЕ: Како као редитељ видите ту представу која је изведена?
Марковић: То је једна опасна порука. Мени се чини да се ради здушно на тоталној поларизацији друштва, на подели друштва на две стране. На једној страни су они који су поткупљени или који су индоктринирани, они који имају од тога користи, у шта спада и велики број криминалаца и корумпираних људи, корумпираних на свим нивоима, од судства до управа у позориштима.
Та група се конфронтира другој групи људи који све то нису и који на неки начин покушавају да буду другачији. Једино што та друга група људи све мање има начина да преживи све ово.
Сви знамо да се запошљавају једино припадници владајуће странке, да имати хлеба значи бити члан Српске напредне странке (СНС). Једноставно, за младе људе који су отворени према животу и нема много шансе, осим да се учлане.
Пропагандна машина данашњег режима прави од својих неистомишљеника тешке непријатеље и противнике, сатанизује их, како се то каже, тако да ови људи су заправо сатерани у ћошак. Та ситуација, да једна група има права да живи, а друга група да нема права да живи, је врло гадна и мислим да то неће проћи тек тако.
Пиноче неистомишљенике слао на стадионе, ови их шаљу у иностранство
РСЕ: Рекли сте, они који су за власт, они живе, ови који нису, они немају право да живе. Међутим, и немали број људи који су уз власт, а то смо видели и током митинга на дан Путинове посете, био је на неки начин уцењен да дође, што неким ситним новчаним надокнадама, пакетима млека или шта већ.
Марковић: Они имају различите степене онога како везују људе. Од оних којима пуштају да раде разноразне криминалне радње без казне, до тих људи које сте поменули, који ће за кору хлеба да ураде било шта. Они прожимају целокупно друштво на различитим нивоима корупције. Не знам у историји, заправо, толико корумпирано друштво.
У претходним тоталитарним државама се то решавало много једноставније, нису постојали тако перфидни системи поткупљивања, уцењивања и тако даље. На пример, у Чилеу би неистомишљенике утерали у неки стадион, ту бих их затворили, па би касније ти људи нестајали нетрагом. Сада се то дешава тако да наши добијају, од корице хлеба до велике моћи, а ови други се полако маргинализују, истерују из земље, не иду на стадион, него иду у Канаду или на Нови Зеланд. Тако се друштво чисти од ових који су против нас и постаје једна држава која ће имати једну Орвелијанску структуру, као што је већ познато.
РСЕ: Једно друштво функционише и развија се на нивоу универзалне кохезије, солидарности, хуманости. Да ли видите икакву шансу да та два света, у некој будућности, заједнички функционишу? Из овог разговора наслућујем да ми до сада имамо само тензију која ништа не гради.
Марковић: Да, то је велика опасност. Ови су успели до те мере да поделе друштво да се на једној страни налазе потпуно различити људи од оних на другој. Могуће да може доћи до сукоба. То би била трагедија. То је увод у пакао. То је увод у Сирију.
Надам се да до тога неће доћи. За сада нема тога, али то виси у ваздуху. Поделите друштво оштро на потпуно непомирљиве делове – то је бомба.
РСЕ: Шта је оно што може да буде тачка спајања, у којој бисмо рекли: „Ви сте једна политичка опција, ми смо друга, али хајде да нешто заједнички урадимо“?
Марковић: Шта може да споји људе који су апсолутно морално посрнули (не кажем да томе узрок није очајање и ситуација у којој се налазимо) и друге људе који држе до моралних начела? Шта може да их споји? Не верујем да може ишта да их споји. Могу само у неким околностима ови други да дођу на власт и дођу у прилику да промовишу основна морална начела и да покушају ове људе да приволе да то поштују. Ништа друго.
Ова власт неће решити Ивановићемо убиство
РСЕ: Велики дочек за Путина власт је организовала дан након меморијалне шетње организоване у Београду као вид протеста због тога што годину дана није решено убиство српског политичара на Косову Оливера Ивановића. Након свега што знамо до сада о том случају, а то је да није било великих помака у истрази ни у Београду ни у Приштини, да ли Ви као грађанин очекујете да ћемо доћи до тога да буду процесирани и налогодавци и извршитељи тог злочина?
Марковић: Не очекујем. Мислим да се никада неће сазнати, осим ако ова власт не падне и ако не проговоре људи који су инволвирани у то. Мислим да је то вишегодишња пракса овде. Могао бих рећи вишедеценијска, да нестају, рецимо, новинари и да се никада не утврди ко их је убио.
То је једна машинерија споја између, претпостављам, државне безбедности, судства и тужилаштва, коју неко контролише, а знамо ко је то, и ко не дозвољава да се све то заврши и да се све то оконча. Према томе, мислим да док год је ова гарнитура на власти, то се никада неће сазнати, према томе не треба ни очекивати.
РСЕ: Како видите то што су највиши државни званичници Србије на дан годишњице убиства, учествовали на поменима, неки и по више пута, попут, рецимо, директора Канцеларије за Косово Марка Ђурића? Истовремено, државни врх је подржао Српску листу и целу хајку која је пратила Оливера Ивановића уочи избора на Косову.
Марковић: Лицемерје. То је као када мафија убије некога, па дође комплетна на његову сахрану. То је то. То је правило игре.
Када сте поменули Ђурића, морам да кажем да сам веома тужан због тог човека, зато што сам му познавао деду. Његов деда је био Најдан Пашић, један значајан човек, који је био у комунистичкој власти, али се јако борио за људске слободе. Имао сам част да га лично упознам. Он је био један веома частан човек, који није припадао никаквој идеологији, није се борио ни за какву идеологију. Када видим његовог унука, како тако здушно понавља све те флоскуле, које су му наметнуте, онда ми је јако жао.
РСЕ: То је, чини се, парадигма владајуће странке да се код сваког већег догађаја чека да се, председник странке и председник државе, одреди о том догађају, а затим крећу епигонска понављања онога што је он рекао, са мање или више талента за глуму?
Марковић: Да и са мање или више полтронства и подстирања под ноге. Мислим да је једна од карактеристика ове власти да је састављена од таквих љигаваца, који само гледају како да се додворе што више. Нико од њих нема своје мишљење. Нико се не разликује уопште. Нико нема било какву карактерну црту, која би га разликова. Они сви, као папагаји, говоре у славу великог вође. Имају одређене задатке и то је све.
РСЕ: Шетњу за Оливера Ивановића организовали су грађани који већ недељама организују протесте „Један у пет милиона“. Многе у овдашњој јавности су ти протести подсетили на оне шетње из 1996. и 1997. године. Да ли данашња окупљања имају капацитет да донесу неке конкретне промене?
Марковић: Колико се сећам, то што се дешавало 1996. године нису биле шетње, то је била једна тачка коју су демонстранти заузели код палате Албаније и нису попуштали. Са друге стране је био кордон полиције који такође није попуштао. То је трајало месецима. Баш у ово време, била је оштра зима и људи су издржавали, ту се нико није 24 сата померао. У то време, постојала је једна скоро надчовечанска жеља да се живи другачије, да се живи изван тоталитарног система.
Када је Милошевић пао и када је прокоцкана шанса да се живи нормално, изгледа да људи више немају такву бескомпромисну жељу да живе другачије. Они протестују, изражавају, ја сам сваке суботе, био сам и сада на овоме. То су људи који долазе да се друже, који показују једни другима да још увек постоје и да још увек у њима постоји жеља за тим, али нико од тих људи није нарочито викнуо или узвикнуо неку паролу, нико није ништа предузео. Ти захтеви су се једва формулисали после пар недеља.
Мислим да је цела ствар доста млака и да овако неће успети да победе. Вучић иде на то да изнурује те људе и да ће се ти људи растурити. Једне суботе ће доћи 500 људи и отићи ће кући. Али оно што је сигурно, то је да ипак постоји то језгро грађанско, ипак постоји, није уништено. Још увек мислим да има наде. Како ће се она испољити, свакако другачије него 1996. године.
Толеришући недемократске режиме, Европа ће се сама урушити
РСЕ: Како и сами кажете, на данашњим протестима нема те врсте енергије која је постојала пре двадесетак година. Шта нам то говори?
Марковић: Говори да смо стварно у језивој ситуацији. Нико у свету озбиљно не угрожава ову власт. Ова власт је у одличним односима са свим тоталитарним властима у окружењу, на пример у Мађарској и Турској, па ево видимо и у Русији. Према томе, она је зацементирана прилично добро. Бојим се да никакви избори њу неће оборити, зато што апсолутно контролише све. Најпре преко 90 посто контролисаних медија, затим преко врло сумњивих пребројавања гласова, преко бирачких спискова, који су такође крајње сумњиви. Они неће дозволити да оду са власти путем избора.
Мислим да је јако добра одлука, ако је одлука опозиције, или људи који су против ове власти, да се бојкотују избори. Нека они буду 100 посто у Скупштини, па ћемо да видимо шта ће да се деси. То би била једна заиста бизарна ситуација усред Европе. Тога није било чак ни у Албанији за време Енвера Хоџе. То ће се десити овде. Онда се може десити нека промена. Једног тренутка мислим да Запад који га подржава мора да одустану од њега, да види шта је направио од једне земље. Ипак се ми налазимо у Европи, ми нисмо Азија нити Африка и не верујем да ће Европа дозволити да ми потпуно постанемо нека џунгла.
РСЕ: Ипак, Европа толерише још увек Виктора Орбана који, најблаже речено, води тврду популистичку и националистичку политику?
Марковић: Ко ће их разумети. То је политика егоизма, то је политика, оно што ја имам интереса, је најбоље, без обзира какав тамо неки Орбан или Вучић владали. Ако мени то одговара, ја ћу то да подржавам. Тај егоизам је нешто што је одвратно. То је нешто што може чак да убије Европу.
Ви морате, ако сте направили једну заједницу каква је Европска заједница да водите рачуна о неким идеалима, о неким основним вредностима које морате бранити. Ако ви не браните у Европи демократију, не браните право да се другачије мисли, него толеришете људе који то газе, онда сте ви сами део тога.
Преузето Радио Слободна Европа
