Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / ОТВОРЕНО ПИСМО ВЛАДИКИ БАЊАЛУЧКОМ:ЈА САМ МИСЛИО ЈЕФРЕМЕ ДА ЋЕШ ТИ ОНО ВЕЧЕ ИЗАЋИ И СТАТИ ПРЕД СВОЈЕ ВЕРНИКЕ

ОТВОРЕНО ПИСМО ВЛАДИКИ БАЊАЛУЧКОМ:ЈА САМ МИСЛИО ЈЕФРЕМЕ ДА ЋЕШ ТИ ОНО ВЕЧЕ ИЗАЋИ И СТАТИ ПРЕД СВОЈЕ ВЕРНИКЕ

Па зар да у Срба се нађе први на овом свијету Владика који је рођеним вјерницима, хришћанима, кад им је највише требало пред носом закључао цркву?

 

О, драги мој Владико Јефреме,

Ево већ неколико дана сам у мукама да ли да ти пишем или да ти прећутим? Да сам ја бољи хришћанин као што нисам, ја бих смогао снаге и вјере да ти то прећутим и да мушки и хришћански то истрпим. Али, к’о што свако ко је са мном попио барем једну кафу зна да сам ја ђубре од човјека и слабић и кукавица, ако ћемо искрено и гордљивац, славољубац, сребренољубац, блудник, једном ријечју речено – говно од човјека, те не могох да се довољно смирим и да ти ово истрпим.

Прећутао бих ти, би свега ми, да си само мене увриједио, дао бих све од себе, некако бих издржао, бих, знам ја, Господ би ми услишио молитве. Ал’ ти, Владико, ми увриједи и расплака и претке и потомке и све што сам икад имао, а што је вриједило. Да си само мене увриједио, не бих ти слово написао, ал’ што ми расплака покојне Баке и Дједове, то ти прећутати не могу. Знаш ли ти, Јефреме, да сад моја покојна бака Даринка плаче и не може да престане. Свако мало се пита – па зар смо ја и Живојин Курузовић дословно побјегли од усташког ножа, па зар нама, коме су на Јадовну и Сани све побили, да овакву срамоту и увреду доживимо од бањалучког Владике. Знаш ли да се моја покојна бака Даница Њежић и деда Душан у плачу данас гледају и ћутећи питају, па зар су нас комунисти и безбожници након Другог свјетског рата и преживљеног њемачког логора слали на тешку робију у Фочу, јер смо били православци и нисмо хтјели да издамо рођенога брата. Па да то преживимо, а да нас данас тако осрамоти и увриједи бањалучки Владика.

Прећут’о бих ти и њих, вјеруј ми, дао бих све од себе Господ би ми помогао, иако сам ја фукара од човјека па је мени тешко било ко да помогне. Али знаш ли ти, Јефреме, кога си ми увриједио? Знаш ли ти ко је мени сто пута живот спасио? Ко је мене водио кад никога није било? Све некако, ал’ ти њега не могу прећутати. Знаш ли ти, Јефреме, да ево већ четири дана ћути најзлатоуснији Србин свих времена. Знаш ли Јефреме? Ћути и плаче. Он плаче, а мени се душа распада на најситније комаде. Што ми њега увриједи, па се црвени како ћеш ми расплакати мог Аву Јустина Поповића, црни Јефреме.

Не бих ти Аву прећутао, то знам, ал’ ти не бих ни јавно писао да ми ниси расплакао и смртно увриједио највећу моју љубав након Господа. Оног који ми је појаснио смисао свега и за све. Срећа моја, љубав неизречена, пријатељ и духовни отац. Онај који ми је хиљаду пута живот спасио и коме највише дугујем што сам Христа у пуноћи његовој барем мало схватио. Ко си ти Јефреме, чујеш ли шта те питам? Ко си ти, Јефреме, да ми вријеђаш Владику Николаја Велимировића и да он данас тужан стоји и плаче са остатком васионе.

За Светога Саву нећу да причам, јер ајд’ што нисам достојан, нисам ни паметан, па ће се моја глупост још више разоткрити. Ал’ знам да и он ових дана се спрема и мисли шта да Господу каже кад га он Свељубав и Свесмисао пита „Саво Сине, јер онај Јефрем из твога рода? Јесам ли ја оно, сине Саво, вама учинио част и достојанство какво сам мало коме дао, а да ми ви овако враћате? Па зар да у Срба се нађе први на овом свијету Владика који је рођеним вјерницима, хришћанима, кад им је највише требало пред носом закључао цркву?“

Знаш ли ти, мој добри и честити Јефреме, иједнога ђавола на овој васиони који хоће да уђе у цркву да се моли и цјелива иконе?

А знаш ли ти, око моје, да међ’ онима којима већ четврти дан затвараш врата сигурно има барем један који у срцу носи Христа?

Знаш ли ти, Јефреме мајко, да си ти Богу закључао и забранио улазак у његов рођену кућу?

Да се на овом свијету десило да је у неком граду велика епидемија, па да директор болнице закључа у том тренутку ту исту болницу и не да болесницима да уђу и лијече се, би ли Јефреме о томе брујао сав свијет? А то и није нека трагедија, јер овај свијет је пролазан и небитан. Трагедија је, мој Јефреме, што о томе да си закључао цркву и забранио улаз хришћанима бруји сва васиона. Бруји и плаче. А ђаволи се радују и шенлуче. Ево их свуд око нас, сваки дан вичу „Ето то вам је та ваша црква“, „Пусти цркву, можете и сами код куће да се молите богу, енергијама, свјетлостима, парама, предсједницима, опозицијама, судовима, телевизијама…“. Ево их чујем како нам се шпрдају у лице и кажу „Видите да сте дошли на оно што су комунисти давно предлагали и чинили да цркве постану музеји“. Једном сам чуо да се у катедрали у Бечу правио концерт са све лајтшоом. Жив сам се саблазнио. Сад мислим у себи, благо браћи католицима, изгледа да смо ми ниже од њих пали.

Ја сам мислио, Јефреме, да ћеш ти оно вече изаћи међу своје вјернике. Стати и рећи „Ајте браћо, ајте сви дјецо моја, ајте боголиковне душе моје најдраже. Ајте народе, хајде полицијо, ајте владо и опозицијо, ајте и ви невладини и страни плаћеници и педери и манијаци, хајте дјецо моја, дођите у цркву. Уђите, клекните са својим Владиком. Клекните да се помолимо. Господ је велики и он вас све воли. Грозно је ово што се десило. Грозно је што је један млад живот тако страшно окончао. Знам да ово вама невјероватно звучи. Ал’ и ово је Божија промисао за оздрављење овог напаћеног народа. Чим нас Господ куша, значи да нас није заборавио. А то је, дјецо моја, светосавска најбитније. Вама се сад чини да зло побјеђује добро и да добро више нема никакве шансе. Али давно је велики ваш Николај Велимировић објавио оно што од настанка Господ вам поручује. Увијек је крајња побједа добра, увијек ће добро на крају побиједити. Господ сад само тестира сваког од нас на коју ћемо страну стати и коме ћемо служити. Њему свемилостивом или сотони. Ја знам да сте ви сви овдје, и предсједник и полиција и опозиција и ви мој народе, и ти Даворе и Сузано, и сви ви у дубини своје душе добри. Ја знам да ви вјерујете. Да вам није лако, јер вам је свима, ко и мени, свашта прешло преко главе. Ваш Владика вјерује у вас. Вјерујте и ви барем мало у некога ко је милијардама и безбројно пута већи од нас. Више мудрији, више стрпљивији, више праведнији, више смисленији. Вјерујте у свог Христа.

А ти, Јефреме, од свега, окрену кључ и још у понедјељак угаси и јавно освјетљење у порти и дворишту.

Мој Јефреме, мајко моја мила, да те не волим колико те волим – све би ми ово лакше било.

Свака будала овог свијета зна да се ни у цркви ни у порти не може протествовати нити хапсити. Да се то ради на улици, а да се у цркви моли и то даноноћно и без престанка.
Али мој добри Јефреме срећо моја, шта ћу са тобом, нешто сам научио од свега овога и због тога ти од срца хвала. Господ је стварно највећи. Једном ћу ти причати шта је све Господ учинио за мене – ружно је то и рећи, али ја мислим стварно да сам ја један од највећих Божијих миљеника. Шта је он мени све опростио, а шта ми је лијепог дао, то ти не могу написати и све до краја живота само да куцкам у ову глупу тастатуру. Ево шта ми и из ових паклених пет дана даде.

Научи ме шта је то трансфер блама. Читав живот сам се чудио оној мојој Милици Бодрожи што ми повазда звоца да због мене има трансфер блама. Питао сам се шта њу брига шта ја радим и што се она због мене има срамотити. Она и сад у црну земљу пропада што ја теби пишем. И ја у дубини своје душе знам да је у праву. По први пут сам ја због тебе, мој добри и честити Јефреме, то исто доживио. Ја рођеној дјеци нисам могао погледати пет дана у очи. Све помислим како ће им неко кад одрасту таман кад мало ојачају у вјери опалити шамар и рећи „А ви сте Бањалучани, па ви сте невиђена ђубрад, ви сте хришћанима закључавали цркву кад им је била најпотребнија“.

Друга ствар коју ме Свемилосни уз твоју помоћ научи је страх Божији. То ми никад није било јасно. Што да се бојим онога који ми је дао све. Који ми је толико ствари опростио и који је толико љубави, разиграности, љепоте, њежности, смисла, утјехе и свега најљепшег на овом свијету дао. Како њега да се бојим.

Сад сам схватио Љепото моја, Душо моја. Схватио и препао се. Као никада до сада. И тај страх, мој добри Јефреме, не престаје. Схватио сам мој Јефреме, да граду који је починио такав гријех према Господу слиједи страшна, страшна казна. Ево данима, искрено ти то кажем мој Јефреме, плачем и молим господа, да казни нас, а да нам дјецу не дира. Да смо ми били бољи, и ти би био бољи. И ми смо као и ти одговорни . Ал’ све молим Господа да онда нас казни, да нам не кажњава дјецу. Свемилосни, ти боље од мене знаш какви су то мали анђели, ти знаш што су они лијепи, да им видиш очи како су налик на тебе, како су они њежни како су чисти, они су дивни вјеруј ми Господе, знам да знаш. Немој дјецу, молим те, и преклињем. Њих поштеди, молим те.

Није ни брат Јефрем лош. Није. Није се снашао, свашта му је преко главе прешло, вјеруј ми. Трудио се колико је могао. Градио је цркве како је могао и са ким је могао. Нису ни свештеници у храму Христа Спаситеља лоши. Ја их знам. Добри су, труде се имају душу. Једном сам гледао оца Владу како на сахрани чита опијело, чита и плаче. Не може од суза да заврши опијело, а камоли да нешто каже. Има душу отац Владо и остали свешеници. Лажу злотвори. Нису се ни они снашли, опрости нам Господе ако можеш, а ко не, немој нам молим те дјецу дирати.

Мој Јефреме, брате мој једини. Извини што ти ово овако пишем. Ал’ сам ти сад некако са милоштју Божијом и опростио и опет заволио. Опрости и ти мени, мој Јефреме. Опрости свом убогом и недостојном Небојши и помоли се некада за његову душу.

Нек’ се и у твојој и у мојој и у душама свог овог напаћеног и слуђеног народа поново Христос роди.

Све ти од срца најљепше желим,

Мир Божији Христос се роди.

Љета господњег 2019.
Раб Божији,
Небојша Курузовић

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

Умиру само они којима Вучић дозволи

Umiru samo oni koje Vučić dozvoliPreminuli od korone donosi 20 hiljada evraNestatusni konsiljere Aleksandra Vučića, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *