Повезане објаве
Козаци из првих транспорта у Србију (1. јуна 1921) стављени су на располагање Министарству јавних радова и упућени на изградњу стратешког пута Врање-Босилеград (касније познатог као „Руски пут“), затим путева Гостивар-Дебар, Косовска Митровица-Рашка, Штип-Кочане, а од 1926. године запослени су у рудницима пирита код Доњег Милановца, у руднику „Кленовик“ код Пожаревца, на изградњи железничких пруга Краљево-Рашка и Мала Крсна-Топчидер. Донски Козаци градили су железницу код Бихаћа и Босанске Крупе, а затим са Кубанцима пругу Ормож-Љутомер-Птуј (у Словенији).
О пореклу козака распрострањене су многобројне хипотезе. Према верзији већине историчара, слив Дона прекривале су шуме, баруштине и аде које су у 6. веку насељавали аласи, ловци и земљорадници – потомци Татаро-хазара. У 7. веку долутало је из Источног Сибира племе Тјуркоса. Покорили су староседеоце – донске Хазаре, који су се због своје малобројности помешали са њима и створили неномадска станишта. Ова заједница се постепено ширила степом. Године 860. Западна донска грана Хазара прима хришћанство од Св. Ћирила. Постепено код њих долази до интензивније асимилације са словенским гарнизонима степских војних постаја кијевских и черњиговских кнежевина, а појачава се са приливима бегунаца који су се у тим кнежевинама оглушили о законе и долазили на југ.
Реч „козак“ је и татарско-монголског порекла и значи неожењеног ратника, слободног човека који као најамник чини авангарду у војним походима, обавља извиђања или чува границу. Козаци све чешће ступају у службу руских кнежева. На историјску сцену тзв. Донска Козачка Војска ступа успостављањем тешњих односа са Московском царевином Ивана Грозног. Козаци му помажу у походима на татарско Казанско и Астраханско царство.
Већ тада је извршна власт козака била концентрисана у рукама атамана и двојице помоћника – „јесаула“ (тј. капетана), изабраних на тзв. Општем кругу. Административне послове обављао је „дјак“ (тј. писар). Стојећи укруг, шапки побацаних на земљу, сваки пунолетни козак могао је слободно да искаже своје мишљење, али одлука Круга је била светиња за атамана и све Козаке. На том самоуправном скупу доносиле су се одлуке о војном походу, делио плен, одређивана откупнина за сужње, изрицале се пресуде и вршен пријем нових чланова.
Године 1581. започиње козачки поход на Сибир под атаманом Јермаком Тимофејевичем, 1584. године основана је Јајицка, тј. Уралска Козака Војска, исте године када и Терска. Донски Козаци 1613. године учествују у избору Михаила Фјодоровича Романова на московски престо. У том периоду они живе од ратовања. Храну, одећу, коњску опрему и оружје обезбеђују у борби или добијају у облику царских дарова. Током примирја баве се ловом и риболовом. Распрострањена је женидба робињама исламске вере. Почетком 18. века Козаци су значајна потпора регуларној руској армији Петра Великог у биткама са Турском и Шведском. Подвизима козачких пукова у ослободилачком рату Русије против Наполеона и у биткама широм Европе диве се све земље. Козачки живот овековечили су Пушкин, Љермонтов, Гогољ, Толстој, Крјуков, Краснов и Шолохов.
Царским указима постепено се ограничавала козачка самоуправа, али се прилив досељеника на југ није могао зауставити, углавном одбеглих кметова које су козачке старешине насељавале по салашима.
До 1917. године у Русији је било 11 козачких војски које су укупно бројале око 4,5 милиона Козака – Донска Војска, Кубанска, Оренбуршка, Забајкалска, Терска, Уралска, Сибирска, Семиреченска, Амурска, Усуријска, Астраханска. Уочи Октобарског преврата основна одлика аграрних односа у козачким областима огледала се у подели становништва на сталеже, Козаке и „иногородне“, тј. сељаке. Козачка земља делила се на три категорије – салашку, тј. „јуртовују“, одакле су одговарајуће парцеле додељиване сваком пунолетном Козаку на коришћење, као надокнаду за војну службу, друго – резервна (војна) земља, за допунске доделе (често се издавала у аренду), и коначно – официрско-чиновничка земља, која је била у трајном власништву.
Први светски рат погоршао је положај козаштва и убрзао класно раслојавање. На фронту су Козаци трпели огромне људске губитке и све више потпадали под утицај бољшевичке агитације, а у позадини испољавали непослушност током гушења радничких штрајкова и демонстрација.
Већина Козака није прихватила „револуцију“. Разлози су били двојаки – сталешка изолованост козаштва и њихова солидна материјална обезбеђеност. На вест о Октобарском преврату атамани Донске, Кубанске и Терске козачке војске формирају своје владе. Убрзо, на Дону су се окупили сви значајнији антибољшевички елементи Русије и у новембру 1917. године у Новочеркаску ген. Алексејев приступа формирању Добровољачке армије, подржану од савезника Русије – Енглеске и Француске. Тих месеци, подлегли бољшевичкој пропаганди, Козаци дезертирају са фронта, враћају се у своја села, где покушавају да промене сталешке предрасуде мештана и њихово потчињавање старешинама. Шире се козачки метежи и распламсавају борбе. У лето 1918. године на Дону, Кубану, Тереку и Јужном Уралу власт је прешла у руке белокозачких војних влада које су деловале у савезу са белогардејцима. Проглашена је самосталност козачких области.
Средином маја 1919. године армија ген. Дењикина, ојачана одредима козачке коњице, отпочела је офанзиву и заузела целу Донску област, Крим, Кијев, Харков и Царицин (данашњи Волгоград), а у октобру се приближавала Москви. То је био апогеј њеног успеха. Међутим, Енглеска изненада обуставља помоћ Западном фронту ген. Јуденича, а моћна совјетска коњица Буђоног пробила је фронт Дењикина у околини Вороњежа. Под утицајем бољшевичке пропаганде у позадини Дењикинове армије шири се дезертерство, углавном Козака, и распламсава се епидемија тифуса. Војска је принуђена на повлачење. Почетком 1920. године она контролише само Северни Кавказ и Крим. Врховни круг Дона, Кубана и Терека јануара 1920 године доноси одлуку да се козачке војске више не потчињавају ген. Дењикину.
Совјетска власт успостављена је у свим козачким областима, чије се становништво смањило на половину и у главнини наставило да се држи неутрално. Постепено, расте отпор бољшевичкој власти. Као реакција томе заводи се црвени терор. Спроводи се масовно принудно исељавање Козака у пасивне крајеве и ликвидација овог сталежа царске Русије, тзв. „раскулачење“ и „расказачење“. Индустријска област Донбас, која је била у саставу Донске козачке војске, припојена је Украјини, уралске и оренбуршке козачке земље и Семиречје додељени су Казахстану, а терске земље Чеченији.
Водећи борбе на северу Крима, наследник Дењикина, ген. Врангел, на челу тзв. Руске армије успевао је седам месеци да се одржи на том полуострву, да консолидује власт и организује живот становништва. После закљученог мира са Пољском, Совјети су сав свој војни потенцијал усредсредили против те Руске армије. Даљи отпор је био узалудан и ген. Врангел реализује раније припремљени план евакуације Крима. Војне јединице и знатан број цивилних лица, укупно око 136.000 људи, укрцава се на 126 бродова и плови према Босфору. Први армијски корпус тзв. Руске армије искрцава се на полуострву Галипоље, морнарица је отпловила у туниску луку Бизерту, Донски козачки корпус, заједно са терским и астраханским Козацима стационирао се у логорима поред Истамбула, а Кубански корпус – на пустом грчком острву Лемнос. Козачки атамани су у егзилу формирали „Обједињени савет Дона, Кубана и Терека“ који је себи узимао за право да у многим питањима делује независно од главнокомандујућег Руске армије. Ген. Врангел поспешује преговоре са владама словенских држава да прихвате трупе Руске армије, тежећи да их сачува на окупу и материјално збрине. Замршени преговори су окончани, а за то време око 8,5 хиљада Козака се вратило у домовину, преко хиљаду се иселило у Бразил, око 2,5 хиљаде се настанило у Грчкој, преко хиљаде – у Турској. После политичких преговора, у Царевини Бугарској их је било збринуто око 6 хиљада, а у Краљевини СХС око 5 хиљада, од којих око 3,5 хиљаде Кубанских. Претходни преговори козачких атамана са владом Краљевине СХС о настањивању Козака на Косову и Метохији, уз нестабилну границу са Албанијом, нису уродили плодом, углавном због италијанског притиска на Београд.
Козаци из првих транспорта у Србију (1. јуна 1921) стављени су на располагање Министарству јавних радова и упућени на изградњу стратешког пута Врање-Босилеград (касније познатог као „Руски пут“), затим путева Гостивар-Дебар, Косовска Митровица-Рашка, Штип-Кочане, а од 1926. године запослени су у рудницима пирита код Доњег Милановца, у руднику „Кленовик“ код Пожаревца, на изградњи железничких пруга Краљево-Рашка и Мала Крсна-Топчидер. Донски Козаци градили су железницу код Бихаћа и Босанске Крупе, а затим са Кубанцима пругу Ормож-Љутомер-Птуј (у Словенији).
У другом транспорту (9. јуна 1921) стигла је главнина Кубанске козачке дивизије, која је трасирала железницу Ниш-Књажевац. Ескадрони Кубанске гарде сакупљали су трофеје са полигона битака Првог светског рата око Битоља, неко време били су и граничари.
После изградње железнице у Словенији, Кубански гардијски дивизион (око 250 Козака) настанио се у Барањи и Славонији, ступивши у пуном саставу у службу код барона Виктора Гутмана, у шећерану на Брањином Брду код Белог Манастира и на пилану у Белишћу, као и на рад у Државно добро „Беље“.
По тајном задатку Војног министарства Краљевине СХС децембра 1924. године наоружане и добро опремљене козачке јединице, уз официре-добровољце Руске армије (укупно око хиљаду бораца под командом пуковника Миклашевског), извеле су успешну војну интервенцију на Албанију, из правца Дебар, Призрен и Ђаковица,те тако непосредно учествовале у свргавању Фан Нолија у Тирани и доласку Ахмет-Бег-Зогуа на албански престо.
Штаб Кубанске дивизије на челу са ген. Виктором Зборовским био је стациониран у Врању, а касније пресељен у Пожаревац. Смештена на више удаљених локација, ова дивизија је била једина војна формација бивше Руске армије у егзилу која је све до 1941. године у Југославији сачувала не само своју монолитност, него и козачке војне традиције, борбену кондицију и униформу. Са сопственим дувачима, поједине чете су током година наступале на многим југословенским парадама и свечаностима.
У Краљевину СХС стигле су и две средњошколске установе из Новочеркаска: Донски кадетски корпус и Маријински донски девојачки институт. Смештен прво у Стрништу (Словенија), а затим у касарнама у Билећи, па у Горажду, кадетски корпус је неговао патриотски козачки дух, иако нису сви питомци били козачког порекла. У Југославији је ову војну школу, до њеног затварања 1933. године, похађало око 600 младића, од којих је преко 200 касније завршило високе школе. Донски девојачки институт је био лоциран у Белој Цркви (Банат), до затварања, 1941. године.
За разлику од основне масе цивилне руске емиграције, која је у местима Југославије формирала „руске колоније“, групе Козака ван војних јединица најчешће нису желеле да се потчине одборима руских колонија, па су оснивали „козачке станице“ (у Русији – козачко село, насеобина; у емиграцији – заједница, група), самостално вршећи избор свог атамана. Таквих заједница у Југославији је било три врсте: чисто кубанских, донских или терских, затим „општекозачких“ (мешаних) и, коначно, полу легалних „вољно-козачких“, формираних 30-тих година као политичке подружнице. Током година козачке заједнице су се уједињавале или постепено гасиле. Највећа концентрација козачких насеобина била је на територији данашње Војводине. Набрајамо та места: Баваниште, Бачко Градиште, Бела Црква, Велики Бечкерек,Госпођинци, Дебељача, Долово, Жабаљ, Идвор, Јасеново, Каћ, Куцура, Надаљ, Нови Сад, Орловат, Панчево, Сакуле, Сента, Србобран, Сремска Митровица, Сремски Карловци, Српска Црња, Стара Пазова, Суботица, Томашевац и Чуруг.
Међу Козацима били су снажно развијени солидарност, патриотизам, лојалност према држави у коју су дошли и пријатељски став према мештанима. У провинцијским местима било је много козака-свештеника у служби Српске цркве, хоровођа црквених и аматерских хорова, школских учитеља и инструктора јахања. Традиционално везани за земљу, Козаци су тежили да стекну имање, па су свој лични живот уређивали женидбом маштанкама, претежно удовицама или уседелицама, а у селима са доминантним мањинским живљем – Словакињама, Русинкама, Швабицама, Мађарицама. Ови бракови су били постојани, са много деце, крштене у православну веру. Удаљеност од културних центара руске емиграције и нижи степен образовања Козака условили су бржу асимилацију и денационализацију већ наредног њиховог поколења.
Козачке заједнице су, као и козачке војне јединице, биле потчињене својим атаманима у Београду. Југославија је до 1941. године била центар Кубанских и Терских Козака у егзилу. Кубанска Рада (тј. парламент) састајала се у Новом Саду и Београду. Донски атаман је до 1923. године живео у Београду, до свог одласка у Париз. Двадесете године одликују се миграцијама Руса и Козака из Краљевине СХС у индустријске земље Европе, првенствено Француску и Белгију. Веће исељење Козака уследило је маја 1929. године у јужноамеричку републику Перу. У тој групи главнину су чинили Кубански Козаци из Новог Сада.
Политичка делатност Козака у емиграцији распламсала се у другој половини 20-их година. Активирају се под утицајем политичких струјања руске емиграције. Утврдили смо да је у Краљевини СХС-Југославији штампано преко 20 козачких периодика, а пристизала је и козачка штампа из Прага, Софије, Париза. Међу Козацима у Југославији искристалисало се пет политичких фракција. Прву, најбројнију, чинили су Козаци лојални својим атаманима, сматрали су себе једним од сталежа Русије. Друга фракција су били демократе-федералисти, трећа – националисти, четврта – „вољни (слободни) Козаци“, такође националисти, али сепаратисти, тежили су оснивању суверене, уједињене државе – Козакије“. Пета струја били су Козаци-социјалисти, малобројни.
Политичко деловање и живот Козака на територијама распарчане и окупиране Југославије током Другог светског рата било је у тесној вези са локалним приликама у којима су се затекли, личним опредељењима, али и притисцима на њих атамана и утицајних цивилних и војних лица руске емиграције. После напада Немачке на СССР, у Србији се формирао тзв. „Руски заштитни корпус“, у који су се улиле козачке јединице ген. Зборовског, а пред крај рата још и козачки одреди из СССР-а, са Источног фронта, приспели из Румуније. Приморани на сарадњу са окупатором, али и гоњени личним идеолошком антикомунистичким мотивима, умешали су се у грађански рат на просторима Југославије. Првих година били су распоређени по индустријским местима окупиране Србије, чували руднике и железничке комуникације. Стационирани дуж Дрине, спасавали су Србе који су бежали од покоља у Босни. Касније Руски корпус је водио борбе са партизанима. Пред надирање Трећег Украјинског фронта Црвене армије, уз велике губитке у борбама, повлачили су се на северозапад и преко Словеније напустили нашу земљу.
Културна делатност Козака у егзилу може се посматрати са два аспекта – као рад истакнутих појединаца: уметника, научника и културних посленика (националистичко-козачког или опште руског усмерења), и друго – рад козачких организација или појединаца оријентисан искључиво на проучавање историје и самобитне културе козаштва. У почетку је у Краљевини СХС преовладавао овај други облик делатности. Марта 1923. године у Београду је формирана Донска историјска комисија чији је циљ био да сакупља, проучава и публикује спасену архивску грађу. Аналогна истраживања обављала су се и при Кубанској канцеларији у Београду. При тој канцеларији налазила се Делегација за чување тзв. кубанских војних регалија (симбола козачке власти, застава и војних трофеја), привремено смештених у Војном музеју на Калемегдану.
Два су облика уметничке делатности Козака оставила до данас жива сећања на њих. То су „џигитовке“ – акробатске егзибиције на коњима групе одважних Козака, приређиване по градским хиподромима и сеоским пољанама, уз музику и националне, углавном кавкаске игре наоружаних и униформисаних Козака, и друго – мушки козачки хорови. Њихове наступе често је пратио ансамбл балалајки. Хорова је било неколико, у Београду и у унутрашњости. Током успешних гостовања по Европи, пар ансамбала се више није вратило у Југославију.
Иако до данас неистражена, литерарна делатност Козака у међуратној Југославији била је значајна, са књижевно-историјског аспекта. Прозу и поезију писало је младо поколење. Старији су писали мемоаре и историјске студије. Своје радове Козаци су читали на књижевним поселима и објављивали у козачкој периодици – у Београду, али и у Паризу, Прагу, Шангају. Њихова поезија је прожета родољубљем и носталгијом за родним крајем, она идеализује козачки живот, али су заступљени и остали жанрови, песме надахнуте нашом природом и људима. У Југославији нико од песника није успео да објави своју збирку. После тзв. перестројке, у Ростову на Дону је објављена антологија песама Донских козака-емиграната. Заступљено је 44 песника, од којих је чак њих 15 живело у Краљевини Југославији. Љубав и оданост Козака другој домовини, у којој су се осећали као међу својима, сублимисана је у стиховима Павла Сергејевича Пољакова, испеваним пред крај његовог живота, 1981. године, у новој емиграцији.
М о ј о ј м у з и
Дошла си на последњи сусрет.
Па шта… поново ћу с тобом запевати
О дивљим стенама Билећа,
О мојој мајци Србији.
Научила си ме да певам
О нашој и о српској слави.
А забацивао сам мрежу
У Дунав, у Тису и Мораву.
Пламен азурних цветова
Није нас плашио у бури,
Исти цветају и у Србији,
Тамо су то косовски божури.
Свуд где се с туђином у боју
По Правди Бога крвца лила
За нас и Србе цветним тепихом
Прострт беше рајски пут.
тој својој другој домовини
Постављам вечни споменик.
Тамо сам, млад, спознао
Добро од честитог човека
Колико ли је само пута
Посведочена Козака реч – братушка –
Кад ми српски другари ракију
Нису сипали у чашицу, већ у лонче.
Алексеј Арсењев
