Почетна / Архива / ВЛАДИНЕ НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Марио Спасић, НВО Транспарентност из Трстеника / слика: Медија центар

ВЛАДИНЕ НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

ВЛАДИНЕ НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Након што је ионако слабашну државу киднаповала и свела на статус парадржаве, власт у Србији ствара и парадруштво, уједно паралелно и паралисано, где пара врти уместо бургије.

Напредњаци можда неће отворено забранити рад неистомишљеницима у цивилном сектору али ће оформити сопствене тобоже независне организације и тако створити илузију демократичности. Толико је дуг пут прешао цивилни сектор у Србији да је, марширајући кроз инострано финансирање и борбу против Милошевићеве диктатуре деведесетих, а потом самоуверено корачајући кроз сарадњу с државом и успут преузимајући њене некадашње надлежности током двехиљадитих, данас доспео у незавидну ситуацију озбиљне кризе идентитета.

Уместо да једногласно дела колико-толико независно, транспарентно и да режи на сваку злоупотребу власти – а имамо је довољно за извоз – једним својим делом је почео да истој тој власти поје оргазмичне панегирике, упркос потуљеној стварности.

Тако је, рецимо, прошлог децембра уз подршку једне конзервативне посланичке групе у Европском парламенту Бриселу представљено истраживање Института за јавну политику Владимира Бебе Поповића, према којем је Србија безмало међу медијски најслободнијим државама у Европи. Свега четири месеца касније, Репортери без граница су у свом извештају недвосмислено утврдили да је „бити новинар у Србији небезбедно“. Тај Институт је пре око месец дана добио 9,48 милиона динара на конкурсу за унапређење система социјалне заштите Министарства за рад и социјална питања, а НВО које су се сличним пројектима успешно бавиле годинама уназад остале су без подршке државе.

Невладина организација Транспарентност из Трстеника – назив необично много подсећа на већ постојећу НВО Транспарентност Србија – чији је челник Марио Спасић, иначе координатор Радног тела за борбу против корупције у здравству, прво је у јулу нетачно тврдила да повереник за информације Родољуб Шабић није одговорио на упите и законском року, инсинуирајући да нешто скрива, а недавно је претио тужбом Сергеју Трифуновићу на основу писања прорежимских таблоида. Сметало му, каже, сумњиво пословање фондације Подржи живот, иако је прилично транспарентно и иако ни сам није подносио годишње финансијске извештаје своје НВО.

Удружење Патку дај тати свој циљ дефинише као „партиципацију грађана“, а основано је два дана након првог појављивања – на ободима протеста због рушења у Савамали 2016. године – и два дана пре но што је најавило контрамитинг због најављене подршке отпуштеним новинарима РТВ-а у Новом Саду. Оба пута су провоцирали демонстранте чија је партиципација далеко мање упитна од њихове. На појаву организација које се баве истраживачким новинарством попут ЦИНС-а и КРИК-а одговорено је стварањем организација Антидот и Центар за истраживање корупције, које чешће пишу о аферама шефа Интерпола, или сина израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, или о саобраћајцима који су здипили покоју црвену, или о опозиционим политичарима – врло занимљиво схватање истраживачког новинарства – но што помињу непочинства представника власти. Што, истини за вољу, и није тешко, јер их ниједном нису поменули. Када је требало из редова НВО предложити члана Управног одбора РТС-а, основан је фантомски Центар за друштвена истраживања који је у руководство Јавног сервиса био делегирао омиљеног режимског аналитичара и саветника Небојшу Крстића.

Случај учешћа председника Вучића, премијерке Брнабић, министра Вулина и руководилаца полиције и БИА на конференцији младе, екстремно десничарске НВО Национална авангарда можда је медијски највише одјекнуо, што је нажалост сакрило и чињеницу да се одиграла непосредно пред традиционални Београдски безбедносни форум, чији је један од организатора вазда критички расположени Београдски центар за безбедносну политику. О форуму се зато причало далеко мање но о авангардним изјавама шефа БИА за Београд Марка Парезановића како постоји „спољни утицај“на овдашње медије, опозицију, синдикате и цивилни сектор.

Основна закономерност очигледна је баш колико и сврха наведених организација – напредњаци можда неће отворено забранити рад неистомишљеницима у цивилном сектору и другде, макар засад, али ће оформити сопствене тобоже независне организације, на прорежимским медијима ће њиховим хвалоспевима давати сав предвиђени простор и тако ће створити илузију демократичности и мимикрију некаквог конструктивног дијалога са цивилним друштвом. Криза идентитета цивилног сектора отуда се указује као криза његовог легитимитета коју потпаљује и распирује сама власт. Након што су ионако слабашну државу киднаповали и свели је на статус парадржаве, стварају и парадруштво, уједно паралелно и паралисано, где пара врти уместо бургије.

„Укупни друштвени услови за деловање грађанског друштва су све суженији. Приступни преговори по себи захтевају дијалог и сарадњу с цивилним друштвом, а држава од ЕУ све више трпи притисак да укључи НВО сектор у коришћење ИПА фондова. Власти ове директиве злоупотребљавају, па је димензија режимских НВО на крају и политичка и финансијска“, каже за НИН Наташа Вучковић, директорка фондације Центар за демократију и посланица ДС-а у Народној скупштини.

Политичка теорија препознаје ову појаву као „гонго“(говернменторганизед нон-говернмент организатион, или владине невладине организације) још од осамдесетих година прошлог века. То што постоје широм света и што су и раније постојале у Србији – наши саговорници подсећају на бројна ад хок основана удружења при Г17+ и Демократској омладини која су служила за фингирање локалних, покрајинских и републичких конкурса и враћање пара у партијске касе – може само донекле да нас утеши.

„Данас се оснивање гонгова само врши мање пажљиво но раније. Рецимо, више се ни не крије да у неком владином НВО-у раде већ запослени државни службеници. Даље, некад се прави контратежа раду традиционалних организација, а некад се њихово поље деловања потпуно преузима, чиме се оне маргинализују, ако већ нису некако кооптиране од стране власти. Ако нису, предстоји им период трансформације. Ако јесу, наставиће да раде с вишком режимске подршке“, каже за НИН Ђорђе Павићевић, професор на ФПН-у.

Директор Центра за практичну политику Драган Поповић подсећа да се данас буџетска средства извлаче с више плана и у већем обиму но раније.

„Рецимо, пре четири године, тадашњи министар рада Александар Вулин је расписао конкурс на којем је око два милиона евра доделио измишљеним, међусобно повезаним или тек основаним невладиним организацијама. Тада је грађанско друштво осујетило доделу средстава, а ускоро је питање хоћемо ли убудуће уопште моћи да урадимо нешто против толико отворених коруптивних пракса. Новина је и то што гонгои данас служе да учествују у законом предвиђеним процедурама, али и да пруже подршку властима“, каже Поповић за НИН.

Искуство показује да су ови политички оксиморони онолико упорни у паралелном блаћењу критичара и величању напредњачке самовоље колико је јак отпор аутентичног цивилног друштва.

Примера ради, Министарство правде се у последњих годину и по дана, колико траје неформални консултативни процес о Уставним реформама у области правосуђа, који се стидљиво и једнако неформално понегде назива јавном расправом, сусрело с неочекивано усаглашеним отпором. На захтев струковних удружења, више од 70 невладиних организација и појединих медија да се амандмани на промене Устава одбаце и да се с изменама Устава започне изнова, уследила је оркестрирана најезда гонгоа.

Током 2017, Министарство је тако користило предлоге организације Ролан (Руле оф Лаw Ацадемиц Нетwорк), коју чине четири организације, од којих је једну, Еуропијус, крајем марта основала Милица Колаковић Бојанић, тадашња консултанткиња задужена за поглавље 23 при Министарству правде. У јануару ове године је потом још један владин службеник, директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић, основао НВО Мрежа правника Србије. Уследило је урнебесно писмо подршке Министарству које је потписало 40 гонгоа – међу њима доста нерегистрованих удружења, између осталог и обућара и фризера – а тренутно се најстручнијим речником разбацује новоосновано струковно удружење, Удружење судија и тужилаца Србије. Тамо где већ постојећа струковна удружења Државно веће тужилаца (ДВТ) и Високи савет судства (ВСС) оштро критикују предложене Уставне реформе, наводећи да ће омогућити додатну политизацију правосуђа, УСТС је након четири ревизије амандмана ове године формирао другачије мишљење. Индикативно је да је председник овог удружења Ненад Стефановић у марту ове године у изјави за НИН говорио негативно о улози Ролана и предложеном решењу реформи, стрепећи од повећања директног притиска на правосуђе баш колико и ВСС и ДВТ. Још је сугестивније то што УСТС данас позива на што скорије усвајање реформи.

Могући слоган СНС-а пред изборе могао би да буде: „Грађани нам не требају – за паралелну, парализовану, паравојну Србију!“

Треба поменути и случај Центра за европске политике. Основан је 2011. године и стога се не може сматрати напредњачким изумом. Његов директор био је Небојша Лазаревић, који је раније био у Канцеларији за европске интеграције и у Министарству трговине и услуга. Потом је као члан НВО-а делегиран у Ужи преговарачки тим Србије с Европском унијом. Тренутни председник је Срђан Мајсторовић, који је пре тога радио у Канцеларији за европске интеграције од њеног формирања 2004. године. У савету ЦЕП-а су Мирољуб Лабус, те шефица Преговарачког тима за вођење преговора о приступању Србије Европској унији Тања Мишчевић и некадашњи амбасадор, помоћник министра спољних послова и шеф Мисије Републике Србије при ЕУ Душко Лопандић.

Међу цивилним сектором има гласова који тврде да је реч о НВО-у на чији рад чињеница да је повезан с јавном управом не утиче, али има и мишљења да им та позиција помаже у функционисању, због чега су им извештаји, иако начелно неблагонаклони према властима, истовремено и недовољно критични за организацију која се највећим делом бави европским интеграцијама.

Организација чија је залеђина очигледно у окошталим политичким елитама на власти има и у Националном конвенту о Европској унији, телу које окупља више од 700 удружења и организација цивилног друштва, и чија је сврха према неким мишљењима такође да симулацијом дијалога задовољи и Владу Србије и ЕУ.

Према доступним проценама, у Србији тренутно функционише око 30.000 невладиних организација и приличан број неформалних удружења и група грађана. Пре шест година, када је СНС дошао на власт, број организација кретао се између 17.000 и 20.000. Вртоглави скок њихове бројности најчешће се тумачи

У Србији тренутно функционише око 30.000 невладиних организација а када је СНС дошао на власт, тај број се кретао између 17.000 и 20.000

Као последица оснивања гонгоа за једнократну употребу – „Патку дајте тати“ данас мало ко и памти – и оснивања енормне количине НВО на локалу где се, рецимо, петочлана породица у року од једног дана нађе у пет фиктивних директорских фотеља. Потпуно легално и нимало легитимно. Занимљиво је, иначе, да се седиште многих гонгоа налази у палати „Београд“- одмах до све вулгарнијег Студија Б, где је много неискоришћеног канцеларијског простора. Све ове НВО се боре за скоро 7,2 милијарде динара који су буџетом предвиђени за њихово деловање (истини за вољу, велики део тих средстава отпада на спортске савезе, хуманитарне организације и савете националних мањина). Пре шест година, ова средства су износила око 7,7 милијарди, годину дана касније чак 14,4 милијарде динара, па је тренд опадања доступног новца лако уочљив. Кад је бара мала, а крокодила толико да се пењу једни другима на грбачу, интегритет остаје у прљавој води, а организације почињу да обарају своје цене за извршење послова које власт нуди.

Поповић отуда има одређено разумевање за традиционалне НВО које су дале један динар да уђу у напредњачко коло, премда каже да то сам не би урадио, и нада се да неће морати да издвоје два да би из њега изашли неупрљаног образа. Бранислав Гута Грубачки и Никола Тамбурковски из Новог оптимизма тврде да је и двехиљадитих било организација које су гутале политикантске жабе, на шта деведесетих никад не би пристале.

„Ова власт је само искористила опортунизам у српском друштву. Осилила се онолико колико су јој грађани и цивилни сектор дозволили и шире се јер сви скупа од 2000. нисмо успели да од Србије направимо тврђаву слободе. Уосталом, кад већ у преамбули Устава слажеш и кажеш да је Косово део Србије, када водиш политику ‘и Косово и ЕУ’, а неформално признајеш да ће бити ‘ни Косово ни ЕУ’, ти већ правиш темељ паралелне стварности у којој су плате високе, а невладин сектор заправо прорежимски“, кажу они за НИН.

Нарочито брине бојазан директора Центра за регионализам Александра Попова да ће параполицијске и паравојне снаге у служби власти у тој паралелној стварности имати све више слободе.

„Службе одувек контролишу екстремистичке групе, а посебно навијаче, који се баве свиме осим спортом. Сетимо се паљења Бајракли џамије након погрома Срба 17. марта 2004. или чувеног ‘Митинга за Косово’ након проглашења независности када су палили амбасаде. Данас власт под контролом држи службе, па самим тим и те елементе коцкастих глава који се за време избора возају у џиповима и у гласачке кутије утерују и страх и гласове. Те формације неће сутра бранити државу, јавни ред и мир, већ власт, нарочито ако јој регуларна војска и полиција откажу послушност. Регуларни цивилни сектор ту нема много простора за деловање. Званичници нам ретко долазе на догађаје, а и кад дођу, њихове изјаве се исеку и пренесу се ван контекста догађаја“, каже Попов за НИН.

 

Стефан Славковић

Извор: НИН

Информације о Јасмина Палић

Погледајте такође

ХОЋЕ ЛИ У СРБИЈИ ИКО ОСТАТИ

Млади у Србији све мање верују да је ово друштво способно да се побољша, због …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *