Рођен је 1971. године у Врњачкој Бањи.
Завршио је основну школу „Попински борци „у Врњачкој бањи“, а средњу школу математичког смера „Слободан Пенезић Крцун“. Дипломирао је 1996. на Машинском факултету Универзитета у Београду и стекао звање дипломираног машинског инжењера. Уписао мастер студије Универзитета привредне академије у Новом Саду – Пословна економија и финансије.
Био је директор маркетинга ПП „ЗМ продукт“ из Врњачке бање, представништво Београд, директор развоја заједничких служби „Прва петолетка“ Трстеник, у ЈП Бели извор у Врњачкој бањи обављао низ функција од шефа сектора до техничког директора. Одлуком Владе, у периоду од августа до децембра 2008, био је члан Привременог органа општине Врњачка Бања. Изабран је за народног посланика на парламентарним изборима 2008, на листи Српске радикалне странке.
Септембра 2008. прешао је из посланичке групе Српске радикалне странке у посланичку групу “Напред Србијо”, а постао је и члан Српске напредне странке.
Након избора 2012. године изабран је за народног посланика, а био је и на функцији шефа посланичке групе Српске напредне странке, коју наставља да обавља и након избора 2014. године.
У септембру 2013. је изабран за председника Ватерполо савеза Србије. Противкандидат му је био бивши ватерполо шампион Александар Шапић. Новембра 2013. после изјаве Александра Вучића да чланови СНС треба да напусте функције у спорту поднео је оставку на место председника Ватерполо савеза Србије.
У нови састав Председништва СНС-а изабран је 2014. године, као и поново у мају 2016. године. На ванредним парламентарним изборима одржаним у априлу 2016. године није био на листи СНС.
Одлуком Владе Србије на седници одржаној 4. маја 2017. године, изабран је за ВД директора Коридора Србије уместо Дмитра Ђуровића.
Зоран Бабић је из села Грачац код Врњачке Бање а не из Врњачке Бање.
У том крају је познат по многобројним фирмама које су у његовом власништву.
Познат је и по томе да су Азили за псе у Србији у његовим рукама. Ту се изузетно велики новац обрће. Зараде буду још веће када се животиње пуштају на слободу, уместо да се о њима брину зашта су и плаћени.
Раније је по селима било веома мало паса луталица који нису наносили штету, нити су нападали људе. Све док у Новом Селу, код Врњачке Бање, није отворен Азил за псе. А онда започињу догађаји као у филмовима страве и ужаса.
Чопора паса је било свуда, а највише у крају поред Западне Мораве. Бесна лајања и режања су се свакодневно чули. Постојао је страх од напада на људе. Мојим комшијама и родбини су пси поклали овце. Некима све, а некима је сасвим мали број остао у животу.
Ноћу би се окупили, у тишини прегризли даске на торовима, а онда клали. Чула се само бука које су овце правиле ударајући телима у ограде. Сељаци су све случајеве пријављивали. Полиција је вршила увиђаје. Сеоски багер је копао дубоке јаме за лешеве животиња. Општина Врњачка Бања је исплаћивала огромне одштете (биле су мање од стварне вредности).
Исти проблем су имали Врњци, Грачац и остала села поред Западне Мораве према Краљеву.
То је дуго трајало. Престало је када сам почела да пишем о овом проблему на објавама удружења за заштиту паса. У Новом Селу и даље има паса луталица, много мање него у време клања оваца, много више него у време када није постојао Азил за псе.
Полиција, инспекције и судови ће се једнога дана бавити овом занимљивом темом, и још занимљивијим питањима. Једно од њих је: Како је могуће да су места у Србији и даље пуни паса луталица? Не практикује ли се можда хватања паса у једном граду, одвожење у неки Азил за псе, затим њихово превожење до другог града и пуштање на слободу?