Почетна / Архива / НЕМАЧКИ ЗЛОЧИНИ У 2. СВЕТСКОМ РАТУ, 1. ДЕО – КРАГУЈЕВАЦ

НЕМАЧКИ ЗЛОЧИНИ У 2. СВЕТСКОМ РАТУ, 1. ДЕО – КРАГУЈЕВАЦ

НЕМАЧКИ ЗЛОЧИНИ У 2. СВЕТСКОМ РАТУ, 1. ДЕО – КРАГУЈЕВАЦ

 

Један од најстрашних догађаја у Другом светском рату догодио се 1941. године у Крагујевцу, када је 20. и 21. октобра од стране Немачких окупационих снага стрељано више хиљада Крагујевчана, међу којима су били и ђаци и њихови професори.

Немачки окупатор стрељао је цивиле у Крагујевцу у знак одмазде, а повод су били Немачки губици у борбама са партизанским и четничким једницама 1. октобра на путу Крагујевац-Горњи Милановац, у којем су Немци имали 10 мртвих и 26 рањених војника. Тим стрељањем доследно је примењена наредба тадашњег генерала Франца Бема од 10. октобра 1941. године, којом се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног Немца и 50 Срба за рањеног. То правило, за све време трајања Другог Светског рата, Немци су примењивали само у Србији.

Од 7 ујутру до поподневних сати тог 21. октобра Шумарицама су одјекивали рафали, а онда је, кажу, све утихнуло. Сахрањивање је трајало данима и то све под надзором Немачких војника.

Са хапшењима се почело већ 18. октобра, када је у Крагујевцу ухапшено шездесетак особа. Како је то било далеко од потребног броја, дошло се на идеју да се покупе и стрељају мушкарци по околини. Због тога је донета одлука да се стрељање настави у Крагујевцу.

Град је још исте вечери блокиран, а сутрадан ујутру почело се са „сакупљањем“ људи. Скоро да није било никаквог отпора, јер су Немци дали саопштење да се ради о замени докумената, те да ће се сви још исте вечери вратити кућама, као и зато што је постојала опасност по породице оних који би покушали да се супротставе или побегну. Људи су одвођени са радних места, из цркава, са улица и из школа, и затварани у четири топовске шупе на периферији града. Пре тога би били претресани и одузимани су им сви лични предмети.

Ипак, неки су успели нешто да прошверцују, па тако данас у Музеју у Крагујевцу постоји четрдесетак опроштајних порука написаних породицама и најдражима. У баракама није било светла, није им дата вода, нити храна, а пошто их је било на хиљаде у свакој, скоро да није могло ни да се седне.

Држањем у тим условима током 24 сата људи су, доведени до очаја, када је стрељање почело, углавном одлазили мирно, желећи да се све што пре заврши. Прво је, тог 20. октобра, стрељана група која је била ухапшена раније, а потом је на данашњи дан у 7 сати ујутру, у групама од по сто људи, почело извођење осталих неколико хиљада до падина Сушичког и Ердоглијског потока, одакле је било тешко побећи, где су их чекале групе од 30 до 50 Немаца.

Убили су, међу њима и 60 гимназијалаца и ученика Учитељске школе, а страљано је и чувено пето три.

Када су упали у један разред Учитељске школе, у намери да одведу ученике, наставник је младићима, пред запрепашћеним Немцима, наредио да не устају, да не иду никуд, јер су на часу, у школи где и треба да буду и да остану на својим местима. Онда се десило нешто потпуно неочекивано. Немци, изненађени оваквом реакцијом, једноставно нису одвели са собом никога.

Овакав заштитнички однос професора према својим ученицима је до митских размера узнела неисказана реченица Милоја Павловића, директора крагујевачке Гимназије: „Пуцајте, ја и сада држим час“.

Крагујевчани су били распоређивани у неколико редова, а потом би Немци пиштољем убијали оне који нису били мртви након стрељања. Војници су били постављени у два реда, а за случај бекства, на падинама су се на више места налазили и митраљези. Ипак, неколицини је успело да побегну, иако се већина покушаја бекства, само на томе и завршила.

О тачном броју убијених тога дана такође постоје опречни подаци. На суђењу у Нирнбергу се појавио број од 7 000 погинулих, иако данас постоје лични подаци за око 3 000 особа. С обзиром да су државне службе некадашње Југославије, а сада Србије, прикривале и прикривају стварне бројеве страдалих Срба у свим ратовима, не сме се много веровати званичним подадица, у овом случају од 3 000 стрељаних особа у Крагујевцу. У сваком случају, то је више него што су Немци намеравали да стрељају због одмазде.

Убијање су вршили на следећи начин: они су узимали људе по групама… и тако их под јаком стражом водили на губилишта, која су се налазила код Сушичког потока, Шумарица и топовских шупа. Губилишта су се отезала на десетине километара. Ту су их убијали из митраљеза, пушкомитраљеза и пушчаним плотунима.

Према сведочењима, рафална паљба је почела у раним јутарњим сатима, а послеподне је утихнула и настала је смртна тишина. Сахрањивање убијених трајало је данима. Ову трагедију у песми „Крвава бајка“ описала је и Десанка Максимовић, а спомених у Шумарицама, одељењу 5/3, постало је симбол страдања нашег народа.

 

Извор: србијаданас.цом

Информације о Јасмина Палић

Погледајте такође

Аеродром МОРАВА промашена инвестиција или још једна пљачка саможиваца на власти

Промашена инвестиција. Тако су се у Титово време звале бројне непотребне, погрешне и прескупе фабрике, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *