Почетна / Вести / ПЛАНИНА СТОЛОВИ – ОАЗА ДИВЉИХ КОЊА КОЈИ ВОЛЕ СЛОБОДУ

ПЛАНИНА СТОЛОВИ – ОАЗА ДИВЉИХ КОЊА КОЈИ ВОЛЕ СЛОБОДУ

ПЛАНИНА СТОЛОВИ ЈЕДНА ЈЕ У НИЗУ ПРИРОДНИХ ЛЕПОТА СРБИЈЕ.МОЖДА НЕДОВОЉНО ЕКСПОНИРАНА,АЛИ ЗАР ТО НИЈЕ ПРАВИЛО КОЈЕ СЕ ДЕЦЕНИЈАМА УСТОЛИЧИЛО КАДА СЕ РАДИ О ЧАРОБНИМ ПРЕДЕЛИМА СРБИЈЕ. НО ОВОГА ПУТА СЕ НЕЋЕМО БАВИТИ ТИМЕ ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО,ВЕЋ ЖЕЛИМО ДА КРОЗ ПРЕДИВНЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПРИБЛИЖИМО НАШИМ ЧИТАОЦИМА БАР ДЕЛИЋ СТОЛОВА.

ПЛАНИНСКИ масив Столови, који се са јужне стране издиже повише Краљева, манастира Жиче, Матарушке Бање, средњовековног града Маглича и Ибарске клисуре, осим по столетним шумама, прелепим пропланцима и мирисним нарцисима, препознатљив је и по још једној несвакидашњој атракцији – крду од педесетак полудивљих коња који већ дуже од три деценије опстајавају на овој планини.

Предпоставља се да су шуме искрчене још у Средњем веку,јер је шира околина Копаоника била значајни рударски центар Немањићке Србије.Касније садњу шуме нису дозволили Турци јер је долином Ибра пролазила значајна саобраћајница.

Краљица Јелена Анжујска,супруга Уроша Првог,садила јоргован у речној долини па је име Долина јоргована препознатљив и данас.

Осим по столетним шумама, прелепим пропланцима и мирисним нарцисима,Столови су препознатљиви  и по још једној несвакидашњој атракцији – крду од педесетак полудивљих коња који већ дуже од три деценије опстајавају на овој планини.На Столове, чији највећи врх Усовица досеже до 1.375 метара, питоме коње су најпре доводили њихови власници – мештани села подно планине и да им, бар током лета не би били на терету, остављали у планини због обиља здраве и сочне хране. Временом, коњи су остављани све дуже, па чак и да презиме, а онда је крдо почело да се осамостаљује и умножава, па и да поприма особине дивљих коња потпуно независних од људи.

 

 

На Столове, чији највећи врх Усовица досеже до 1.375 метара, питоме коње су најпре доводили њихови власници – мештани села подно планине и да им, бар током лета не би били на терету, остављали у планини због обиља здраве и сочне хране. Временом, коњи су остављани све дуже, па чак и да презиме, а онда је крдо почело да се осамостаљује и умножава, па и да поприма особине дивљих коња потпуно независних од људи.

Тако се, упркос томе што су неки коњи остарили и угинули, крдо предвођено легендарним пастувом Мором, постепено увећало на педесетак коња којих би вероватно било и знатно више да није сурових планинских услова. Многа нејака ждребад сама страдају или, још недорасла, заврше као плен изгладнелих вукова, а понекад и безобзирних двоножних крадљиваца. Коње, који све то преживљавају, међутим, више ни њихови власници не могу да врате с планине. А, и кад им то некако успе, коњи, после дан-два, опет побегну у планину, на слободу и своје небеске висине.

Иако планина надомак Краљева са крдима полудивљих коња свакако представља неискоришћен туристички потенцијал, на том плану се мало шта померило са мртве тачке.Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању полудивљих коња. Неприступачни и често завејани шумски путеви и стазе онемогућавају власнике и остале љубитеље да их по снегу обиђу и донесу им храну.

 

Наша жеља је била да Вам прикажемо бар делић лепота Србије кроз неколико фотографија и видео.Надамо се да смо у томе успели.

Правда и Право

Фото Дејан Вукићевић

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

Аеродром МОРАВА промашена инвестиција или још једна пљачка саможиваца на власти

Промашена инвестиција. Тако су се у Титово време звале бројне непотребне, погрешне и прескупе фабрике, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *