Почетна / Архива / ЈЕЛ ДОШЛО ВРЕМЕ ЗА ВАНСУДСКА И ВАНСИСТЕМСКА ПОРАВНАЊА СРПСКОГ НАРОДА И МОЋНИКА КОЈИ СУ ГА ПЉАЧКАЛИ?!

ЈЕЛ ДОШЛО ВРЕМЕ ЗА ВАНСУДСКА И ВАНСИСТЕМСКА ПОРАВНАЊА СРПСКОГ НАРОДА И МОЋНИКА КОЈИ СУ ГА ПЉАЧКАЛИ?!

Да је правде, одговарала би за бахатост, бесловесну поетику у време када су људи буквално гладовали, за млаћење демонстраната, за зло у којем је свесно или несвесно учествовала и које је – бар делимично – инспирисала.
Румуни су те ствари решили сурово и по кратком поступку.

Када једну жену осуде на годину дана затвора због тога што је подстрекивала неку секретарицу да додели стан некој дадиљи – то је само једна блага затворска казна, испод законског минимума, али уз одређене олакшавајуће околности. Међутим, ако се жена зове Мирјана Марковић, ако је секретарка некада радила у Влади Србије, а дадиља некад чувала Марка Милошевића јуниора – све је то заједно слика беде у којој се Србија нашла, огледало деценијског пропадања институција и симбол кратког памћења које нас увек превише кошта.

Пресуда Вишег суда у Београду у поступку против директорке Дирекције Југословенске левице, супруге Слободана Милошевића и некада тиражне списатељице, разјарила је и њене противнике и оне који је бране, али је пре свега пробудила сећања на све оно због чега је Мирјана Марковић требало да буде кажњена, а није, као и оно због чега би требало да буде упамћена, а очигледно није.

СУЗЕ У МИРИНОМ ОКУ: Пре свега, на Мирјану Марковић се основано упирало прстом када су у питању убиства Славка Ћурувије и Ивана Стамболића.

Према наводима оптужнице, управо је Марковићева организовала састанак на којем се с врхушком полиције и ДБ-а договорила о детаљима Ћувуријиног убиства 11. априла 1999. Претходно је такође утврђено да је управо она наручила да у „Политици експрес“ буде објављен, а 6. априла на РТС-у прочитан памфлет „Ћурувија дочекао бомбе“ којим је заправо стављена мета на чело власника и уредника „Дневног телеграфа“ и магазина „Европљанин“, а он означен као издајник који мрзи свој народ, а коме то неће бити заборављено.

Свему овоме иде у прилог и чињеница да су се Ћурувија и Мира Марковић повремено виђали, да су на неки начин били блиски, а да је она на крају сматрала да је издана и преварена. Што је, иначе, сасвим у складу с њеним уобичајеним начином понашања, па и са оним што је о последњем сусрету с њом Ћурувија својевремено испричао за „Време“:

„Са Миром Марковић видео сам се на дан доношења новог Закона о информисању, 20. октобра 1998. у 13.30 у просторијама ЈУЛ-а, у улици Ђуре Ђаковића. Био је то веома напет и непријатан разговор. Све сам јој рекао: о нарастајућем фашизму у Србији, о диктатури и о насиљу које предстоји ако се нешто не предузме; о том браку Бојића и Шешеља као о веома опасној комбинацији за Србију. Покушао сам да јој објасним како оваква драматизација политике у Србији може за шест-седам месеци да оде тако далеко да на улице Београда и других градова у Србији падне крв. Успут сам напао и Закон о информисању и Мирка Марјановића. Ми смо и раније разговарали на сличан начин, нарочито за време Зимског протеста 1996/97, после оне туче на Бранковом мосту. Говорио сам јој о свему томе, дао сам чак себи слободу да неке људе из ЈУЛ-а назовем ‘криминалцима’ и то објасним. Тада је Мира Марковић наше разговоре тог типа доживљавала добронамерно, понекад бележила шта говорим и питала ме да ли бих то исто тако испричао и Слободану Милошевићу; одговарао сам да бих. Овога пута (20. октобра), она је веома лоше примила то што сам дошао да јој кажем. ‘Претите, претите…’, рекла ми је и онда ме напала. Кључне тезе њеног напада биле су да сам ја издајник, да имам шефове у Америци и иностранству. Оптужила ме је – повишеним тоном – да призивам бомбардовање и пребацила ми да сам радио и писао шта сам хтео, бљувотине и будалаштине, да је ‘Дневни телеграф’ ‘перверзна и параудбашка редакција’, јер смо објављивали неке податке о њеним сарадницима из ЈУЛ-а и стално помињала мене и ‘моје пријатеље’. Растали смо се тако што сам јој рекао да је ово – колико видим – наш последњи сусрет и нека поздрави Слободана Милошевића. Одговорила ми је да га поздравити неће, али да ће му пренети шта сам јој рекао“.

Током тог последњег сусрета, она је – како је Ћурувија пренео својим колегама – чак и „пустила сузу“, што је још једна индиција у прилог тези да је свађу с њим доживела изузетно емотивно. А они који су били иоле упознати с психологијом Мирјане Марковић, врло добро знају да су њене сузе обично најављивале крв, а да је граница између љубави и мржње била врло неодређена и танка.

БИЛО ЈЕ ТО ОВАКО: И када је у питању Иван Стамболић, јасно је на коју је страну могла да иде евентуална истрага о налогодавцима (да је неко то желео да истражује). Након раскола на Осмој седници и коначне победе Слободана Милошевића, његов некадашњи пријатељ и колега Иван Стамболић нестао је с јавне сцене. Међутим, непосредно пред изборе 2000. године озбиљно се причало о могућности да се баш он супротстави Милошевићу као кандидат уједињене опозиције. У пролеће те године, на седници Дирекције ЈУЛ-а, Мирјана Марковић је коментарисала изборну стратегију и констатовала: „Нама неће бити проблем ови из опозиције. Нама су већи проблем повампирене авети Осме седнице“. Као и у случају Ћурувије, корак од њене речи до егзекуције био је кратак: била је то најава онога што ће се догодити 25. августа те године, када је Иван Стамболић отет на трим стази на Кошутњаку, а затим зверски ликвидиран на Фрушкој гори.

Тело му је пронађено током акције „Сабља“ 2003, а за убиство су осуђени Бранко Берчек, Милорад Улемек, Душко Маричић Гумар, Леонид Миливојевић и Ненад Бујошевић, припадници Јединице за специјалне операције, као и Радомир Марковић, бивши начелник ДБ-а (прва двојица осуђена су на по 40 година робије, што је била прва таква пресуда пред Специјалним судом, а сви заједно на 205 година).

Пошто су у овом убиству учествовали припадници јединице коју је врх државе строго контролисао, ово је истовремено и прва судска одлука којом је Слободан Милошевић директно означен као налогодавац политичког убиства. Он се у време суђења налазио у Хагу, па никада није осуђен, али се и данас поставља питање зашто у процес није била укључена и његова супруга.

Вељко, син Ивана Стамболића је 2017. за „Блиц“ рекао: „Мени је тог дана када је нестао мој отац било јасно да га нећу видети и да су то наредили Слободан Милошевић и Мирјана Марковић. Истрага је дошла до Слободана Милошевића и Мирјане Марковић. Прошло је већ 17 година од када су ми убили оца. Нажалост, мислим да је држава ставила тачку на цео случај, а то не би требало“.

Но, иако се о њеној умешаности много говорило, а све информације и здрав разум упућивали на закључак да те ликвидације не би било без њене наредбе или бар амина – од читаве ствари на крају ништа није било. Мирјана Марковић је 23. фебруара 2003. спаковала кофере и побегла из земље, па с тим у вези никада није саслушана, нити се икада касније вратила у земљу.

Када је на месту Стамболићевог убиства и гробнице над којом су га стрељали подигнут споменик, а Мирјана Марковић из изгнанства написала књигу „Било је то овако“, у којој се присећа деведесетих, неко је ту књигу прислонио уз споменик и фотографију послао на друштвене мреже. За разлику од домаћег правосуђа, више него речито.

БОГАТА ЖЕНА И МАЛИ СТАН: Осим ових злочина, Мирјана Марковић се помиње и у афери у вези са шверцом цигарета за који је осумњичен њен син Марко Милошевић. Како је писао „Блиц“, она је у преткривичном поступку „означена као важна карика у бизнису који је криминалцима донео милионе“. Наводно, управо је председникова супруга давала сигнал шефу царине Михаљу Кертесу да пропусти овај или онај контингент цигарета, односно да зажмури на једно око како би син Марко несметано унео цигарете купљене у Бугарској и како би се оне волшебно, у службеним списима, трансформисале у „намештај“ који се вози за Мађарску. Син је тако избегавао царину и постао бос једног од најуноснијих послова у постратној Србији. Оно што је „зарадио“ тих година, процењује се на неколико стотина милиона некадашњих немачких марака.

Имајући у виду да ни бивше, а ни актуелна власт неће истински да се позабаве криминалном каријером Мирјане Марковић, тешко да ћемо икада сазнати одакле јој тачно новац за вишегодишње изгнанство у елитном московском насељу Барвиха, колико је тачно њено богатство и – пре свега – како га је заправо стекла. Јер, ни куће у Пожаревцу, сад већ продата кућа у Толстојевој, стан ћерке Марије (који је недавно заплењен због дугова њеног пословног партнера), низ некретнина које је Марко Милошевић поседовао у Београду и Пожаревцу, нису довољни за живот на том месту – једном од најскупљих на свету, на којем Мирјана Марковић добија само своју пензију од непуних 60 хиљада динара.

Ако се све то има у виду, пресуда у вези с доделом стана дадиљи Илони Пешић добија посебно бизарну димензију. Истрага о том случају покренута је 7. новембра 2001. када је утврђено да је дадиља унука Марка добила стан од 45 квадрата у близини центра града – на месту где данас квадрат стамбеног простора кошта око две хиљаде евра. Према касније подигнутој оптужници, она је током јесени 2000. године рекла тадашњој секретарки владе Живки Цици Кнежевић да ће Илона Пешић ступити у радни однос у резиденцији и да је зато потребно да јој се реши стамбено питање. Ова је затим, без претходног заседања Комисије за стамбена питања, наложила сарадницима да припреме решење којим се дадиљи стан додељује у закуп на неодређено време. У том тренутку, стан је вредео приближно 1,7 милиона динара, а Илона Пешић га је касније (када је реновиран о трошку Владе Србије) откупила за десетоструко мањи износ.

Суђење је требало да почне у марту 2003, само дан након убиства Зорана Ђинђића, а скоро месец дана након што је оптужена слетела у Москву.

Пошто се није појавила на рочишту и пошто је утврђено да је напустила земљу, за Мирјаном Марковић је 2005. расписана потерница. Половином марта 2006, она је положила јемство од 15 хиљада евра у замену за укидање потернице, али како се није појавила ни на наредном суђењу – заказаном за 23. март те године – потерница је опет издата, да би она и Марко 2008. добили статус политичких азиланата. На крају, пресуда је саопштена у одсуству оптужене, а поред ње затворске казне добили су и Живка Кнежевић, као и Милош Лончар, некадањи директор ДИПОС-а, државног предузећа за издавање некретнина. Све троје, како је саопштено, добили су казне испод законског минимума због тога што је суд у обзир узео време протекло од извршења дела, као и старост оптужених. Посебна је иронија да се некадашњем ЈУЛ-овцу и функционеру ДИПОС-а Данилу Пантовићу суди одвојено од осталих, јер се овај оптужени тренутно налази на Куби, где је ни мање ни више него – амбасадор Србије (?!).

Током читавог изгнанства, Мирјана Марковић релативно често даје гласа од себе и на неки је начин стално присутна – ту и тамо појави се понеки интервју, књига јој је постигла приличан успех, недавно је направљен мјузикл о њој и њеном мужу, а медији су извештавали чак и о томе да се укочила и да прима ињекције, чиме се бави и како јој је.

У практично сваком од тих медијских наступа, Марковићева се освртала на питање дадиљиног стана.

Пре свега, инсистирала је да је стан додељен без њеног знања: „Тај мали стан добила је од некога ко је на тај начин желео да се додвори шефу државе и његовој породици“, рекла је у интервјуу „Куриру“, згодно превиђајући „детаљ“ да има сведока који тврде да се дадиља Марковићкиним службеним аутомобилом довозила да надгледа радове. Али, чак и да није тако, да је изречена сасвим искрено, ова изјава заправо показује сву трулеж Србије деведесетих која се некако протегла и на време садашње: јер, у земљи у којој неко додељује државне станове како би се додворио председнику – тешко да може бити говора о институцијама. Идеја додворавања, концепт у којем ти некоме додељујеш нешто што није твоје, сасвим уверен да ћеш проћи некажњено (већ можда чак и бити награђен милошћу великог вође),… све то је сасвим супротно уређеној држави, али уопште није страно Мирјани Марковић.

Након смрти Слободана Милошевића, она је испричала да се са супругом последњи пут видела три године раније и то зато што је за њом расписана потерница: „Она црвена, најопаснија могућа, зато што сам, а ово вам цитирам, довела у везу неку жену која је секретар владе са дадиљом свог сина, па су се оне договориле да та жена, секретар владе, дадиљи мог унука додели стан, једнособни. За тај грех, што сам ја њих довела у везу, што је дадиља добила стан мало већи од једног солидног писаћег стола, расписана је црвена потерница Интерпола“.

И ова изјава надилази своје основно значење и показује колико је Мирјана Марковић измештена из реалности и колико сулудо уверена у своју невиност не само у овом случају. Коначно, ту је и врло неукусна примедба о величини стана – ниподаштавање вредности нечега „мало већег од солидног стола“, а о чему већина бивших поданика њеног мужа и данас може само да сања.

Читава ова ствар показала је само једно: да у Србији тренутно нема ни права, ни правде.

Да је правде, Мирјана Марковић уопште не би одговарала за стан, колики год да је. Јер лоповлук њеног сина и државни криминал у режији њеног мужа неупоредиво надилазе вредност већег дела центра Београда, и Србије приде.

Да је правде, одговарала би не само за убиство Славка Ћурувије и Ивана Стамболића, већ за низ уличних ликвидација знаних и незнаних, за смрт десетина хиљада оних који су због ње и њеног супруга гинули на ратиштима или умирали пре времена од болести неизлечивих у бедној и санкцијама сатрвеној Србији.

Да је правде, одговарала би за бахатост, бесловесну поетику у време када су људи буквално гладовали, за млаћење демонстраната, за зло у којем је свесно или несвесно учествовала и које је – бар делимично – инспирисала.

Румуни су те ствари решили сурово и по кратком поступку.

Србија није морала тако, али затворска казна због доделе неког тамо стана више је него увредљива, више него деградирајућа за државу и за сваког од нас. Нико никада није одговарао за оно што је урадио грађанима и грађанкама Србије, за умор, болести и бесмисао који су „даровани“ читавим генерацијама, за сиротињу и понижење током деведесетих, за редове, преваре, неизвесност и страх. Пристојна казна Мирјани Марковић, не само за стан – била би у том смислу показна вежба правне државе, сигуран знак да ће све Мирјане и сви Слободани једног дана ипак платити за оно што су учинили.

Тим пре што се и овог тренутка, сигурно, ради исто оно што је радила супруга бившег председника и што разноразне Цице сада додељују станове дадиљама, бодигардима, келнерима и осталим служитељима владајуће касте.

У том идиличном свету у којем је одабранима дозвољено све, заборавља се само на то да у одсуству права и правде, једног дана некоме може да прекипи, па ће се прећи на вансудска и вансистемска поравнања.

преузето:Недељник Време – Тамара С.

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

НАРКО ШИХАН! Брат председника Гроцке „Кјокушинкаји криминалац“!?

НАРКО ШИХАН! Брат председника Гроцке „Кјокушинкаји криминалац“!? Портал „Правда и Право“ ће као подршку порталу …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *