„Рудолф Арчибалд Рајс био је већи Србин по души и срцу него сви остали Срби по крви…“
Рајс је рођен у Немачкој, по држављанству је био Швајцарац. Био је хемичар, професор на Универзитету у Лозани, криминолог, велики хуманиста и био је један од мало људи који је пожелео да помогне Србији у најгорим годинама и да са њеним народом проведе цео живот. Био је богат и угледан човек, велика каријера била је пред њим. Све је то Рајс оставио за собом и жртвовао зарад Срба. Заволео је њих и њихову ослободилачку борбу против далеко надмоћнијег непријатеља.
Рајс је у Србију стигао 1914. године као званични иследник српске владе и војске. Упознао је свет са злочинима које је направила аустроугарска војска по Мачви и Подгорињу према недужним српским становништвом. Прогласио је себе швајцарским добровољцем српске војске, другом величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара. Спроводећи истраживаље о злочинима које је починила војска „црно-жуте монархије“, Рајс се није зауставио само на саслушању аустријских заробљеника, него је одлазио на лице места: прегледао је лешеве, отварао гробнице, испитивао је рањенике, био ратни извештач. На солунском фронту је одлазио на најопаснија места и неуморно обилазио српске трупе, помагао раљеницима, слао извештаје… Своје чланке о страдању српског народа објављивао је у разним европским часописима, што му је навукло претње и нападање Централних сила, чак и у неутралној Швајцарској.
Препешачио је Албанију са српским народом, делећи заједничку патњу и невољу. Помагао је избеглицама, збрињавао сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу за храброст, а он је говорио да му је највећа награда захвалност српског народа. Када се рат завршио Рајс је помагао у градњи новог живота на разореном тлу Србије. Арчибалд је 1928. године саставио тестамент под називом ‘Чујте Срби’ и тражио да се он прочита тек након његове смрти. У тестаменту се у исто време дивио менталитету српског народа али и подизао тешку оптужницу против криваца пропасти Србије, корумпираних и неспособних полиичара.
Арчибалд Рајс је умро у 54. години живота, услед тешке расправе са бившим министром Миланом Капетановићем, који је рат провео у иностранству и постао ратни профитер. Срби су полако, у миру заборављали рат и његове страхоте, а са њима и жртву и велико залагање несрећног швајцарца и на крају га убили тешким речима. Његова последња жеља била је да буде сахрањен на Топчидерском гробљу, а да његово срце почива на Кајмакчалану близу његових другова који су страдали за слободу своје отаџбине.
Његово срце однето је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало: „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Нажалост, та урна је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату.
преузето:in