Почетна / Архива / СРБИЈА ЛЕЖИ НА МАСОВНИМ ГРОБНИЦАМА: ЗЛОЧИН О КОЈЕМ И ДАЉЕ ЋУТИМО
Фото: уоутубе

СРБИЈА ЛЕЖИ НА МАСОВНИМ ГРОБНИЦАМА: ЗЛОЧИН О КОЈЕМ И ДАЉЕ ЋУТИМО

У комунистичком терору од септембра 1944. до фебруара 1945., за само пола године, убијено је око 59.000 махом цивила, без суђења и права на одбрану. То је шестина Америчких војних жртава у Другом светском рату. Посмртни остаци ликвидираних у Србији налазе се у ракама без икаквих обележја, где су тајно покопани Срби, Мађари, Фолксдојчери

„…Из приложеног списка Озне види се колико смо их до сада ликвидирали. Требало би још толико да их буде. Код ликвидација које захтевају конспирацију помало смо грешили, али сада већ успевамо да се боље организујемо. (…) Ликвидацију врши батаљон. Врше их тројке и петорке, али оне не знају кога ликвидирају. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста…” (извештај Окружном партијском комитету у Београду новембра 1944. године).
Циничном игром речи, судбине, али и комунистичке идеологије и пропаганде, нешто што је названо Одељење за заштиту народа у смрт без суђења послало је више десетина хиљада људи.

Терор који је злогласна Озна починила још од ослобођења Београда крвљу је натопио државу у настајању. Многи сматрају да је буквално примењивање реал-политике оправдано јер би у супротном било само питање тренутка када би се, по одласку Немаца, разбуктао грађански рат или букнуо неки нови. Морала се изградити нова држава… Међутим, не треба имати никакву илузију о томе да би ствари изгледале другачије да су губитници добили прилику да праве и пишу историју. У сваком случају, јаме нам не гину.

Ипак, оно што се тек последњих година стидљиво помаља јесте чињеница да је комунистичка власт починила злочин. По сада постојећој документацији, реч је о 59.000 људи, углавном цивила, који су убијени у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945. године.

Нешто што се у почетку називало обрачун са злочинцима, непријатељима власти или саборцима окупатора, припадницима покрета Драгољуба – Драже Михајловића, са „забрађеним и пијаним” четницима брзо се претворило у планирани покољ. Тако су као „непријатељи народа”, „издајници”, „шпијуни”, „јатаци”, па чак и као „проститутке” људи с олако прилепљеном етикетом завршавали на списку за стрељање. Без суђења, сведока и доказа. Метак у чело, па у јаму. Необележену.

Тако данас баратамо податком да у Србији има 211 локација на којима се налазе масовне гробнице из овог периода, да готово сваки град у Србији има макар једну јаму, док већи градови броје између 15 и 20 – ту су парк Краљевица у Зајечару, Славник и Лапотинце код Лесковца, Бубањ у Нишу, Багдала у Крушевцу, Пети пук у Ваљеву, мост преко Саве код Шапца, Метино брдо код Крагујевца, паркинг у „Фијатовој” фабрици у Крагујевцу, Смедеревска Паланка, језеро Перућац, Чајетина, Бајина Башта – само су неке од укупно двестотинак „пасјих гробница”. У Сомбору се на месту бившег логора, одакле су Подунавски Немци одвођени на стрељање, и данас налази аутобуска станица, а тај део града Сомборци и даље симболично зову – Логор.

На костима се деца играју

У Београду их је много – Жарково, Ада Циганлија, Кошутњак, Сењак, Раковица, Топчидер – летња позорница, болница на Бањици, Белимарковићев воћњак, Маринкова бара, Обилићев стадион, парк Мањеж, Турска амбасада, Цвијићева, Хала пионир, Калемегдан, околина Куле Небојше, стадион „Графичар”… Намерно, на већини локација изграђени су спортски терени или стамбена насеља како би се „непријатељима” затро траг у сваком смислу. Иронично, то су дуго већ места за разоноду.

Последње што је откривено јесте гробница двојице убијених у Србско-Србском рату на планини Јелици, у близини Чачка. Раку без обележја ископали су, помоћу скенера, припадници Равногорског покрета и локалне комисије за истраживање тајних гробница. Утврђено је да су у њој тела Јарослава Милутиновића и Радослава Радоњића из села Јездине, који су пре неколико година рехабилитовани јер су „лишени живота без пресуде, као жртве прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога”.

Радоњићев сестрић Милош Гостиљац из Чачка за „Експрес” каже да у народу не постоји реална перцепција овог историјског проблема.
– Нас Чачане су учили да нас систем не воли, тако смо одрастали, као прогоњени део државе. Мени никад шовинизам није био близак, чак ни национализам у лошем смислу. Не мислим да смо као Срби најбољи или најлепши, али треба утврдити истину. Мој ујак је био музичар, није припадао четничком покрету, и моја мајка је желела да га рехабилитује. У томе је успела тек 2008. године. Подржао сам је без икакве политичке позадине, јер то је дуг према њој. Треба да знамо све појединости о терору, јер то је део историје свих нас, посебно у западној Србији. Ујак је настрадао само због тога што није желео да свира на комунистичким забавама, није био војник уопште – истиче Гостиљац, признајући да се судбина Радослава Радоњића прећуткивала чак и у кругу најуже породице, што показује размере страха.

Да је над његовим ујаком и хиљадама других почињен злочину с предумишљајем, који је морао да се сакрије, показују – осим необележених „пасјих јама” – и документа које је породицама убијених издавала Озна, забрањајући им да на гробницима дају помен или упале свећу. Како у свом научном раду тврди историчар Срђан Цветковић са Института за друштвену теорију и бивши секретар владине Комисије за откривање тајних гробница, у почетку, док се систем још није сасвим успоставио, понегде, као у Зајечарском округу, породице стрељаних су обилазиле локације, одакле су силом растериване.

„Тако су археолози приликом ексхумације тајне гробнице у кругу фабрике „Фијат” најпре пронашли недогореле свеће испод слоја асфалта којим је гробница била прикривена. Сахрана и обилазак тајних гробница, противно свим људским и хришћанским нормама, родбини је била строго забрањена, као и сваки приступ локацији и месту егзекуције. Откопавање побијених у тајним гробницама било је озбиљно кривично дело. Наредбом бр. 1253 МУПА ДФЈ од 18. маја 1945. године, све гробнице „народних непријатеља и фашиста” оглашене су тајним; било их је потребно прикрити и „уклонити све трагове” о њиховом постојању и не дозволити приступ локацијама. На тим су местима почели да ничу паркови, стадиони, кафане, и ти гробови до данас стоје необележени и неопојени, притиснути седам деценија дугом забраном и ћутањем. Насупрот досад увреженом мишљењу у јавности, о стрељанима и одбеглима се ипак водила детаљна и прецизна документација тајне полиције и безбедносних органа, па отуд постоје детаљни спискови, досијеи и читаве укоричене књиге антинародних елемената. Поред њихових имена стајало је најчешће само: ДМ (Покрет Драже Михаиловића), СДС, ЗБОР, народни непријатељ, јатак, или сарадник. За жене је писало шпијунка, јатак, проститутка…Није редак случај да се међу стрељанима нађу и малолетна лица. Било је случајева да се грешком стреља лице са истим именом и презименом као тражена личност, а онда се у извештају каже „нема везе, и он је био непријатељ данашњице”, наводи Цветковић.

То потврђује и искреност која је проговорила из шефа Озне за Југославију Александра Ранковића, који је 1947. признао да се скоро половина људи у затворима тих година нашла „грешком”, само захваљујући доушницима и намигивању правоверних комуниста.

Цветковић тврди да то насиље није било плод ексцеса или ванредног стања, већ део детаљно разрађеног плана претвореног у трајан, тоталан и савршен репресивни систем којем је господарила свеприсутна тајна служба ослоњена на полицију, војску и, наравно, тужилаштва и судове, који су у стаљинистичким друштвима неодвојиви део власти. Тајна полиција је била кичма репресивног апарата и својеврсни – немилосрдни мач револуције.

– Насиље је имало свој ток и лако се уочавају извесне правилности у његовом кретању, које се уопштено могу пратити кроз три фазе. Најпре су током 1944-1946. били погођени остаци предратне политичке, привредне и културне елите кроз махом лажне и паушалне оптужбе за колаборацију и ратне злочине. Ова опозиција ван фронта ликвидирана је на два начина: најпре вансудски, масовним стрељањима, а затим и судски, кроз судове части, цивилне и војне судове. У другом ступњу, током 1946-1948, на мети су били такозвани сапутници револуције, савезници револуционарних партија, махом социјалисти и леви земљорадници, осуђивани под оптужбом да су шпијуни западних сила. Коначно, у трећем таласу од 1948. до 1953, али и касније, страдали су и отпадници с партијског курса након сукоба с дојучерашњим идолом свих комуниста – Стаљином. Од свих ових облика насиља виђеног у време комунистичког режима, најинтензивнији је период револуционарног терора по ослобођењу, који је носио и инерцију грађанског рата – пише он, и додаје да та дивља чишћења нису била плод неке анархије и самовоље, већ добро изрежиране представе највиших партијских инстанци да се непријатељи смакну док рат још није готов и док не почну да раде судови.

– Заједно с појединим истинским колаборантима и могућим ратним злочинцима, које је свакако требало казнити, страдало је на хиљаде лица која су другачије политички мислила, имала неко богатство или су се само замерила неком локалном комунистичком моћнику – наводи Цветковић.

По истоветном рецепту, од Врања до Суботице, ликвидације су имале сличан сценарио. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре, мучењима и силовањима, и ту нам сазнања о облицима нуде најневероватније и најсвирепије облике (чупање ноктију, вешање за полни орган, сакаћења, пребијања итд.). Тако су, на пример, у згради Озне на Обилићевом венцу, данашња зграда Тањуга, маја 1945. мучени студенти опозиционари Ђорђе Грујић и Жинет Тодоровић, па је након што су подлегли мукама обнародовано да су се бацили кроз прозор зграде, што није био редак случај у том времену.

У почетку су то називали „обрачун са злочинцима, непријатељима власти или саборцима окупатора, припадницима покрета Драгољуба – Драже Михајловића”, а брзо се претворило у планирани покољ. Тако су као „непријатељи народа”, „издајници”, „шпијуни”, „јатаци”, па чак и као „проститутке” завршавали на списку за стрељање

После кратког боравка у истражном затвору, затвореници су, по правилу, без суђења, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу одвођени у групама од 15 до 30 на стратишта. Бележе се случајеви ликвидације лица рањених ратних заробљеника који су директно из болница спровођени на стрељање. Током ноћи или пред зору стрељани су најчешће на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, на обалама река и на другим местима. Само током једне ноћи, 31. октобра 1944, на локацију Лапотинце код Лесковца изведено је 81 лице. Стрељачки вод је бројао обично 15-30 војника КНОЈ-а, од којих нису сви имали метак у цеви.

Постоје евиденције

Приликом стрељања често су и сами џелати добијали нервне нападе и преживљавали кризе. Има примера да су лица на стрељање одвођена у друге градове како се не би препознала међусобно са егзекутором или су у стрељачком строју били људи из другог краја. Постоје, нажалост, и многи примери стрељања малолетних лица, ученика, као Живе Ковановића из Крагујевца. Породицама које су посећивале заробљенике и доносиле храну и огрев у затвор све до саме егзекуције наређивано је да не долазе више. Понегде су и јавно читани спискови стрељаних (Бањица-Београд) или дељене потврде о стрељанима (Обилићев венац, Београд) како би се убијени „по други пут убили”. Стављање криминалаца и поштених грађана на исти списак требало је да осрамоти и породице убијених.

Стрељана лица су често плитко закопавана у више редова и прикривана каменим плочама (нпр. поток Змијанац код Бољевца или Гувниште код Власотинца) како би се онемогућио приступ и разношење костију од стране животиња. Наредбом о асанацији терена, такве тајне гробнице су и касније добро прикривене и маскиране, а може се очекивати да, као што је то случај са списковима стрељаних, негде у архивама постоји и елаборат с прецизном мапом локација тајних гробница у Србији.

Е, ту долазимо до одговорности наше генерације. Ако официр Озне или његов син нису могли да говоре о томе где су побацана тела жена, деце и стараца, зашто данас, 70 година касније, не можемо да ставимо таблу или подигнемо бар један споменик на 211 локација где су тајне гробнице? У њима су четници, сељаци, радници, занатлије, музиканти, али и Фолксдојчери и Мађари у Војводини, и њих је, бар оно што је досад пописано, скоро 60.000, а сумња се да их је и далеко више. Дедијер је говорио да је у послератном терору настрадало око 200.000 људи.

Срђан Цветковић и у разговору за „Експрес” каже да су ти подаци доступни у архивима Југославије, Војводине, али не можете доћи до архива БИА, бивше Државне безбедности.

– Вишегодишњим радом у комисији пописали смо 30.000 стрељаних без суђења. Око 2.800 је имало пресуде (неке су и лажиране), а остали су настрадали у логорима и Фолксдојчери из Војводине. Укупно их је 59.912. Тај број није коначан јер нам недостаје документација из Београда, Шапца, Крагујевца… Ево, данас сам добио пет нових имена. Та база се стално прерађује. Било је ту жена, деце, стараца и недужних, иако нико не спори да је било и кривих – напомиње Цветковић и додаје држава не жели да се бави тим проблемом.

– Расформирана је Комисија за истраживање још од промене власти, јер су је доживљавали као „Хоменову”, будући да ју је у јавности најчешће заступао Слободан Хомен. Међутим, нико им није бранио да поставе нове чланове. Прво се одуговлачило, да би на крају, 2015, званично угашена. Незаинтересованост државе видела се и 2010, када је тужилаштву, односно држави требало скоро годину и по дана да поступи по нашим откопавањима масовне гробнице код језера Перућац. Зато сам иступио из те комисије. Од 211 гробница од Суботице до Врања, само је неколико ексхумираних јер нема пара да се свуда раде ископавања, али би могла да се обележи гробница. Ти људи немају ни цивилизацијска обележја ни крстове. Зато смо покренули иницијативу да се у Лисичјем јарку подигне споменик жртвама комунистичког терора, а 4. новембра ће им бити одржано опело. Постоји споменик настрадалим Немцима, али не и Србима – закључује Цветковић.

ВАЉЕВО ЛЕЖИ НА МАСОВНИМ ГРОБНИЦАМА

Иван Милосављевић, члан и правни саветник Равногорског покрета из Ваљева, набројао нам је неколико места на којима су стратишта четника у овом крају, а да ниједна од гробница никада није ископана нити обележена.
– У месту Дубока Вртача, у селу Ковачице, звана Пружевине, бачен је, између осталих, мајор Будимир Илић, војвода церски, син учитеља из Петнице. Њега је Озна убила у згради суда у Ваљеву, а тело су му однели у Ковачице. У самом Ваљеву, испод паркинга у центру града између Привредног и Првог основног суда, налази се велика гробница. Такође, градско насеље Пети пук лежи на костима недужних цивила које су комунисти поубијали крајем и после рата. Наравно, без суђења. Даље, села Каменитовац, на изласку из Ваљева, према Ужицу, Пакљанско врело, Жабари, Бабина Лука код цркве, где је убијен предратни председник општине Попучке… Све су то масовне гробнице нашег краја. Закључно с Маљевачким јаругама, где је побијено неколико хиљада људи – наводи Милосављевић и додаје да се нада да ће доћи време да се о тим стварима више не ћути, већ да држава истражи и обележи свако од ових стратишта.

ДРАЖА И РОМАНОВИ УБИЈЕНИ ИСТОГ ДАНА

Случајно или не, генерал Југословенске војске у отаџбини Драгољуб – Дража Михајловић, после фингираног судског процеса, одведен је на стрељање 17. јула 1945, на исти дан када је 1918. бољшевичка власт убила царску породицу Романов у Русији.

Као неко ко је био на челу несумњиво најпопуларнијег покрета на територији Србије до 1944, Дража је био оличење свега онога против чега су се комунисти борили кад су се изборили с фашизмом. Дражи и бившем председнику емигрантске владе Слободану Јовановићу, заједно са још 22 оптужених, пресуђено је по кратком поступку. Њих 11 осуђено је на смрт, а деветоро је стрељано заједно с Михајловићем на тајној локацији да им се посмртни остаци никада не нађу. Обимна и дугачка оптужница теретила је сва лица за „политичку и војну сарадњу с окупатором”, као и за „организовање, подстрекивање на извршење небројених злочина”. Иако се радило о личностима на различитим, па и супротстављеним идеолошко-политичким позицијама током рата (недићевци, љотићевци, ЈВуО, грађански политичари), њима је процес обједињен, а разлике у начину, степену и мотивама сарадње с окупатором нису у довољној мери узимане у обзир.

3.000 људи у Србији осуђено је на смрт само током 1945. од војних судова, што је више од 60 одсто свих смртних казни од постанка модерне Србије

КО ЈЕ СВЕ УБИЈЕН?
* 9.417 земљорадника
* 3.540 домаћица
* 2.727 занатлија
* 2.033 жандара
* 1.037 чиновника
* 912 трговаца/кафеџија
* 869 радника/надничара
* 848 војника/официра
* 442 ученика/студента
* 363 учитеља/професора/инжењера
* 276 политичара, /председника општине/среских начелника
* 157 свештеника
* 151 индустријалац/фабрикант
* 124 адвоката/судије
* 104 лекара/апотекара
* 80 глумаца/музиканата
* 73 новинара
* 1.048 осталих
подаци Државне комисије за тајне гробнице

 

Извор: експрес.нет

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

ХОЋЕ ЛИ У СРБИЈИ ИКО ОСТАТИ

Млади у Србији све мање верују да је ово друштво способно да се побољша, због …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *