Почетна / Архива / МАФИЈА У ЦЕНТРИМА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД. ДРЖАВНА ТРГОВИНА ДЕЦОМ
Фото: Србија данас

МАФИЈА У ЦЕНТРИМА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД. ДРЖАВНА ТРГОВИНА ДЕЦОМ

Документи које је службеник Норвешког система отимања и продаје деце доставио члановима новинарско-истраживачког тима који сарађује са Магазином Таблоид показују да у сваком Центру за социјални рад у Србији ради најмање један плаћеник неке од страних агенција чији је задатак да пронађе дете које одговара страном усвојитељу и да, по потреби, спроведе цео поступак отимања детета од биолошких родитеља. Овакав начин рада усавршаван је од краја Другог светског рата и само у делу Европе доноси чист годишњи приход од једне милијарде евра. Половину послова обавља пет великих конзорцијума од којих један, онај који је све започео новцем добијеним од нациста, зарађује колико остала четири заједно.

„Барневернет“ је више од обичног система „заштите“ деце, то је одлично осмишљен и организован скуп различитих приватних предузећа која зарађују на продаји у бело робље деце из сиромашних земаља. Систем је потекао у Норвешкој, али се у међувремену примењује и у другим земљама, као што су Шведска и Немачка, а у Србији је активан „испод жита“, односно преко добро плаћених лобиста који покушавају да издејствују промене закона како би и наша деца могла још лакше да буду продавана заинтересованим појединцима, паровима и организацијама у иностранству.

Како наводи званични сајт Америчке организације за усвајање деце „Хопсцотцх Адоптионс“ довољно је да заинтересовани родитељи из САД одаберу дете из Србије, затраже улазну визу пошто им се јави да је пронађено дете које се уклапа у њихове жеље и већ после три недеље боравка у нашој земљи у своју се враћају обогаћени за једно дете.

Како тврди Француски судија и свекар Миле Алечковић, овакво усвојење кошта најчешће до 30.000 евра, нешто скупља су она где усвојитељ има посебне захтеве или потребе (на пример у случајевима када су „родитељи“ истополни супружници), а од 300.000 евра па навише плаћају сатанистичке организације које децу користе за своје бестијалне ритуале.

У Србији је „Барневернет“ развио изузетно густу мрежу сарадника, запослених у нашим центрима за социјални рад, на судовима и у другим службама државне администрације. Како се види из документа које је прикупио новинарско-истраживачки тим окупљен око Душана Велковског, који на овом пројекту сарађује са Магазином Таблоид, заинтересовани усвојитељи из „Барневернет“-а локалном представништву ове организације предају списак жеља у вези детета које желе да усвоје и који се у виду компјутерски обрађеног формулара прослеђује такозваним „агентима на терену“, односно плаћеницима који имају задатак да такво дете пронађу и, по потреби, организују његово одузимање од биолошких родитеља.

Не само „Барневернет“, већ и све остале организације које се баве „заштитом дечијих права“, буквално отимају децу уз помоћ подмићених званичника земље порекла, као што је Србија, и продају их богатим усвојитељима са Запада.

Само на првих педесетак страница документације коју је Велковском доставио инсајдер, службеник у „Барневернет“-у, поименце је поменуто чак 27 „агената на терену“ из Србије који су скоро сви запослени и већ примају плату од овдашњих Центара за социјални рад, а хонорано се баве продајом у бело робље деце чија су права дужни да штите.

Половина продаје деце у Западној Европи одвија се преко фирми у власништву пет корпорација, које су у 2016. оствариле на овај начин пословне приходе од 3,2 милијарде евра, док су као чисту зараду пријавиле нешто преко једне милијарде евра. Ради се, међутим, само о пословима такозване „заштите права детета“ (продаја у бело робље), док су пратећи послови (школовање, лечење и сличне услуге за ову децу) поменутим групацијама донеле још најмање толико пара.

Проблем код израчунавања тачне чисте зараде представља чињеница да највећи део новца завршава на неком од пореских рајева, а затим се ослобођен пореза тајно враћа назад на рачун неке од корпорација. Претпоставља се зато да је укупна добит у 2016. остварена на овај начин далеко већа од „скромних“ две милијарде евра.

Један од најважнијих крајњих власника ових система продаје деце јесте Шведска породица Валенберг, од које је, највероватније, својевремено све и кренуло.

Валенберзи су изузетно богата породица чије се прво помињање догодило још у 17. веку. На врхунцу моћи, седамдесетих година 20. века, 40 одсто свих радника запослених у Шведкој индустрији радило је за неку компанију у власништву ове породице. Постоји више огранака ове породице која се у основи дели на Валенберге и далеко мање успешне Валберге, али сви они у пословима међусобно сарађују.

„Стоцкхолмс Енскилда“ банка (СЕБ) основана је од и данас је у већинском власништву породице Валенберг која, традиционално, поставља и њене најважније директоре. Током Другог светског рата потомци Јакоба Валенберга били су на челу поменуте банке, која је тесно сарађивала са нацистичким режимом у Немачкој. Не само да је чувала и пласирала новац који су најеминентнији нацисти отели поубијаним Јеврејима, већ је купила и Немачког гиганта „Бош“ и то под условом да после рата ова компанија под истим условима може назад да добије своје акције. На тај начин је спречено одузимање „Бошовог“ заступништва у САД након што је овој земљи Трећи Рајх објавио рат.

Због свега овога Америчке власти су СЕБ-у увеле санкције и драстично јој ограничиле рад, а то је потрајало и после рата, тачније све до 1947. године.

Са друге стране, један од најпознатијих представника поменуте породице био је Раул Валенберг, дипломата у Шведској амбасади у Будимпешти. Када су нацисти сменили Мађарског председника Миклоша Хортија 1944. и директно преузели власт у тој панонској држави, почео је прогон Јевреја као и у самом Трећем Рајху. Како би их спасао, Валенберг је издао десетине хиљада лажних Шведских пасоша богатим Јеврејима не само из Мађарске, већ и из других земаља под Немачком окупацијом, који су, заузврат, богато даривали „Стоцкхолмс Енскилда“ банку. Због тога је Јеврејски лоби после Другог светског рата издејствовао укидање санкција Америчке државе, будући да је у банци било заробљено доста Јеврејског капитала.

Породица Валенберг је данас, између осталих, власник Шведске инвестиционе компаније „Инвестор“ која контролише Норвешку компанију „Алерис Унгплан & БОИ“, највећи конзорцијум преко кога се спроводи такозвана „заштита дечијих права“. „Алерис“ је само у 2016. остварио пословни приход од две милијарде евра, од чега око 60 одсто директно долази од такозване „бриге о деци“. Ова корпорација је тако остварила исто онолико прихода колико и четири преостале чланице „Велике петорке“ заједно.

Породица Валенберг је у овај посао ушла одмах после Другог светског рата, када је основала више компанија и агенција које су богатим Јеврејским породицама које су своје потомке изгубиле у Холокаусту продавала децу (махом Нејеврејског порекла) која су у рату остала без родитеља.

Шведску „Хумана“ пословну групу до недавно је контролисала америчка компанија „Хумана Инц“, али је данас највећи власник њених акција „Арган Цапитал“, инвестициони фонд из Лондона, једна од пет најјачих корпорација на овом пољу која је, истовремено, већ активна и у Србији.

„Хумана“ је највише позната по свом истоименом бренду, храни за бебе, али највише зарађује у здравству, у областима приватног здравственог осигурања и неге деце и одраслих лица. У 2016. је Шведска „Хумана“ за 190 милиона евра купила успешну КОА групу и тако наставила своју експанзију.

Слично „Хумани“ послује и Британски аквизитерски фонд „Г Сqуаре Цапитал“, који контролише низ здравствених и компанија за бригу о деци и негу лица, а све преко и кроз „Царе Холдцо АС“.

Шведска компанија за социјалну заштиту „Теам Оливиа Аб“ контролише чак шест Норвешких предузећа из домена неге лица и заштите деце. Са своје стране „Теам“ контролише фонд „Процуритас“ који је 1986. основан у Копенхагену, Данска, док му је данас седиште у Шведској.

Ово су у овом тренутку најбитније корпорације које контролишу тржиште трговине децом у Скандинавији и другим државама у којима делује „Барневернет“. Пошто се код свих њих, осим породице Валенберг, ради о инвестиционим фондовима, питање је чији капитал њих контролише.

Центар за хранитељство и усвојење Београд саопштио је званично 2015. како је још 2013. започео интензивну сарадњу са Америчком агецијом „Ан опен доор“, основане 1987. године, када је од Американаца на поклон добио осам лаптоп рачунара, два десктоп рачунара и три штампача. Заузврат је Америчка агенција добила могућност приступа информацијама о деци која би могла да буду усвојена под истим условима под којима то право имају агенције из система „Барневернет“, односно могу да их купе. Занимљиво је да је у ову донацију био укључен и овдашњи Ротари клуб, који се сматра предсобљем масонерије.

Специјалитет поменуте агенције, на који је она изузетно поносна, јесте наменско рађање деце ради давања на усвајање. На свом сајту она обавештава заинтересоване како то изгледа и помаже будућим мајкама да се лакше одлуче на овај корак нудећи им финансијску корист.

Друга Америчка агенција која је веома активна у Србији је већ помињана „Хопсцотцх Адоптионс“ која се специјализовала за следеће земље: Јерменију, Бугарску, Грузију, Гану, Гвајану, Украјину, Мароко и Србију. На својој званичној интернет презентацији она истиче како је посебно успешна у проналажењу деце за истополне парове. Иако закони у Србији не дозвољавају ни истополне бракове нити могућност да такви партнери усвоје дете, када је у питању продаја наше деце странцима све је дозвољено и могуће. Најважније је да се све то добро плати.

А 1. „Сарадници на терену“

Прегледајући само један мањи део материјала добијених из Норвешке, новинарско-истраживачки тим Душана Велковског је на узорку од педесетак електронских картица „Барневернет“-а и агенција које послују у оквиру овог система, открио 27 лица из Србије која се третирају као „сарадници на терену“, иако су већ запослени у овдашњим центрима за социјални рад.

Ради се о следећим особама (у загради је странице на којој је картица где се особа помиње): Тадија Ђуровић (1. страна), Владимир Трајковић (2.стр ), Смиља Игић (3.стр), Ивана Ивановић (4.стр ), Душан Вукашиновић (4.стр ), Андрија Виријевић (5.стр), Марко Минић (5.стр), Горан Јакшић (6.стр), Јован Бошковић (6.стр), Марина Мартиновић (6.стр), Милош Мутавџић (7.стр), Јасмина Јелић (7.стр), Даниела Тишма (8.стр), Младен Воћкић (9.стр), Драгомир Ћурчић (10.стр), Слађана Веселиновић (10.стр), Станислав Николић (10.стр), Ивана Илић (13.стр), Лазар Радојковић (13.стр), (нема име) Јоксимовић (15.стр), Сандра Кочић (15.стр), Марко Минић (20.стр), Мирјана Дерић (20.стр), Игор Стојановић (30.стр), Гордана Илић (30.стр), Марија Баста (31.стр), Сања Адић (46.стр).

Да би заслужили свој хонорар, осим што одговарају на упит особа из Скандинавије заинтересованих да усвоје одређено дете из Србије, ови службеници морају и да спроведу поступак одузимања детета од биолошких родитеља у случају да исти још није спроведен.

Пошто се у таквим случајевима ради о правом отимању деце од својих правих родитеља, службеници Центра за социјални рад морају да покажу завидну машту при измишљању разлога којима би оправдали ово насиље, па тако долази до случајева када се одузимање детета на које већ чека богати усвојитељ са Запада, објашњава тиме да живи у стану у коме прозори недовољно добро дихтују?!?

А 2. Прање новца у мутном каналу

Чак три од пет великих корпорација које доминирају Скандинавским тржиштем „бриге о деци“ своје крајње власнике имају на острву Гернзи у Ламаншу и то из неколико разлога.

Ово острво заједно са доста познатијим суседом Џерсијем припада групи такозваних Каналских острва које није ни у саставу Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, нити Европске Уније, већ се третира као приватно власништво Британског монарха. На острву не постоје порези, а ни банке нису у обавези да објављују имена власника рачуна које воде. Због тога је острво прави рај за криминалце свих врста који би да оперу свој новац.

Из ових разлога скоро ни једна држава Европске Уније не признаје трансакције ка правним лицима на Гернзију, па је у том случају потребно укључити неку од земаља посредника. Често је то Србија.

На пример, ако би нека компанија из Италије уплатила новац директно предузећу са рачуном на Гернзију, то би се третирало као уплата на сопствени рачун и платио би се порез на капитал. Због тога Италијанска компанија новац прво уплаћује својој ћерки у Србији, земљи која не прави проблем око трансакција са пореским рајевима, која затим трансферише средства на Гернзи одакле се мали део као провизија тајним каналима враћа у Србију, док већи део одлази назад компанији из Италије која уплату на рачун Србског предузећа књижи као трошак и за толико умањује основицу за плаћање пореза.

Гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић и министар финансија Душан Вујовић већ су неколико пута од стране надлежних у Европској комисији били упозорени да на овај начин Србија помаже међународно прање новца, због чега би и сама могла да се нађе на црној листи Европске Уније, али се ништа није променило.

Разлог за ову неактивност је чињеница да све трансакције ка пореским рајевима од одређене суме навише надгледа клан браће Вучић, који на тај начин добија корисне информације помоћу којих рекетира уплатиоца.

Овакво слободно пословање са Гернзијем користили су и службеници Министарства за запошљавање, рад, борачка и социјална питања, у чијој надлежности су и Центри за социјални рад, покушавајући да у Србију привуку што је могуће више светских компанија за „бригу о деци“. Због тога не треба да чуде повремено „надувани“ рачуни за средства која се уплаћују овдашњем посреднику при куповини деце, јер један део пара треба само да се преко Србије трансферише даље на Гернзи и тамо опере.

Проблем је настао када је Александар Вулин заменио место са својим колегом Зораном Ђорђевићем, који од тада покушава да истисне кадрове Покрета социјалиста и да на њихова места доведе напредњаке. На тај начин би СНС стекао комплетну контролу над новцем добијеним од трговине децом.

 

Написао: Милан Маленовић

Извор: Таблоид/Васељенска ТВ

Информације о Јасмина Палић

Погледајте такође

„ПА ДА ВИДИМО ИМА ЛИ НАС И ДАЉЕ.И ДОКЛЕ?“

Срби су посебан народ. Показало се то и 1914, и 1941, и 1999. У све …

Један коментар

  1. Позлатиле вам се руке јер преносите овакве текстове. У Немачкој то исто ради установа „Југендамт“ чије име може прочитати само онај ко проучава хибруизм, а то у преводу значи „млада крв“. За кога млада крв? Правилно, за трговце органима дечијим, по градовима у Србији то су комби возила са ознаком „био+хазард“. Да то је за „хазаре“, хазард за хазаре. Ништа лично само бизнис.
    Главна зарада је од продаје „остатака“ иза порођаја: плацента, пупчаник, пупчана крв која нема цену. Ово код здраве првороткиње вреди 20000€, и то помножите са бројем порођаја „белих“ мајки по великим градовима Србије. У Новом Саду је чак и назив породилишта жидовског корена: Бетанија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *