Почетна / Вести / ВЕЛИКИ ПЕТАК – БЕСЕДЕ ВЕЛИКИХ

ВЕЛИКИ ПЕТАК – БЕСЕДЕ ВЕЛИКИХ

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ БЕСЕДА 85. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ

„Тада му попљуваше лице и удараху Га;

а други га бијаху по образима, говорећи:

Прореци нам, Христе, ко те удари?… “

(Мт. 26, 67 и 68)

Зашто су то они чинили, кад су већ наумили да га убију? Каква је то потреба за таквим ругањем? Зар таква – да би ти видео њихову безочну нарав? И заиста, они су показивали своју махнитост као да су дошли до великог плена; с налетима беса обављали су ово славље, са злобном радошћу бацали су се на Њега и тиме показивали своју убилачку нарав. Нека те у овоме задиви мудрољубље ученика: како брижљиво казују о овоме. Одакле им таква љубав према истини? И оно што је очито нечасно они преносе управо онако како је било, ништа не прикривају, ничега се не стиде. Тако они, с правом, сматрају великом чашћу то да је Господ свега благоволео да ради нас понесе толика страдања. То је доказивало Његову неисказану брижност и неопростиву злобу оних који су са толико кротким и тихим поступали онако како једино лав може поступати са јагњетом. Ништа, баш ништа овде није пропуштено: ни Његова кротост, ни њихова злоба и бездушност на речима и на делима. Све ово прорекао је и пророк Исаија, који кратко говори о тој срамоти: “Како се многи зачудише теби, што беше нагрђен у лицу мимо свакога човека, и у стасу мимо синове човечије“ (Ис 52,14). Може ли се шта упоредити са оваквим мучењем! Управо на то Лице, којег се постидело море кад га је видело, од којег је сунце сакрило своје зраке кад га је видело на крсту, управо на то Лице су пљували, управо по том Лицу су ударали, били по глави, понети својом махнитошћу. Задавали су најнемилосрдније ударце: били су по образима, ударали, пљували додатно по тим ранама, а кад им је и то било мало, гласно су понављали јетка подругивања: “Прореци нам, Христе, ко те удари“ (многи су га називали пророком)? Други [јеванђелист] говори да су они при томе покривали Његово лице, као да су, дакле, пред собом имали најнечаснијег и потпуно безвредног човека; сви су се Њему тако безумно ругали: и слободни, и робови. Управо о тим догађајима треба да читамо Писмо што је могуће чешће, да слушамо о томе са свом пажњом, да то напишемо на свом срцу, јер је све то за нас заиста чает. Тиме се ја хвалим: овим страдањима која је Он понео се хвалим, а не само хиљадама мртвих које је Он васкрсао. О овоме и Павле непрестано говори, тј. о крсту, о смрти, о страдањима, о поругама, о срамоћењима, о подрутивањима. Он час говори: “Изађимо к њему изван станишта, поругу његову носећи“ (Јев13,13), час проповеда: “Који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту“ (Јев 12,2).

“А Петар сеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга, и рече онима што беху онде: И овај беше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клеши да не зна тога човека. И одмах запева петао. И опомену се Петар речи Исусове што му је рекао: Док петао не запева три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко“ (ст. 70-75). Какво чудновато и нечувено дело! Он је, чим су ухватили Учитеља, толико плануо да је зграбио нож и одсекао ухо, а када је, чувши такве грдње, требао да покаже веће негодовање, да још више плане, тада се он одрекао. Та кога не би разбеснело то што се тада дешавало? Али ученик, којим је потпуно овладао страх, не показује никакво негодовање, чак се и одриче, не подноси претње убоге, немоћне слушкиње. Одриче се, и то не једном, него и други и трећи пут, у кратком времену, и не пред судијама. (Она га је питала када је он већ био изашао у двориште.) Није истог часа осетио и свој пад: Лука говори да га је Исус погледао (Лк 22,61), тј. осим тога што се одрекао, он се није сам сетио ни тада када је петао певао, па је било потребно да га Учитељ поново подсети, а поглед је послужио уместо гласа. Толико је њиме овладао страх! Марко казује да је петао запевао када се Петар одрекао први пут, затим је запевао други пут када се овај одрекао трећи пут (Мк 14,68), тј. детаљније прича о слабости ученика и о његовој скамењености од ужаса. Марко је сазнао од свог учитеља јер је био Петров сапутник, и зато му се тим више треба чудити што није сакрио пад свога учитеља: напротив, он је, управо зато што је био ученик, јасније од осталих испричао о њему. Али како сада ми да нађемо истину? Матеј казује да је Исус рекао: “Заиста ти кажем: Ноћас, пре него петао запева три пута ћеш ме се одрећи“ (26,34). Марко говори да се Петар три пута одрекао и зато напомиње да “петао запева три пута“. Овде је, ипак, све тачно, и нема противречности. Петлови се оглашавају тако што обично певају по три и четири пута. На ово и указује Марко када говори да зов петла није задржао Петра од пада, и није га подсетио на оно што је обећао; тако је и једно и друго тачно. Петар се одрекао три пута пре него што је петао успео да заврши прво певање. Када га је Христос подсетио на грех, он се није усудио да плаче пред свима, да не би био окривљен због суза, него “изиђе напоље и тамо плакаше горко“. Када наступи дан, “одведоше“ Исуса од Кајафе Понтију Пилату (27,2). Они су одлучили да га убију, али нису могли јер је био празник, и управо зато га воде намеснику. Па размисли сада зашто су они толико пожурили да чак на празник учине такво дело. Тако је то заиста унапред одозго одређено! “Тада видевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника“ (ст. 3). Ово и његову и њихову кривицу чини још већом: његову зато што се није раскајао – раскајао се, али већ касно и са оклевањем, и сам је себе осудио јер је сам признао да га је издао; њихову кривицу чини већом зато што се нису покајали када су могли да се покају и промене своје мисли. Погледај када се раскајава? Тада када је злодело учињено и доведено до краја. Такав је ђаво! Не даје немарнима да погледају на свој грех пре него што га учине да се, кад га једном ухвате, не би покајали. Издајник се није потресао тада када га је Исус толико пута изобличавао: он је дошао на помисао да се раскаје тек кад је учинио злодело, али то више није имало користи. Добро је, наравно, што је признао, бацио сребрнике, не плашећи се ни Јудеја, али то што је сам себи намакао омчу јесте неопростив грех, то је дело злог демона. Ђаво га је одвукао од кајања да би оно на крају крајева остало бескорисно, он га је и усмртио срамном и јавном смрћу тако што га је убедио да самог себе убије. Али ти можеш видети како истина сија свуда, чак и у ономе што чине или чему се подвргавају непријатељи. Зар таква издајникова смрт не ућуткује оне који су осудили Исуса? Зар их не оставља без иједног изговора којим би бестидно сами себе оправдавали? Шта они могу да кажу када је сам издајник дао против себе такав глас? Но послушајмо и речи које су они говорили: “Врати тридесет сребрника првосвештеницима и старешинама говорећи: Сагреших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се обеси“ (ст. 35). Није издржао муке савести! Али пази, и са Јудејцима се дешава то исто: ни они се нису зауставили пре злодела, а морали су да се досете, с обзиром на све оно што су доживели. Јудин грех, тј. издајство, већ је учињен, а њихов грех још није учињен. Али гле: када су завршили свој посао – раепели Исуса – они такође постају збуњени. Час говоре: „Не пиши: Ово је цар јудејски.“ Чега се бојите, због чега сте збуњени када је мртво тело приковано на крст? Час га узимају и говоре: “Да Га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће последња превара гора од прве“. Па ако и кажу, дело се може открити, ако није истинито. А и како би се усудили да украду они који су се разбежали истог оног часа у ком је Он ухваћен? Сам првоврховни се три пута Њега одрекао јер није претрпео претње слушкиње. Но ствар је у томе што су се они, како рекох, збуњивали, и на крају признали да је то дело противно закону – то показују речи: “Ти ћеш видети“. Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагрешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, обесио се. Рекао сам да неки, кад нешто ураде, добро погледају око себе. Пази, и ови не желе сада да осете злочиначку одлучност, но говоре: “Ти ћеш видети“; управо то чини њихову кривицу још већом. Јесу ли ово речи оних који сами сведоче о свом злоделу и безумљу, али, опијени страшћу, неће да одустану од сатанског подухвата и прикривају се бесмисленом маском лицемерног незнања? Ове њихове речи не би имале смисла ни да су биле изговорене након распећа, после Његове смрти: уосталом, не би их толико оптуживале. А сада, када је Он код вас, и када ви имате власт да га отпустите, како смете то да говорите? То ваше оправдање више од свега и служи за вашу осуду! Зашто тако? Зато што сву кривицу сваљујете на издајника и говорите: “Ти ћеш видети“, тада када можете одустати од христоубиства и пустити га. Али не, они се још препиру са Јудом у злоделу, и издајству придодају крст. Шта је, заиста, спречавало те који су рекли: “Ти ћеш видети“, да одустану од злодела? А они поступају супротно, додају убиство. Али у свему, шта год чине, шта год говоре, сами себе заплићу у неразмрсиве ланце зла. Када их је Пилат након овога питао: “Кога хоћете да вам пустим?“ сложили су се да пусти разбојника, а не Исуса. Убили су онога који ничим никога није увредио, него је, напротив, толико добрих дела учинио. Шта, дакле, чини Јуда? Када је сујетни среброљубац видео да они неће да прихвате ни његове сребрнике, бацио их је и пошао да се обеси.

“А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за Гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цену цењенога, кога су ценили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ“ (ст. 6-10). Видиш ли како их савест осуђује? Сами виде да су купили убиство, и стога нису ставили у храмовну ризницу, већ су купили лончареву земљу за сахрањивање странаца. Ето сведочанства против њих и изобличења у издајству! Назив места гласније од трубе јавља свима о њиховом гнусном убиству. Свој посао они не урадише тек тако, него се договорише; све је усмерено ка томе да нико не остане недужан за своје безакоње, да сви носе своју кривицу. То је предсказано и у пророчанству. Видиш ли, зато, да и пророци, а не само апостоли, са свом брижљивошћу казују о срамоћењима, проповедају свуда о њима, и унапред предсказују? А Јудејци то нису схватили. Да су дали у храмовну ризницу, не би се дело открило тако по свему свету: куповином земље они су учинили да све буде познато и будућим поколењима.

Пазите ви који убиствима мислите да добро чините ближњима и примате на себе цену људских душа. То је јудејска милостиња, или боље рећи, сатанска! Има, заиста, и данас таквих који, и кад многе потпуно опљачкају, мисле да су потпуно праведни ако (сиромасима) баце десет или сто динара. Управо о њима пророк говори: “Покривате сузама олтар Господњи, плачем и уздасима, зато не гледа више на принос, нити му је драго примити што из ваших руку“ (Мал 2,13). Христос неће да се храни плодовима лакомства, не прихвата такву храну. Зашто жалостиш Господа, приносећи му нечисто? Боље је презрети онога којег мучи глад, него га хранити таквом храном. Оно је дело немилостивог, а ово и немилостивог и насилника. Боље је ништа не давати, него давати туђе. Када би видео једног нагог, а другог у оделу, па онда свукао последњег и обукао првог, кажи ми зар није тачно да би поступио неправедно? Ако и онда када дајеш чак све што си од другог узео само вређаш, а не милујеш, какве си казне достојан тада када дајеш само мали део од отетог и називаш то милостињом? Ако су били изложени суду они који су приносили хрому животињу, какав опроштај можеш да очекујеш ти који чиниш горе? У Старом завету пише да је пљачкаш који је вратио опљачкано самом власнику и даље неправедан, и да је једва спрао своју кривицу чак и онда када је четвороструко платио опљачканом. Замисли какво живо угљевље сабира на своју главу онај који пљачка и поврх тога чини још и насиље, а не враћа опљачканом, него даје другом, уместо њему, и не враћа чак ни половину а камоли четвороструко, а при томе живи у Новом, а не у Старом завету?

Ако такав није кажњен, онда плачи за њим зато што сакупља себи најтежи гнев, ако се не покаје. „Зар мислите“, говорио је Спаситељ, „да су једини грешници они на које је пала кула?“ “Нису, кажем вам, него ако св не покајете, сви ћете изгинути“ (Лк13,3).

Покајмо се, дакле, и дајмо милостињу не од добити лакомости: дајмо простодушну милостињу. Замислите како су Јудеји хранили осам хиљада Левита, па још и удовице, сироте, и при томе извршавали и многе друге обавезе, бивали и у ратовима! А данас сама Црква има поља, зграде, даје земљарину за зграде, има кола, коњушаре, мазге и много друго ради вас и због ваше каменосрдности. А требало би да се ова црквена блага налазе у вашим рукама, а црквени приходи требало би да зависе од вашег усрђа. Ето какво несређено стање сада из тога произилази: и ви остајете без плода, и свештеници Божији не баве се чиме треба. Зар апостоли нису могли да остављају зграде и поља? Ради чега су их продавали, зашто су све раздавали? Зато што је тако било боље! Али данас, када сте до безумља заузети животним бригама, када само сакупљате, а не трошите, ваше очеве је обузео страх над судбином удовица, сиротих и девојака, а све зато да масе ових невољника не би страдале гладне и жедне. Зато су били принуђени да установе такав поредак. Они уопште нису хтели да ствари доводе до толике неуређености: они су желели да искључиво ваше усрђе буде њихова својина, да једино од њега добијају све плодове, а да сами пребивају у молитвама. Ви сте их приморали да чине што и мирјани, који живе од куће; због овога се све изопачило. Ко ће умилостивити Бога ако се и ви и ми бавимо истим?

Ми не смемо да отворимо уста зато што више немамо ништа посебно у односу на мирјане. Познато вам је да апостоли нису хтели да разделе имања, чак и без труда сабрана! А данас су наши епископи у таквим старањима превазишли саме надзорнике, економисте и крчмаре. Тада, када би морали да се старају о вашим душама, они сваки дан воде бригу о ономе чиме се обично баве скупљачи пореза, преузимачи, бројачи и благајници. Не говорим о овоме и не изливам своју жалост узалудно. Желим да видим неко побољшање и промену, желим да нас, опхрване толико тешким ропством, напокон сажале, да бисмо за Цркву поново постали и добит и благо. А ако нећете, ето сиромаха пред вашим очима; ми нећемо престајати да хранимо онолико њих колико можемо, а које не будемо у стању да збринемо, препуштамо вама да не бисте у страшном дану чули следеће речи, упућене немилостивима и бездушнима: „Видесте ме гладног и не нахранисте ме.“ Ваша нељудскост и нас уједно чини смешним: када се ми, оставивши молитву и учења и друга света занимања, гурамо и дан и ноћ, једни са продавцима вина, други са продавцима хлеба, трећи са трговцима друге врсте. Од сада су свађе и препирке, свакодневне поруге, од сада свештенику дају имена која више приличе мирјанима који имају куће, а требало би заменити та имена потпуно другим и позајмити називе од оних дела од којих су апостоли заповедили да се позајмљује: од давања хране сиромашнима, од заштићивања оних које вређају, од старања о странцима, од помагања невољнима, од вођења рачуна о сиротима, од брањења удовица, од заштићивања девојака, и управо та служења разделити међусобно јер управо су то наше драгоцености и долична блага, управо она нама пружају велику удобност, а вама корист, или, боље, вама и удобност и корист. Мислим да благодаћу Божијом број оних који се овде скупљају достиже сто хиљада. О, кад би сваки бар по један хлеб давао сиромашној браћи! Сви бисмо управо тада били у изобиљу; или кад би сваки уделио макар по један новчић (пару), тада ни сиромашних не би било, и ми не бисмо трпели толико срамоћења и исмејавања због бриге о имањима. Наравно, оне речи: “Продај све што имаш и раздај сиромасима, па хајде за мном“ – могу бити умесно речене и црквеним великодостојницима на рачун црквених имања. Нико не сме да иде за Њим некако другачије него да остави сваку грубу и приземну бригу. Али данас Божији свештеници воде бригу и о берби грожђа, и о жетви, и о продаји, и о куповини ствари. Они који су служили у шаторима били су потпуно слободни од свега тога, мада им је било дато управо телесно служење; а ми, који смо призвани у само небеско светилиште, који улазимо у истинску светињу светих, примамо опет на себе бриге својствене трговцима и крчмарима. Из овога произилази и велика небрига о Писму, и лењост у молитвама, и немар у свему осталом. Не можемо делити себе и на једно и на друго. Зато позивам и молим да откријемо за нас изворе обиља, да ваше усрђе постане и наше гумно и наша пивница. Тако ће и сиромашни бити прикладно храњени, и Бог ће бити непрестано прослављан, и ви ћете се, показујући више успеха у човекољубљу, некада насладити вечних блага, којих сви да се удостојимо да их добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава у векове векова. Амин.

Свети владика Николај Жички

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

“Један од војника прободе му ребра копљем,

и одмах изиђе крв и вода.“

(Јован 19)

Ево дана који је сав ноћ.

Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена.

Својом језивом тамом и страхотом он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу.

Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа.

Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су пак оправдали и сви они – баш сви – који су Га тужили и судили и на крст уздигли.

Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове.

Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности.

Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19).

Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио.

И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божјега. Као Сину Божјем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божји – како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт?

Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики Петак под крстом Господњим стајала је само Његова пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики Петак – особито ове године кад Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима – стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту. Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку.

О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики Петак. На Југу он се назива: Страшни Петак. Немци га зову: Жалосни Петак. Французи га називају: Свети Петак. Енглези су га именовали: Добри Петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана.

Чак му одговара и назвање: Добри Петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа.

Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка – те крви на земљи било је и сувише – него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем. Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв – чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога.

И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божјега – очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу – то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад!

Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале – али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде!

Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века. Амин.

(1936)

Архимандрит Јустин Поповић

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

(Еванђеље по Матеју 27, 1-38 и друга)

Као највећа гозба, највећи празник свих демона, празник свих ђавола записан је Велики Петак. Бога су убили – то је био циљ Сатаниних редова на Небу уперен против Бога! То је циљ свакога греха. Када се . зачео грех у Сатани, тај грех био је ово: Да убијемо Бога и да станемо на место Божије, да заменимо Бога.[1] Тако се зачео и развијао грех и кад је ђаво саблазнио наше прародитеље Адама и Еву, кад их је навео на грех,[2] он им је убацио ту главну и страшну мисао: Човек треба грехом да убије Бога! То што није могао да учини један демон, Луцифер прљави и страшни, када се побунио против Бога на Небу, то треба да учини човек на земљи!

Ту је наду гајио ђаво кроз сав род људски почевши од Адама и Еве, па кроз све њихове потомке све до доласка Господа Христа у овај свет. Требало је да грех сазри, да Адамов грех сазри. Он је растао и зрио и сазрио – у шта? – У убиство Бога, сазрео у Јуду! Јуда – то је савршенство греха. Јуда – то је врхунац, крајњи врхунац греха, даље се не може ићи. Он, он је Бога издао и Бога убио! То је ђаво хтео. Убити Бога да га не буде нигде на свету! Ех, то је зачетна мисао, најприкривенија мисао Сатане!

И када је на Велики Петак Господ издахнуо на Крсту, тада је настало оргијање у паклу, тада је настала највећа гозба која се може замислити у демонском свету. Оргијање и гозба, убијен је Бог, мртав је Бог! Да живе ђаволи и да живи Сатана! То је наисказана радост, то је заиста највећи празник, највећи празник нечистих сила. Тако су оне сматрале. Али, та се гозба њихова, гозба пакла, највећи празник сатанског календара, претворио у највећи пораз несретних демона. Јер Господ, Који је телом био закључан и запечаћен у гробу који су му Јевреји спремили, одједанпут се појавио у паклу, баш за време те гозбе њихове и показао Он, Чудесни Исус из Р1азарета, Богочовек у њиховом царству смрти, и објавио Себе њима ко је. И сви угледали и видели у Њему Богочовека Христа. Сишао је са човечанском душом и у Њему сав Бог.

А пре тога, шест месеци, Свети Јован је проповедао да се на земљи јавио чудесни Месија, чудесни Спаситељ, Господ Христос, Богочовек Који је људима донео Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот, Вечно Еванђеље Неба. Донео победу над свим злом и над сваким грехом. То је проповедао Свети Јован пре шест месеци, овако, свима душама људским које су сишле у тај подземни свет, то царство смрти до Господа Христа, људи (који) су живели на земљи. И тада боравећи у паклу кратко време, објавивши Себе свима, Господ је васкрсао са телом и извео из пакла све душе које су поверовале у Њега и кренуле за Њим у Небески свет. Тако се највећи празник пакла претворио у највећи срам и стид.

Господ је из пакла извео род људски и душе људске увео у Небески свет, у Рај; и Васкрсли телом Својим показао тим истим душама да ће њихова тела васкрснути и на дан Страшнога Суда и сјединити се са својим душама. То је победа, победа коју је Господ Христос учинио кроз Своју смрт! Смрћу је Својом сатро смрт. Ђаво је био навикао да сваки човек буде под његовом влашћу, да сваког покоси смрћу. Нико се није могао отети од смрти – ни велики Мојсије, ни сјајни Исаија, ни премудри Јов! Све је смрт сатирала, све у царство своје одводила – и надала се да ће и Њега (Бога) сатри.

А ђаво, Сатана са свима својим демонима, само је на томе радио. Видећи Исуса као човека у телу човечијем, он је једно желео: само да Га доведе до смрти, да Га убије, да Га лиши тела. А кад га увуче у смрт, мислио је Сатана, он је мој. Преварио се: први пут у телу људском обрео се Бог! Први пут у души људској обрео се Бог! Када је та душа, људска Христова душа, сишла у пакао, у њој је био сав Бог. То је оно што је смрт умртвило. Када је смрт прогутала тело Господа Христа, она је осетила да је у том телу сав Бог – а ти се смрти бори са Богом! Загрцнула се и угушила се смрт! Умрла смрт, умртвљена смрт! Прогутавши Господа Христа, Он је Божанством Својим изнутра разорио (саму) смрт, и она је сва експлодирала, сва се разорила и изгубила власт. То је највећи пораз демона, највећи пораз Сатане. Ех, и тај највећи празник демона у паклу записан је најсјајнијим словима као Велики Петак, као највећи пораз демона.

Богочовек је победио смрт и од ње ослободио човека. Шта је Јуда постао, Јуда који је Господа Христа издао? Он, он је уствари оваплотио ђавола, све ђавоље жеље, највеће ђавоље жеље и намере и планове остварио је Јуда. У њему је сазрео грех људски до савршенства, порастао до неслућених размера. Већи се грех не може замислити од греха – издати и убити Бога. То је највећи грех у свима световима! Тај грех учинио је човек. Шта је човек? Шта је Јуда? Ђавочовек!

Господ се јавио као Богочовек у овоме свету, али ето, јавио се да човека који је већ постао ђавочовек, спасе од ђавола, да му да Живот Вечни и Бесмртност. IIIта је то? Неисказано човекољубље. То показује да је Господ Исус заиста Љубав. То показује да је Господ Христос заиста – Једини Човекољубац. Једини Човекољубац, јер Он побеђује смрт, побеђује ђавола, побеђује грех, осигурава човеку Живот Вечни. Има ли већег човекољубља? А људи? Људи Му припремили смрт! Људи Му припремили гроб. Зато је Он вапио са Крста: „Оче, опрости им јер не знају шта раде“.[3] Оче, опрости им јер не знају шта раде.

Заиста, браћо моја и сестре, људи не знају шта раде са Богом Који је у овоме свету. Шта се то десило са људима? Шта је то грех начинио од људи? Грех врши свој посао, грех увек хоће да убије Бога; и твој и мој грех и свачији грех само то жели. То му је крајња мета. Како смо ја и ти свесни тога. Али ђаво помоћу греха увек потисне из тебе понешто Божанско, нешто Божије, нешто Бесмртно. Убије у теби мало Божанскога. Тако један грех, тако други, тако трећи. Ако се не кајемо, ако се не исповедамо, грех нарасте као Јудин грех и убије Бога у твојој души. И ти, други Јуда, као што је постао други ђаво! Јуда је постао други ђаво! Изједначио се човек са ђаволом, постао ђаво. Има ли шта страшније за човека?

Колико је Јуда потчинио себе Сатаном види се из тога што је написано у Светом Еванђељу: „А по залогају, тј. по Светом Причешћу којим га је Господ причестио, уђе Сатана у Јуду“.[4] Каква страхота! Дивна једна стихира што се пева на Велики Четвртак, јуче, вели да је сав Јуда још са Светог Причешћа отишао и издао Господа Христа. Каква страхота! Ни ђаво тако ниско пао није! Са Причешћем у устима он издаје Бога! Таква је слобода човекова. Тако све зависи од вас, браћо моја! Спасење моје зависи прво од мене. Ја са Светим Причешћем у устима могу да издам Господа као што Га је Јуда издао. – О, Господе сачувај ме таквога греха! У сваком људском бићу сваки грех само то хоће: да порасте у теби, да ојача и да уништи у теби Бога. А кад уништи у теби Бога, уништава све што је Бесмртно и Вечно, уништава Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. Ти сав постајеш чедо пакла!

Једини спас, једини излаз – шта? Велико и неисказано човекољубље Господа Христа, Његова љубав заиста јединствена, заиста једина! Нико тако није волео човека као Господ Христос. Њега нико тако не воли, њему нико не даје толико као Он. Даје овоме свету пуном лажи Вечну Истину; овоме свету пуном неправде даје му Вечну Правду; у овоме свету пуном смрти безбројних смрти даје му бесмртност и Живот Вечни. Он, Кога су људи пљували, шамарали, трнов венац Му на главу стављали. О, Господе, слава дуготрпљењу Твојему! Јер само дуготрпељиви Господ је то могао поднети. Замислите: Бог и Цар свих светова, Творац свих светова, и њега човек исмева, човек Га мучи, човек у гроб утерује. А он вапије ка Небу: „Оче опрости им јер не знају шта раде“.

И заиста, човек када је у греху, када је запаљен грехом, када грех гори у теби, он почиње као пожар, грех почиње као огањ, као пожар. Када те захвати ти падаш у бунило, као човек када добије неку грозницу, кад добије ватру па падне у бунило. И то значи да је грех опио душу, помрачио ти стање, савест и ти почињеш да бунцаш, бунцаш, и да мислиш да се наслађујеш неисказаним сладостима. Он ти отров смрти лије у душу кроз све то. Ти бунцаш, у бунилу и даље грешиш у греху, и даље га усавршаваш у себи, и он се претвара у твоје безумље, у твоје лудило. Да, грех се заиста претвара у лудило. Сваки грех који ти ни ја не исповедимо, сваки грех коме се подамо, сваки грех у коме останемо из овога света на оно време, лудило. Човек поступа у овоме свету као да је луд. Поступа као луд, одбацује све што је Божије, Божје Законе, Божја правила живота, одбацује Христове Заповести, одбацује Господа Христа, Свето Причешће, свету веру, свету љубав – а то безумље и лудило греха чини са њиме. А он сматра да заслужује рај. О, како смрт стари када га уведе из тело, тек онда ће видети у каквом је лудилу била његова душа на земљи. Да се спасемо од тог лудила ми.

Па, грех… Ко је од нас грешан? Неко већим, неко мањим, неко једним, неко са тристотине хиљада греха. Али никада грех није сам. Увек иза њега стоје безброј грехова који те вребају, и ако само један овлада твојом душом, за њим улећу и други. Зато је Господ оставио лек за тај страшни грех. Оставио – шта? Покајање! Ено разбојника: „Помени ме, Господе, када дођеш у Царство своје“.[5] Ето излаза, браћо, из свакога греха! Ето спасења нашег, свакоме од нас! Сви смо ми под гресима, може бити неисповеђеним. Хитајмо да се исповедимо! Хитајмо да себе ослободимо, да покајањем сатремо ту змију што је у нама, ту троглаву аждају. Грех, смрти, ђаво – то је једна аждаја са три главе. Свака те од њих прождире, кроз грех прождире. Ти ако се не покајеш, ако не почнеш са еванђељским животом, знај: нема ти спаса, нема ти лека, лудило те чека! Лудило које те са земље право одводи у пакао. Трећег пута нема. Или ка Господу Христу у ономе свету, или ка ђаволу који је у паклу. То стоји пред сваким од нас, пред сваким људским бићем.

Страшно је бити човек, браћо, и опасно је бити човек, и величанствено је у исто време бити човек! Дивно је бити човек када се човек ослободи од греха, и кад се реши да ратује против греха, да се бори са грехом, да не допусти да грех овлада њиме. Јер знај, када грех овлађује тобом, то ђаво кроз њега овлађује тобом, то лудило пакла овлађује тобом, то вечне муке иду за тим грехом и хоће да те пригрле занавек.

Данас је Велики Петак, велика победа, велика победа и јединствена победа човека у свима световима. Човека, јер је Господ Христос као Богочовек победио смрт! Он је као Богочовек победио грех за све нас, Он је као Богочовек победио грех за све нас. А Јуда, Јуда је постао и отишао – како се вели у црквеним књигама, и у паклу седи на десном колену Сатани.

Господе, поштеди нас тог ужаса, тог лудила! Знамо, грех је лудило душе! Грех је безумље човечијег бића! Грех је устанак против Бога! Грех је борба против Бога у човечијој души. Грех, грех до греха, грех, сви греси, то је страшна болест. Страшна епидемија греха која се шуња око сваког од нас да, ако је могуће, победи у нама Господа Христа, победи у нама еванђељске силе, еванђељске моћи и зароби нас вечном смрћу и вечном муком!

Благи Господ, Који је ради нас умро и васкрсао, и све нам у Цркви Својој даровао, све Свете Тајне и свете врлине, које су потребне да победимо свакога врага, не једнога, него самог Сатану и све безмерне милионе његове, у свима световима у којима се креће мрачни и црни дух зла и искушења, да све њих сатремо под ноге своје, као паучину покидамо. Јер, ко је с нама? Господ Христос, Богочовек! Ко ће нас раставити од Љубави Његове?[6] Нико!

Њему, Њему, само Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове!

НАПОМЕНЕ:

1 Упореди Ис. 14,12-16

2 1 Мојс. 3,16

3 Лк. 23,34

4 Јн. 13,27

5 Лк. 23, 42

6 Рм. 8,35-39

РЕЧИ О ВЕЛИКОМ ПЕТКУ ЕПИСКОПА ПОЖАРЕВАЧКО-БРАНИЧЕВСКОГ ГОСПОДИНА ДР ИГНАТИЈА

Да Господ није умро за нас не бисмо имали живота, управо као што каже црквена песма „смрт његова живот мој“ или као што рече један велики Свети Отац „имали смо потребу за Богом Спаситељем Оваплоћеним и Оним Који је умро за нас“. Није било довољно само да Бог постане човек него је било потребно да као и сваки човек овде на Земљи, као сви ми, прође читав живот, искуси то што сваки од нас искуша до смрти, па и саму смрт. Да Христос није умро за нас не би смо били спасени јер оно што је Он узео на себе од наше природе и од творевине то је и спасено. А узео је читаву створену природу и све њене последице. Последице природе после греха биле су смрт и трулежност. Зато је Господ дошао у тај час, како сам рече, да умре за нас, да би нас тако васкрсао кроз сједињење са Њим и са Богом.

Још од првих времена благочестиви људи нису могли да схвате како то Христос као Бог умире, будући да је Бог тај Који је бесмртан па се зато и назива и јесте Једини Бог, док смо сви ми остали смртни, трулежни те управо и нисмо богови. Баш та вера хришћанска била је, како каже Свети Апостол Павле, „једнима за скандал а другима на лудост“, Јелинима лудост а Јеврејима скандал, јер заиста јелински ум није могао да схвати како Бог, будући бесмртан по природи, може да умре. За Јелине је крст Христов и оно што су хришћани исповедали било лудост. За Јевреје је то опет било скандалозно јер су они веровали у Бога Који је свуда присутан и свемогућ и нису могли да дозволе да он буде човек, да буде поруган и још да буде разапет на крсту. Но, то је, драга браћо и сестре, истина која се баш и не може уклопити у људске умове. Наиме, Јелини су били оптерећени тиме што су веровали у Бога као једну безличну природу, која нити има почетак нити крај и сама по себи не може да умре, те зато у њихов ум није могла да стане хришћанска вера у Бога Који је умро за нас и наше спасење. Јевреји, опет, верујући у силнога Бога, Који је створио небо и земљу и Који држи све у својој руци, такође нису могли да прихвате да тај Бог одједном постаје немоћан, дакле, смртан.

У чему се крије тајна? У томе, драга браћо и сестре, што је Бог наш у кога верујемо личност и то слободна. Он је слободан да живи вечно али исто тако и да из своје слободе и љубави према нама умре за нас. Бога нашега у кога верујемо не одређује природа, па да се Он понаша на основу тога како она захтева. Он је изнад природе. Он је тај Који чини природу Божију постојећом, Који је, дакле, чини једном личношћу. Слично се дешава и са нама људима јер смо и ми створени по икони Божијој, као слободна деца Божија, те зато по својој слободи имамо захтеве и прохтеве који врло често не иду у складу са природом. Зато по својој слободи не можемо да схватимо зашто је наша природа трулежна и зашто не може да издржи оно што ми као људи желимо да направимо. Одатле, дакле, долази наша трагедија људска – што природа наша и слобода нису у потпуној хармонији. Природа умире а ми као слободна бића, као личности, не желимо да умремо, те одатле сва наша трагедија и мука од смрти.

Господ је слободан и његова хармонија је у складу са његовом слободом. Он је сам зажелео да дође на овај свет и за нас умре јер је једино тако и било могуће да човек и уопште сва створена твар буде у јединству са Богом. Ми нисмо могли да дођемо до Бога и да се са Њим сјединимо, да Бог није сишао к нама. Потребно је било, дакле, да Он први направи тај корак. Зато Свето Писмо и подвлачи стално то да је прво Бог нас заволео па затим тражио од нас љубав према Њему. Он је први, дакле, сишао међу нас и зато зове онога ко хоће у јединству са Њим да има заједницу и живот вечни. Зато пред овим догађајем страдања Господа Исуса Христа за нас, стојимо не толико са чуђењем и питањем шта се то збива са Богом Који је свемогућ, него са захвалношћу и неизмерном радошћу што је Бог то учинио за нас а могао је и да не учини. Но, да није то учинио, да није умро, не би имали живота.

Васкрсење ће показати, драга браћо и сестре, да је човек у Христу постао нетрулежан и да ће само онај који је у јединству са Христом, кроз личност Његову, бити васкрснут од Бога Оца Духом Светим у последњи дан. То су речи Господа нашега Исуса Христа, да ако што заиштемо од Оца у име Његово, даће нам. А ми ништа друго не иштемо до живота, и то ће нам Господ и дати. Све друго ће нам се додати, зато што човек има једини проблем а то је смрт. Ми често заборављамо тај проблем. Имамо друге квази проблеме, а са смрћу смо се помирили. Али из сваког људског проблема извире тај свељудски проблем смрти, која се увек шуња иза свакога нашега дела.

Управо и ово што нас данас сналази као народ и државу такође је борба оних који мисле да ће на овај начин, уништавајући један народ, имати живота у себи. На овај начин, дакле, они желе да побегну од смрти. Човек понекад мисли да ако добије читав свет, сва блага, ако има науку, савремене болнице и слично, да се спасао смрти. Но, никада се човек не може спасти смрти без Бога. Сви експанзионистички ратови у историји управо су имали за циљ да онај који их води узме од другога и осигура за себе што више тих добара како би, наводно, могао да преживи и да се спасе од смрти. Зато човеку никада није доста свега онога што има, јер све то ипак није у стању да пред смрћу дâ откуп за живот. Зато ми, драга браћо и сестре, поред све борбе коју треба да водимо за нашу земљу морамо да се трудимо да наш борба буде у Христу и кроз Христа. То значи борити се честито, јуначки, поштено, достојанствено. Иначе, достојанства мимо Христа нема. Ако и једног тренутка заборавимо да се само кроз Господа можемо спасти, пропада људско достојанство, јер тада човек може да се острви, па да постане звер. Једино Господ Христос држи ту равнотежу између човека и нечовека, између доброг и злог.

Страдања Господа нашега Исуса Христа нека нам буде утеха у овим нашим страдањима. Да се радујемо радошћу Васкрсења и да имамо на уму да ће страдања проћи и да ће друга доћи. Док је овога света и века увек ће бити страдања, јер, наглашавам поново, страдања производе смрт и страх од смрти. Господ је победио свет, у Њега да се уздамо. Он да нам буде мишица, Он да нам буде оружје против непријатеља наших. Тако ћемо се борити не само за своју земљу, за свој народ, него, кроз Њега, и за добро непријатеља наших, да и они отворе очи и виде да авиони, ракете, „томахавци“, не доносе заиста никакво добро, а понајмање могу да човеку донесу достојанство. Но, на жалост, наша епоха и западна цивилизација у којој смо и ми судеоници, јер смо је добрим делом усвојили одбацивши наше православно предање, управо не може друкчије. За њу је сваки други човек потенцијални или истински непријатељ кад год се успротиви томе да буде средство за задовољење њених циљева. То је, браћо и сестре, стање палога човека и грешнога света у коме сви ми живимо. Наша је срећа у томе што ми овде, у Св. Литургији, учимо да други није наш непријатељ већ извор живота, да без другога не можемо бити личности, јер нас је Господ управо тако створио по лику своме. Бог је Св. Тројица, заједница личности, Отац, Син и Свети Дух, а не самац, те зато и ми, да би постојали по лику Божијем, да би били вечно жива бића, треба да постојимо у заједници са другим. То није само етички закон и пука намера да будем добар, поштујем другог и не чиним му зло. То је сам закон постојања. Наиме, ако другога нема, неће бити ни нас, без обзира што многи од нас не мисле тако, што мисле да могу сами да опстану. Св. Литургија нас управо томе учи а на њој је утемељена сва наша Црква, све наше Предање. Наша Црква постоји као Св. Литургија и не може постојати друкчије осим кроз Св. Литургију.

Да Господ дâ, драга наша браћо и сестре, да ови дани најпре буду дани молитве за нас и за све оне који су изгубили своје животе страдајући, понекада незнајући зашто, понекад због својих грехова, понекад опет из било којих других разлога, да се свих њих сетимо. Да се молимо да Господ живе укрепи да имају снаге да одоле непријатељима својим те да се боре против зла а сви заједно да се радујемо радошћу Васкрсења јер је Господ васкрсао. Ми не прослављамо данас први пут Велики Петак па да будемо тужни, не знајући шта ће да се збуде. Ми прослављамо Велики Петак у знаку Васкрсења, јер је Господ наш васкрсао. Зато и када отпуст дајемо прво помињемо Васкрсење и кажемо: „Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш, Који је добровољно пошао на страдање и на смрт нашега ради спасења…“ Ако имамо у виду то да ће живот победити смрт, да ће добро победити зло и ако се чврсто надамо, можемо се борити и наша ће борба имати смисла и победу. Амин.

(1998)

Драга браћо и сестре,

управо смо завршили и ову вечерњу службу припремајући се на тај начин за велики празник Васкрсења Христовог Кога славимо литургијски, кроз заједницу и причешће Његовим Телом. Песме ове које се иначе певају, али их ви, нажалост, многи не разумете јер су изречене на једном старом језику, у ствари говоре управо оно што бих ја вечерас хтео вама да кажем. Славећи Бога за све оно што је учинио за нас и за наше спасење, Св. Оци, који су писали ове песме, покушавају да нам открију и објасне смисао свега онога што се десило, јер је човек заиста биће које жели да завири у тајне и да разуме зашто се нешто дешава баш тако, а не друкчије.

Заиста је парадоксално за нас, али и за све оне који су кроз историју слушали о Господу, да је Господ наш Исус Христос Бог и да је страдао, умро, ради нашег спасења. То је заиста нешто што људски ум понекад не може да схвати, због тога што и ми сами, у ствари, не можемо да схватимо смрт. Господ је тако дао да је смрт као догађај сакривена од човека. Она је нешто што не може наш ум да схвати. Зато ми често постављамо питање о томе шта се дешава са нама када умремо. Када год поставимо то питање, самим тим заправо негирамо постојање смрти, јер, питајући се где ћемо тада бити, претпостављамо и даље постојање.

Смрт није само промена света, као што то данас многи мисле. Смрт је један трагичан догађај који, у ствари, свако створено биће, а човека посебно, подсећа на ништавило, на трагедију ишчезнућа, а не на промену која се збива, на то да свучемо једно тело, па обучемо друго. Но, рекох, то не може људски ум да схвати, колико год се трудили. Али, Бог нам је дао да другим чулима то искусимо, нечим што је својствено само човеку, те зато човек и има залог вечнога живота и бори се и нада у живот вечни. То је наша слобода, која се изражава као љубав према другоме човеку. Само тада, у тим категоријама и у тим нашим искуствима љубави према другоме, можемо схватити сву трагедију смрти. Тек тада, у ствари, назиремо да то баш и није нешто што може да стане у нашу главу и са чим може човек да се помири.

Но, када говоримо о смрти Господњој, треба заиста да имамо у виду сву трагичност тог догађаја, јер ћемо само посматрајући са становишта тога трагичног догађаја моћи да измеримо и тек мало спознамо колико је Господ имао љубави према нама када је, будући бесмртни Бог, умро за нас. Много је лакше нама да умремо зато што смо ми, у ствари, навикнути на смрт. Сви умиремо и некако се миримо са том чињеницом. Али, Господ, Који је бесмртан, умро је из слободе Своје, из љубави за нас, а то је заиста велика жртва.

Међутим, ми православни, за разлику од западних хришћана, имали смо увек другу димензију спасења. За нас је спасење вазда био догађај сједињења, догађај љубави према Господу. Зато је наша вера пре свега изражена кроз сабрање на Св. Литургији, кроз причешће. То је вазда остало као нешто што нас је делило и разликовало од свих других. Ми, православни на Истоку, увек смо били везани за Св. Литургију као сабрање, као један догађај заједништва свих нас са Господом у исто време. Ако желимо да протумачимо сав догађај спасења нашега, који је везан за Христа, из те перспективе гледано, као што су то иначе Св. Оци чинили, тада, у ствари, можемо да закључимо да је Господ све створио управо да би се оно сјединило са Њим, као што и рече Св. Атанасије Велики: Господ је све створио да 6и могло да учествује, сјединивши се са Њим, у Његовом вечном животу и блаженству“. То је, у ствари, Господ наш и остварио дошавши и узевши нашу природу, оно што је створено, и сјединивши у својој личности нас са Богом, те нас тако учинио бесмртним.

Но, оно што посебно треба нагласити јесте грех који је, на известан начин, постао нешто што руши божанску икономију, што је дакле на самом почетку окренуло свет против Бога. Грех се наш, драга браћо и сестре, управо састоји у нејединству са Богом, односно у том сталном разбијању јединства, из жеље да постојимо сами за себе. Зато где год нађемо јединство, где год нађемо љубав, и ако нас то не весели, не обрадује, треба да знамо да то кроз нас делује грех, јер је он управо тај који разбија све оно што се сабере, свако јединство. Зато је грех, по Св. Оцима, у ствари, носилац смрти, јер она није ништа друго него распадање, разједињење свега што је цело, што је јединствено. И управо, рекох, будући да је тај грех, који је кроз човека ушао, сада постао стварност и донео смрт, Господ није дигао руке од нас. Као што рече један велики Св. Отац, Св. Максим Исповедник, Господ није рекао: „ето, ја сам вас створио да будете вечни, да имате заједницу са мном, а ако ви то не желите, онда идите у ништавило“, него је ипак учинио све да нас спасе. Зато то што називамо Његовом великом жртвом јесте, у ствари, Његова спремност да умре за нас. Господ би свакако дошао и да нисмо погрешили и да није било греха, јер без заједнице са Богом не бисмо могли и не можемо живети, али је грех унео једну другу, додатну димензију у наш живот, а то је смрт коју сада сви окушавамо, па је Господ, хотећи да нас спасе, у ствари, усвојио и ту нашу трагедију смрти. Зато је Његов крст неодвојив од васкрсења. Но, ми православни смо ипак вазда полазили од тог догађаја сједињења са Господом. То нам је било најпрече. За разлику од католика и других који, у ствари, величају само крст, гледајући у њему једну, да тако кажем, моралну димензију, те су на тај начин и читаву своју културу утемељили управо на том индивидуализму, па сваки мисли да може сам да постане хришћанин, односно да може бити добар и савршен човек, само ако испуњава моралне заповести Божије, ми у православљу никада то нисмо тако схватали. Ми смо вазда разумели да смо грешни и да не можемо сами. Без обзира колико се трудили и колико били, по моралном закону, ако хоћете, и безгрешни, не можемо сами никад достићи вечни живот без заједнице са Богом. Зато је за нас, рекох, Св. Литургија и причешће било почетни догађај, одакле смо почињали и где смо завршавали.

eparhija-sumadijska

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

„ПА ДА ВИДИМО ИМА ЛИ НАС И ДАЉЕ.И ДОКЛЕ?“

Срби су посебан народ. Показало се то и 1914, и 1941, и 1999. У све …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *