Повезане објаве
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Марија дела Салуте
Лаза Костић је био српски песник, писац, новинар, филозоф, полиглота и политичар, а сматран је једним од највећих умова српске литературе. Посветио се писању поезије и превођењу са европских језика. Најзанимљивија је и најистакнутија песничка личност друге половине 19. века у Србији.
Лаза Костић је рођен је на данашњи дан 31. јануара/12. фебруара 1841. године у Ковиљу (Војводина), у богатој грађанској породици. Материјално обезбеђен, могао је да се посвети читању и учењу, тако да је за своје време био један од најобразованијих српских писаца. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском унивезитету.
Прво се запослио као гимназијски наставник у Новом Саду, а затим постаје адвокат, бележник и председник суда од 1869. до 1872. године. Потом се, све до смрти, искљичиво бавио књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Два пута је био у затвору у Пешти. Први пут је био ухапшен због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила, а други пут због борбеног антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Потом је живео у Београду уређујући „Српску независност”, али је под притиском реакционе владе морао да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежева. Потом се вратио у Бачку, и у Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је у Сомбору.
По времену у којем је живео и стварао, Костић је романтичар, али је многим својим остварењима претеча модернизма 20. века. Његова природа се потпуно одражава у његовим песмама. Био је поносан, самоуверен, оштрог ума, пркосан и отворен. Стално је одступао од свакодневног и уобичајеног. Живео је као пример бизарног, ексцентричног, разбарушеног романтичара који у свему што је радио био другачији од других, издвојен, оригиналан. Често је жестио своје савременике својим понашањем и изгледом. О атмосфери која је владала око песника довољно говори често употребљавана констатација „Луди Лаза”. Песник је још више пркосио јер јер је био свестан свог песничког генија и сиромаштва духа света који га окружује.
Лаза Костић, као песник, филозоф и естетичар, развио је и теоријски образложио своју оригиналну поезију. Основни принцип је укрштање супротности (тема, мотива, форми, песничких слика, ритмова, звукова). У остварењу овог принципа значајну улогу имају две појаве: симетрија и хармонија.
Костићеве песме препуне су мотива: мотиви судбине, библијски мотиви, антички мотиви, љубав, смрт, родољубље, рефлексија, космос, чулност. Увек тражи нова изражајна средства, нове и несвакидашње песничке слике, богате метафоре, нове спојеве речи, кованице. У њему се мешају хумор, иронија, фантастика, трансценденција, метафизика.
Знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, с неких преводио, а на немачком, француском и латинском и писао. На његово интелектуално образовање највећи утицај имала је хеленска књижевност и филозофија: Хомер, Есхил, Хераклит и други. Једини хеленофил међу романтичарима, он је био и први шекспироман међу њима и наш је најзначајнији преводилац енглеског драматичара у 19. столећу. Када је имао само осамнаест година, 1859. године, Костић је почео да преводи Шекспира на српски језик. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија – то су три основне претпоставке Костићева дела.
Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише. Стваралачки чин је морао бити свечан.
Написао је око 150 лирских и 20-так епских песама, балада и романси – “Међу јавом и мед сном”, “Санта Мариа делла Салуте”,
три драме – “Максим Црнојевић” (1868. године), “Пера Сегединац” (1882. године), “Ускокова љуба или Гордана” (1890. године);
естетичку расправу – “Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме” (1880. године);
филозофски трактат – “Основно начело, Критички увод у општу философију” (1884. године);
монографију – “О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу” (1902. године);
Легенда о Лази и Ленки
Легенда о Лази Костићу и Ленки Дунђерски преточена је у најлепшу српску љубавну песму „Санта Мариа делла Салуте“. Пуних четрнаест годин овај велики песник ју је носио у себи, као резултат покајања и како пред крај свог живота више није могао да ћути, он преиспитује себе и своје страхове и тако настаје песма.
“Санта Мариа делла Салуте” се може разумети само ако се сагледа цела љубавна прича и друштвене прилике тог доба. Ленку Дунђерски, најмлађу ћерку његовог пријатеља и добротовора Лазара Дунђерског Лаза Костић је упознао 1891. године. Очаран двадесетогодишњом Ленком, која је пленила лепотом, шармом и младошћу, тридесет година старији песник није могао да савлада талас емоција које су почеле да га испуњавају, али као пријатељ породице Дунђерски и частан човек, дубоко је био свестан разлике у годинама и немогућности њихове везе.
Много година пре него што је упознала Лазу Костића, Ленка је слушала приче о њему и читала његову поезију са неким необјашњивим немиром који се претворио у безграничну, топлу љубав када га је упознала. Одбијала је многобројне просце надајући се да ће је Лаза ускоро запросити.
Разапет између моралног и емотивног, песник је покушао да пронађе начин који би заувек ставио тачку немогућности њихове везе. Пише писмо свом добром пријатељу, Николи Тесли о девојци изузетне лепоте, која испуњава све услове идеалне супруге великог научника. Како је Ленка била богата удавача, а Николи управо изгорела лабораторија, Лаза се надао да ће спојити ова два дивна бића и тиме решити немогућу ситуацију у којој се нашао. Тесла није био заинтересован за било какав “електрицитет” осим струјног кола и науке, а Ленка је изјавила да би се удала само за некога као што је Лаза Костић.
Спас је покушао да пронађе бекством у манастир Крушедол. Ни то му није успело. Како није могао да се ослободи емоција, он у манастиру пише прву песму посвећену својој велико љубави „Госпођици Л.Д.” Последњи, очајнички корак у свом бегу од велике љубави, песник прави на предлог свог пријатеља и несуђеног таста. Жени се богатом сомборском удавачом Јулијаном Паланачком, која је свог “Лазу” верно чекала пуних двадесет година. На венчању које је обављено 1895. године, песников кум је био Ленкин отац, Лазар Дунђерски.
Непуна два месеца од овог венчања, догодила се трагедија. Јелена-Ленка Дунђерски је трагично преминула 25. новембра 1895. године у Бечу. Кружиле су гласине да се убила, као и да је узрок смрти била сепса након неуспешног абортуса. Како поузданих информација нема, њена смрт је остала тајна, а као званична верзија се узима она коју је изнела њена породица, да је преминула од тифусне грознице.
За овај трагичан догађај, Лаза је сазнао док је током брачног путовања боравио у Венецији. Обузет тугом какву није могао ни да замисли, отишао је у цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте) и под окриљем њене грандиозне лепоте, дуго се молио, плакао у себи, да нико сузе не види, тамо где највише боли и потпуно несвесно већ тада почео да пише стихове најлепше опроштајне љубавне песме код нас. Лаза Костић је одсањао у тој песми цео свој живот пре ње, познанство са њом, њему мистериозну и трагичну смрт, живот после ње као и поновни сусрет са њом на оном свету.
Ленка није имала прилику да прочита песму која је настајала пуних 14 година у песнику, али је прочитала песму “Госпођици Л.Д” коју је песник приложио дворцу Дунђерски у њен споменар, мали, дрвени ковчег са ружама осликаним на поклопцу, који је нажалост нестао, а тиме и заувек однео са собом истину о овој вечној љубави.
Санта Мариа делла Салуте
Опрости, мајко света, опрости,
сто наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
сто ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све сто је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, сто је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
-сву вечност за те, дивни тренуте!-
Санта Мариа делла Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
сто ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Две у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. –
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезим свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у мужа и жене,
само сто није брига и рад,
све су милине, ал’ незезене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само сто душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о мог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
дужине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.
Лаза Костић је преминуо 26. новембра у Бечу 1910. године, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Њему у част установљена је Награда Лаза Костић, а у част песме “Санта Мариа дела Салуте”, која је према мишљењу вечине критичара најбоља песма српске књижевности уопште, организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића сваког 3. јуна и одабраном песнику се додељује “ВЕНАЦ ЛАЗЕ КОСТИЋА”.
