КОЛУБАРСКА БИТКА – НАЈВЕЋА ПОБЕДА СРБА

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 103 ГОДИНЕ ПОЧЕЛА ЈЕ КОЛУБАРСКА БИТКА А ТО ЈЕ ЈЕДНА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ СРПСКИХ ПОБЕДА

Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 км. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије. Битка је у својим фазама била рововског типа. После победе српске војске у Колубарској бици на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. По окончању битке долази до спорадичне епидемије тифуса која ће добити велике размере почетком 1915.

 

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига,и према наредби врховне команде почеле да се утврђују положаје, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Такође је стигла наредба да се сви мостови на Колубари униште, ради онемогћавања даљег продора непријатеља. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. О стању на фронту Димитрије Туцовић као учесник битке забележио је у свом ратном дневнику ,,(13. новембар)Јутрос нам освануо снег.(17. новембар-Враче брдо)Не зна човек да ли томе да се радује или да жали… На истим смо положајима. Чим свануло, непријатељ се приближава Колубари, што је изазвало велику ватру са наше стране. 18.новембра је напад 21.ландвер двизије у правцу Лазаревца и села Шопића заустављен јаком ватром Тимочке дивизије I позива на простору између Колубаре и линије село Шопић и Лазаревца, где су били изложени бочној артиљеријској ватри Шумадијске дивизије I позива са десне обале Пештана. Иако тучена јаком артиљеријском ватром левог крила 2.српске армије, 9. дивизија 8.корпуса је успела да се током 18.новембра пребаци преко Колубаре код Белог брода.73. пук чије су се трупе укопале у подножију Врачег брда су штитиле подизање понтонског моста, које је започело чим је пао мрак. (19. новембар)Синоћ смо смењени са предстраже. Од зиме се руке укочиле. Али дошли смо у резеву на место које је сто пута горе. Дошли смо по ноћи. Она бедна легала која смо напипали по мраку пуна воде. Узнемирени и очајни војници пипају по мраку по трњу еда игде сува местанца узаман. Целу ноћ они су пречучали под настрешницама, цвокоћући од зиме и проклињући судбину. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:

  • 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
  • 16. корпус:
    • једна дивизија према Маљену
    • једна дивизија према Буковској планини

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију ИгриштеБабина ГлаваПодови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

  • остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
  • на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију ЛипеТрипавацМрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
  • повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: КонатицеЛазаревцаЧовкеГубоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

Српска војска

Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно брани овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Београд по сваку цену.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија. Српска војска добила је задатак да ровове што више приближи рововима непријатеља, како би онемогућила непријатеља да користи јачу артљеријску ватру из страха да не погоде сопствене ровове.

Аустоугарска Балканска војска

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријску муницију обећава Француска, али је коначно шаље Грчка у другој половини новембра, тако да јој Француске касније то надокнади. Нако приспећа муниције са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 мм топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2,5 мм, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. (Постоје теорије, не без основа, да је Грчка намерно послала неподобну муницију. Наиме, грчки краљ Константин је био познати германофил. Но та теорија није доказана.) Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом“ (под IV армијом се вероватно сматрала Ужичка војска као највећа борбена формација након три армије).

Губици војске Краљевине Србије

  • Погинулих – 22.000
  • Рањених – 91.000
  • Заробљених – 19.000

Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије

  • Погинулих – 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
  • Рањених – 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
  • Заробљених – 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
  • Несталих – 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
  • Болесних – 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)

Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

Поред спомен цркве у Ћелијама код Лајковца у којој је костурница војника погинулих у Колубарској бици, у Лазаревцу је подигнута спомен црква у којој су похрањене кости српских и аустроугарских војника. Током 2013. године почела је изградња спомен-цркве у Кадиној Луци, на падинама Рајца.

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

Upozorenje RHMZ: Stiže sneg, cela Srbija pod “alarmima”

Republički hidrometeorološki zavod izdao upozorenje zbog snega na području Srbije, a početak snežnih padavina se …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *