Према сопственом признању, власник је или сувласник у више од 60 фирми у Србији.
Рођен је 1961. године у Херцег-Новом. Завршио је Саобраћајни факултет, смер ваздушни саобраћај у Београду, али никада није радио у струци. Радни век почео је у приватној маркетиншкој агенцији „Спектра“, као директор маркетинга. Када је агенција запала у финансијске тешкоће, Беко је откупио „Спектру“ и отворио врата познатој агенцији за тржишне комуникације „Огилви енд Мејдер“. Кад му је „Спектра“ постала Милан-Беко-300×300тесна, основао је фирму „ДиБек“, која је трговала производима од дрвета, храном и била дистрибутер више познатих фармацеутских фирми. Као сувласник „ДиБек“, Милан Беко, никада није био формални члан неке странке, али је добар пријатељ свих властодржаца: Мирјана Марковић, Милорад Вучелић, Јовица Станишић, Слободан Радуловић, Златан Перучић, Срђан Николић (бивши министар трговине који је затворио новобеоградски бувљак да „ДиБек“ не би имао конкуренцију)… Један од најбољих пријатеља му је Данко Ђунић, некада утицајни потпредседник савезне владе. 1997. године Беко улази у републичку владу и то представља као патриотски чин. Био је министар за својинску трансформацију и Милошевићев човек за осетљиве економске трансакције. Италијански дневник „Република“ писао је да је он главни Милошевићев банкар у продаји „Телекома“. Беко је тада 683 милиона марака пребацио у врећама из Атине у Београд. По продаји „Телекома“ Беко одлази за републичког министра без портфеља. На том месту се не задржава дуго, јер добија задатак да води крагујевачку „Заставу“. Последња Бекова функција у Милошевићевој власти је савезни министар за привреду. Милан Беко је 18. октобра 2000. вратио посланички мандат ЈУЛ у Већу грађана Савезне скупштине, и огласио да се повлачи из политике, којом се наводно није бавио.
Милан Беко има акције фирми „Медтрејд Интернешенел“ са Бахама и „Медтрејд Интернешенел“ из Либерије, у чијем су власништву „ДиБек“, „Рапид“ и „Димонт“, фирме које су пословале у Југославији. Комисија за испитивање злоупотреба у привреди најављивала је да ће пленити имовину његове фирме „ДиБек“, јер није платио 1,1 милион марака пореза на екстрапрофит. Екстрапрофитерској комисији Беко није био нарочито интересантан, иако је 1997. године Беко био српски преговарач у продаји 49% Телекома италијанском Стету и грчком Отеу. Телеком је продат за око 1,3 милијарди марака. Беко је дао налог да се новац од продаје Телекома уплати у малу грчку банку где су рачуне држале српске оф шор фирме. Даље кретање тих средстава би је за истражитеље Хашког трибунала један од кључних доказа да држава управља са 8 оф шор компанија јер је новац од продаје Телекома завршио на тим рачунима. Премијер Зоран Ђинђић наложио је да се саслуша Беко у вези са продајом Телекома, најављивана је и наплата екстрапрофита од Бека, односно његове фирме ДиБек, али није се десило ништа од тога. “Причало да је он био један од битних учесника операције „Телеком“, али тај случај обрађује МУП Србије”, рекао је секретар ове Комисије, Слободан Лаловић. Комисија је у случају приватизације фирме „Рапид“ утврдила да „Медтрејд Интернешенл“ и „Дибек“ нису унеле паре. “Пронашли смо да је власништво тих фирми 37%, а не више од 50%, односно да нису власници Рапида. Већинско власништво је вероватно признато зато што је Беко стајао иза посла”, објаснио је Лаловић.
Средином децембра ФПП Балкан лимитид, иза ког стоји Милан Беко, саопштио је да има око 57% акција Књаз Милош. Месец дана касније појављује се као суинвеститор фирма Салфорд и најављује да неће бити конкурент већинском власнику. Иза ФПП и Салфорд стоје исти људи, а Милан Беко је био консултант и Салфорд која представља инвестициони фонд са Гибралтара, који се појавио у приватизацији млекара у региону. У фебруару, ФПП је препустио управљање фабриком Књаз Милош Салфорду, који има око 38% власништва. Занимљиво је да је секретарка Комисије за хартије од вредности која прво није казнила ФПП, а затим јесте казнила конкурента, Оливера Савовић, раније радила као један од директора у фирми Дибек, Милана Бека. Беко је 2005. преко инвестиционог фонда Wорлдфин повезаног с ФПП Балкан лимитид приватизовао Луку Београд. Мали акционари тог предузећа доказују да су оштећени јер је приватизација извршена по вишеструко нижој цени. Ексклузивно земљиште у центру Београда завршило је код новог власника иако није било предмет продаје.
Док се чак и о Мишковићу, иако избегава јавност, много тога зна, о Милану Беку нема много информација, па су медији у недостатку правих информација, принуђени да се служе описом “сенка”. Постао је познат деведесетих када је ушао у Владу Мирка Марјановића, задужен за приватизацију. Под његовом влашћу обављена је продаја дела “Телекома”, што је у буџет Србије унело 1,5 милијарди марака. Са министром за економске односе са иностранством, Данком Ђунићем, сматран је за неку врсту реформисте у режиму Слободана Милошевића. Ни он ни Ђунић, као ни Мишковић десетак година раније, нису дуго остали у Влади. Крајем деведесетих, као председник УО “Заставе”, није успео да пронађе стратешког партнера. На изборима 2000. кандидовао се за посланика на листи ЈУЛ-а, али је по објављивању резултата вратио мандат. Од тада повезује се с више приватизација, али се не зна шта он стварно поседује. Приликом куповине “Књаза Милоша”, када је из игре избацио Дивца (као и у “Новостима”), био је званично саветник инвестиционог фонда ФПП Балкан лимитид, али се причало да је његова улога много значајнија, јер се после приватизације често појављивао у овој фабрици воде. Сличну улогу одиграо је и у сукобу “Делте” и “Меркатора”. Најпре је учествовао на тајном састанку када су премијер Војислав Коштуница, Слободан Радуловић, Мишковић и он договорили да “Ц маркет” преузме конзорцијум српских бизнисмена, преко “Пример Ц”, Слободана Радуловића. Потом је, са Мишковићем, преко фондова са егзотичних острва, покушао да преузме “Меркатор”, али нису успели.