ПОРАЖАВАЈУЋА СТАТИСТИКА, СРБИЈА УМИРЕ
У 86 ОДСТО НАСЕЉА СРБИЈЕ БРОЈ СТАНОВНИКА РАПИДНО ОПАДА

Од 4.709 насеља, односно села у Србији, нестаје њих 1.200! У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је човек који теба да има достојан живот…

У Србији нису запостављена само села него је запостављено цело њено рурално подручје. Сељак не служи само да би производио храну, а други да не би трпели глад. Он је човек који би требало да има живот достојан човека. Није то демагогија, нити је реч о социјалној политици.

Да друштво зна шта хоће са селом имало би стратегију о решавању проблема села. Али и ова влада као и све претходне као да не разуме потребу за документом – стратегијом акцијом или да је назове како хоће, за спас села. Јер, са нестајањем села, нестаје и – Србија! То би био и спас Србије. На село се увек гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Селјака једном убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, затим да сеје ову или ону сорту. Држава селјаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се „гаси пожар”. Јер, и сељак је увек помагао Србији када су били ратови, збегови, санкције, економске, политичке и друге кризе. Сад је дошло време да му држава бар мало од тога врати. Аграром и селима у Србији бави се више од 30 институција, али и поред низа обећања о болјитку, селу је све теже, а свако четврто нестаје! Тако данас у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради! Дакле, данашња Србија нема никакву шансу за опстанак док не заустави застрашујући тренд одумирања насеља – села. Колико нас интересују села, указује и чињеница из Устава Србије, по коме не постоје села, већ насеља. Садашње стање указује да смо изгубили битку за села, па сад треба спашавати варошице.

Резултати пописа становништва у Србији:

2.487.886 домаћинстава;

7.163.034 становника;

Ван градских насеља живи 2.914.990 становника (40,5 одсто);

У Србији сваке године више умре него што се роди око 40.000 становника. Од тога је у Војводини 12.000.
Дакле, нестане по једна варош, величине Неготина или Бачке Паланке;

Ако се тако настави Србија већ 2225. године неће имати својих житеља;

На њеном подручју живеће неки други народи! За човека је то дуг период, али за историју није!

Српско село карактерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3 године).Најстарије је у Европи;

Стање у насељима – селима:

Од 4.709 насеља, односно села, 1.200 је у фази нестајања;

У 1.034 села је мање од по 100 житеља;

У 550 села има мање од по 50 становника;

У Србији је данас око потпуно 50 празних насеља, док 85 одсто њих има мање од по десет становника;

У 86 одсто насеља опада број становника;

У насељима се налази 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно у њима нико не живи;

Пошту нема 2.000 села;

Чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом;

У 400 села у Србији нема продавнице. Житељи морају на пут да купе храну;

Чак у 73 одсто села нема дом културе ни библиотека;

У 230 села нема основне школе;

У 2015. години 173 школе имале су само по једног ђака;

У 2.760 села нема вртића;

У две трећине села нема амбуланте;

Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година!

Од 1950. до 2000. године на просториам СФРЈ из села у градове је прешло око осам милиона људи.
Млади који су некада са села отишли у град, данас то су старци који се враћају у села – да заврше остатак живота;

У свету је за такав процес требало најмање 120. година;

У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради!

У Србија има око 631.000 газдинстава (сточарством се бави око 330.000 њих);

Република Србија према подацима РЗС, располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према попису пољопривреде из 2012. године, користи се 3.355.859 хектара земљишта. Преостали део поседа су утрине, пашњаци, ливаде…

Просечна величина поседа у Србији је 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи је нешто већ од 30 одсто (свету је то више од 60 одсто) чему тежи и Србија;

На тим површинама у Србији се узгаја 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,78 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво;

У Србији постоји 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Сва та механизација је пунолетна, у просеку је стара две и по деценије!

Водни режим је такође повољан, али недовољно искоришћен – Канал Дуанв-Тиса-Дунав (са 960 километара мреже), 24 регулационх и пет сигурносних устава, 16 преводница, шест великих црнпних станица И 84 моста! и још 22.000 километара мреже канала највећи је хидросистем у свету. Циљ је био када је грађен систем да наводњава 500.000, а да одводи сувишне воде са миллион хектара. Прва жеља није никада испунејна, а друга је функционисала све до пре неколико година;

Србија је богата водама, које се веома мало се користе. Наводњава се се око три одсто обрадивих површина или близу 100.000 хектара. Истовремено у свету се наводњава просечно 17 одсто површина;

Пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника. У ужој Србији је то 114.564, Војводини 41.137 и на Косову и Метохији само њих 19). На почетку 2000. године у фонд је новац са истих тих простора уплаћивало њих 500.000! Просечна пензија је 10.800 динара;

У селима се данас налази око 260.000 момака старости између 40 и 50 година живота и око 100.000 девојака исте доби који нису засновали породице. Да су то урадили Србија би имала 500.000 становника више!

Поставља се питање шта нас очекује у будућности? На основу истраживања и предвиђања, европску пољопривреду у наредном периоду очекују: промене у величини и броју фарми, земљишне реформе базиране на укрупњавању поседа и побољшању квалитета земљишта, веће коришћење биолошке, информатичке и комуникационе технологије, повећање мултифункционалности, равномернији регионални развој и редистрибуција новца, подизање контроле квалитета и стандард прехрамбене безбедности;

На село се из угла науке гледа из кабинета, без теренских истраживања. Гацамо у глибу стереотипа и предрасуда, а о нашем сељаку говоримо као о неписменом, конзервативном, необразованом. Држава, међутим, мора да помаже сељаку континуирано, а не сваки час да мења уредбе. Стимнулације за сељака у ЕУ су 360 евра по хектару, у региону упола мање, а у Србији износе тек око 60 евра по хектару. Са таквим стимулацијама ми тражимо да српски сељак буде конкурентан, што је немогуће! Уредбама се не могу решавати проблеми, већ само – ,,гасити пожар’’. Проблеми се морају системски решавати. Због тога је потребна дугорочна друштвена стратегија, национални развој сеоских подручја и хитна акција.

Некада млади досељеници са села у градове данас су остарели пензионери у градовима који се враћају у села. Због сиромаштва деци остављају станове, а они ће до краја живота да остану на селу, да помажу децу. Тако су нам села одавно остарела, а градови сад брже старе од села. Не зато што се процес старења успорио, већ зато што она не могу бити старија него што јесу. Следећи стадијум је – изумирање! То је наша демографска реалност. Ипак, није проблем сам по себи што се села у Србији популационо гасе, јер је добар део њих изгубио свој историјски разлог настанка пре социјалистичке индустријализације. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима оранизације привреде и друштва што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина, насталих у отомансло време по принципу ,,утећи у што већи крш и забит’’ ради опстанка. На жалост, произилази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Милош Обреновић. Још од тог времена до данас гашење или премештање насеља у Србији доживљава се као највећи ударац на традицију. Као да пре ,,вековних огњишта’’ није било ,,вековних’’ сојеница, земуница, номада, ловаца и сакупљача плодова и да се после села не може живети у вековним градовима, а после њих у новим адекватним видовима друштвеног битисања.

Истина је да су дугорочне неповољне демографске тенденције у Србији пресудно одређене праксом према којој у последњих скоро 70 година свака генерација родитеља иза себе оставља генерацију потомака мању од сопствене. То нас јесте избациоло у орбиту демографски најстаријих земаља у свету. Поред тога што у Србији годишње више умре него што се роди 40.000 житеља, из ње ,,трбухом за крухом’’ у једном правцу сваке године оде 30.000 људи. Оду зато што овде немају перспективу, немају од чега да живе, немају где да се запосле! Поставља се питање шта би било када би изједначили морталитет и наталитет. У том случају хране не би имали довољнио ни за себе, а да се и не говори о хвалоспевима извоза сировина за производњу хране од 2,8 милијарди долара годишње.

Веома брзо ће постати опасно ако се становништво буде концентрисало само у градовима (трећина становништва данас у Србији је у Београду и околини!). Село је кичма нације. Као да заборављамо да село обезбеђује социјалну контролу над територијама и решава геополитичке задатке (посебно у пограничним подручјиам), одлучујућа је улога села у обезбеђивању хране, село је чувар екокултуралности друштва и одлучујућа му је улога у еколошком просперитету земље. Село је важан фактор у решавању калитета живота, репродукције и чувар је људског капитала.

Не смемо заборавити да село није само пољопривреда. Приоритетни циљеви у развоју сеоског подручја су одржавање насељености, очување природног богатства и цивилизацијских тековина, очување здраве средине, чисте воде, здравствено безбедне хране, подмлатка у сточарству…За то се у свету улажу огромна буџетска средства (више од 40 одсто буџета ЕУ иде за аграр), а код нас само два до четири одсто државног буџета.

За одрживост села потребна је одлучна политичка одлука и воља, а затим стрпљивост мисионара и оптимизам бродоломника. Самоорганизовање сеоских заједница условно може да спасе села од одумирања, али то није довољно и друштво мора да помогне промене сопственог става према селу. Самоорганизовање, уз ново организовање задругарства, је један од неопходних услова за опстанак, развој и обнову тамо где има шта да се обнавља. Јер, док смо ми уништавали задругарство оно се у свету самоорганизовало па сад постоји око 800.000 до милијарду задругара и више од 750.000 задруга.

Не смемо заборавити да сељаци нису неуки, конзервативни и назадни. Савремено село где има традицооналног и модерног, запљуснуто је цивилизацијским таласом, радикалним променама у начину рада и систему вредности. Да би се квалитет живота сеоског становништва приближио нивоу градског, потребна је модернизација и изградња нове друштвено-економске структуре на селу, што би убрзало развој пољопривредних делатности на сеоским просторима. Резултат би био и повећање запослености и атрактивности живота на селу као места за живот и рад становништва.

Аутор: Бранислав Гулан
Извор: Макроекономија

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ШЕШЕЉ НАУЧИО СИНОВЕ, НАЈБОЉИ БИЗНИС СУ ПАТРИОТИЗАМ И ПОЛИТИКА

Шешељ “јуниор”  ПОСТАО посланик. Александар Шешељ је студент, а рођен је 1993. године. Он је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *