Crni dani za radnike

“UBEDLJIVO NAJBOLJE POREĐENJE KOJE SAM PROČITAO, NE SEĆAM SE VIŠE AUTORA, JESTE DA SE STRANI INVESTITORI U SRBIJI OSEĆAJU KAO BRITANSKI TURISTI NA ZAKINTOSU. SVE NORME, SOCIJALNE, PRAVNE I MORALNE SU UKINUTE, I – IDEMO! KAKO BISTE SE VI OSEĆALI KADA PREDSEDNIK OPŠTINE IZAĐE I HVALI SE TIME DA JE POSLODAVAC TOLIKO OZBILJAN, DA JE UZEO ZDRAVSTVENE KARTONE SVIH NEZAPOSLENIH NA TERITORIJI OPŠTINE DA BI PROCENIO KOJI SU NAJBOLJI RADNICI”

Intervju sa dr.Marijom Reljanovic,profesorom pravnog fakulteta.

Kud se dedoše veća individualna i kolektivna prava zaposlenih? Šta bi sa boljom zaštitom radnika? Da li su izmene i dopune Zakona o radu (ZOR) pomogle u rešavanju problema nezaposlenosti? Da li je njime omogućeno veće zapošljavanje? Sve ove tvrdnje, i još poneke, izrekli su političari na vlasti pre nego što su sredinom 2014. usvojene izmene i dopune Zakona o radu – bilo je tu reči i o fluktuaciji zaposlenih, fleksibilnosti radnog odnosa, a u jednom trenutku ministar Vulin je izjavio da je u ZOR stalo “najviše što može od levice”.

Izuzev, možda, ovog poslednjeg, upravo su se tim pitanjima bavili Mario Reljanović, Bojana Ružić i Aleksandra Petrović u nedavno objavljenom istraživanju “Analiza efekata primene izmena i dopuna Zakona o radu”. O tome šta je urađeno, a šta je ostalo među obećanjima, za “Vreme” govori dr Mario Reljanović, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

VREME“: Na predstavljanju studije, u jednom trenutku ste rekli da se vidi jasna tendencija da se stvori novi ZOR, i šta bi trebalo dalje uraditi u radnom zakonodavstvu, ali niste dalje objašnjavali na šta ste mislili.

MARIO RELJANOVIĆ: Ceo taj plan je naopako postavljen. Imamo niz “bočnih” zakona koji bi trebalo da budu usvojeni u 2017: Izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, još uvek neimenovani zakon o ustupanju (lizingu) zaposlenih, radi se na Zakonu o štrajku, Zakon o socijalnoj zaštiti je u najavi već dve godine… I tek nakon toga će se pristupiti pisanju novog Zakona o radu, koji bi trebalo da bude donesen na kraju 2017. ili početkom 2018. Tako da će ZOR morati da se prilagođava bočnim zakonima, umesto obrnuto. Ja često kažem da evolucija radnog zakonodavstva znači devoluciju prava zaposlenih. U našoj analizi iz 2014, u pregledu individualnih prava zaposlenih, jasno se vidi da ne postoji gotovo nijedno pravo koje nije makar malo smanjeno. Nijedno pravo nije ukinuto, jer nije ni moglo da bude, ali su mnoga manje kvalitetna, u manjem obimu, sa većim tendencijama mogućnosti zloupotrebe poslodavca. U mnogo odredbi ZOR-a iz 2014. očigledno je pojeftinjenje zaposlenih. Profesor Arandarenko je u svojoj studiji našao da je to tri odsto, sindikati kažu da je to šest-sedam odsto, ali je činjenica da su smanjena mnoga davanja koja je plaćao poslodavac.

Poslodavci su nagrađeni, radnici su uskraćeni, nekako je to novibalanskoji je napravljen?

Jeste. Osnovna tendencija bila je da se ZOR uklopi u politiku koja se vodi, politiku privlačenja stranih investitora, gde se nudi jeftina, kvalifikovana radna snaga. To pojeftinjenje za poslodavca se ne meri samo zaradom, nego i obimom nekih drugih prava, naročito zaštitom nekih prava zaposlenih, i najcrnja slika je upravo u tom delu. Ukinuta je odredba o iznuđenom otkazu, koja je predviđala da i kada sam zaposleni da otkaz, zbog pritiska poslodavca, nezakonitih uslova rada, to bude tretirano kao nezakoniti otkaz, bez obzira na to što ga je dao zaposleni. To je 2014. ukinuto bez ikakvog obrazloženja. Rok za pokretanje radnog spora je sa 90 skraćen na 60 dana, uz banalno obrazloženje da se time ide na stvaranje pravne sigurnosti kod poslodavca. A stvar je u tome da se ljudi u praksi najčešće šetaju i lutaju od jedne do druge institucije, i za to vreme taj rok istekne. Taj rok je prekluzivni rok, što znači da, kad on istekne, koliko god nezakonito bilo to što vam je zakonodavac radio, ne možete više da pokrenete radni spor. Takođe, urađena je intervencija koja potpuno destimuliše zaposlene da pokrenu radni spor. Prvi put u našem zakonodavstvu, a mislim i u svim zakonodavstvima, uvodi se malo i veliko kršenje zakona. Naime, odredba iz člana 191 kaže da ukoliko je otkaz nezakonit (zato što poslodavac nije poštovao pravila otkaznog postupka), a otkazni razlog je validan, zaposleni nema pravo da se vrati na rad. Ima pravo samo na naknadu štete u iznosu do šest zarada, bez obzira na to koliko dugo traje spor. Postoji više mišljenja sudija Vrhovnog kasacionog suda da je to neustavno. Za ovu odredbu je pokrenut postupak pred Ustavnim sudom, a druga odredba je već oglašena neustavnom. Reč je o otkaznom razlogu – ukoliko poslodavac proceni da je ponašanje zaposlenog predstavljalo radnju krivičnog dela, to je otkazni razlog, čak i ukoliko nema krivičnog gonjenja. To je fantastično. Imate javnog tužioca koji kaže, ovo nije krivično delo, odbaci krivičnu prijavu, a poslodavac kaže, nema to veze, ja mislim da je to radnja krivičnog dela, i sad ću da te otpustim. Još uvek nije izašla ta odluka Ustavnog suda, i mogu da zamislim koliko će prekršaja biti nabrojano samo za tu odredbu. Dakle, kako su izmene i dopune ZOR-a ciljno pisane, mislim da bar 80 odsto odredbi ide u korist poslodavca, odnosno protiv zaposlenog.

A kako stoje stvari sa smanjenjem nezaposlenosti?

Ono do čega smo mi došli, sa čime su se uglavnom složili sindikati, a naravno da se nisu složili predstavnici države, jeste da Zakon o radu ne može da utiče na povećanje ili smanjenje nezaposlenosti. Fleksibilnost radnog odnosa je relativno jasno vidljiva u zakonu, time što je institut radnog odnosa na određeno vreme potpuno istumban i može široko da se tumači. Otpuštanje je olakšano. Ali zapošljavanje, u smislu politike zapošljavanja, nije deo zakona o radu, postoji Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Zapošljavanje kao proces, postupak, jeste deo ZOR-a, međutim, ono je ostalo potpuno isto kao i pre 2014. Ja sam to uporedio sa čekanjem na šalteru – do 2014. ste imali zgradu sa malim ulazom, ogromnim holom i jednim šalterom – šalter je u toj simbolici poslodavac, tj. zapošljavanje, a hol je tržište rada. Do 2014. bilo je teško da postanete nezaposleni, ali, kad postanete, onda dugo čekate na zaposlenje. Od novog ZOR-a, mi smo razvalili taj “ulaz”, sad su tu ogromna vrata, ali i dalje radi samo jedan šalter. Dakle, možete da istisnete mnogo više ljudi na tržište rada, ali će oni i dalje jednako čekati. Niste vi sa novim ZOR-om otvorili još deset “šaltera”, pa da se sada ljudi mnogo brže zapošljavaju. Fluktuacija je bila omiljeni izraz pre donošenja izmena zakona, a ona podrazumeva da poslodavac može lako da otpušta, ali i da zaposleni može lako da ode kod drugog poslodavca. A vi ovde imate zaposlenog koji se grčevito drži postojećeg poslodavca jer nema sledećeg u vidu, nema gde, osim retkih deficitarnih profesija. I to onda nije prava fluktuacija – samo sve više ljudi stavljate na tržište rada, a nemate nikakav mehanizam kako da ih odatle sklonite.

Postavlja se pitanje i koliko su tačne te statistike o padu nezaposlenosti.

Profesor Arandarenko je napravio detaljnu analizu tržišta rada od 2011, i on kaže da je najniža stopa zaposlenosti zabeležena u 2012. godini, nakon čega kreće lagani rast. Ta tendencija se nastavlja i od 2014. do danas. Ono što je on uspeo da zaključi kao statističku činjenicu jeste da od 2014. do danas ima veoma mnogo zaposlenih u nesigurnim oblicima angažovanja – rad na određeno vreme, rad po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, rad po ugovoru o delu. Više od 80 odsto novozaposlenih se nalazi u tim nesigurnim oblicima angažovanja. Rad na neodređeno vreme postaje izuzetak, a rad na određeno vreme postaje pravilo. Ovo je u skladu sa celom ovom pričom o stranim investitorima, jer oni, apsolutno protivno zakonu, imaju po 90 odsto zaposlenih na određeno vreme, što je izigravanje svrhe zakona. Osnovna dva instituta koja se uopšte ne primenjuju onako kako piše u zakonu su minimalna zarada i rad na određeno vreme. To je potpuno iskrivljeno u praksi i država to toleriše.

Ne znam da li ste čitali radove Fiskalnog saveta o ovoj temi, oni u suštini kažu da se snažan rast zaposlenosti od 2012, koji se nastavlja i danas, po svemu sudeći nije ni desio, kao što se nije ni desio onoliki pad od 2008. I upravo se sa profesorom Arandarenkom, između ostalih, spore oko toga. Druga stvar je prosečna plata, koja je u pojedinim mesecima išla i preko 50.000, a onda vidimo da Republički zavod za statistiku (RZS) u svoj obračun ne ubacuje ni preduzetnike ni zaposlene kod njih, a možda čak ni mala preduzeća.

Ja sam gledao podatke RZS-a, i kada je reč o zaradama, tu ste apsolutno u pravu. Ono što je uključeno u prosek zarada jesu zarade u javnom sektoru i u velikim kompanijama. Izričito piše da su mala i srednja preduzeća i preduzetnici obuhvaćeni na nivou statističke greške. Oni kažu da ima 1,7 miliona zaposlenih u Srbiji, a kada obračunavaju zarade, onda navode tek nešto više od milion zaposlenih. Prema podacima iz marta 2016. godine, navodi se 1.012.935 zaposlenih lica. Direktor NSZ-a Martinović je nedavno izjavio da zaposlenih ima oko 2,6 miliona, ali realno zaposlenih (dakle, ne prema anketi radne snage, nego onih koji imaju neki oblik ugovora o radnom angažovanju) ima oko 1,7 miliona. Ti ljudi koji nedostaju su ljudi koji bi spustili prosečnu zaradu drastično ispod one koja je zvanična. Takođe, po toj statistici 30.000 zaposlenih uopšte ne dobija zaradu, a po statistikama sindikata taj broj je 150.000. Nisam ni ekonomista ni statističar, ne znam zašto je to tako, ali je vrlo jasno da ta prosečna zarada nije realna.

A onda, povrh toga, imamo predsednika vlade koji izađe i kaže, ma, mi bre imamo 500 evra u proseku, nemoj da se lažemo.

To je takođe nepotkrepljeno. Ako je po toj statistici prosečna zarada oko 400 evra, realno bi ona bila oborena bar za stotinak evra, jer oni koji nisu uračunati primaju minimalnu zaradu ili je ne primaju uopšte. To je nabildovana statistika, ne znam kako da je nazovem. Isto je i sa nezaposlenošću. Ne mislim da su Fiskalni savet i Arandarenko na različitim stranama, oni samo malo drugačije gledaju na iste stvari, mislim da su u pravu i jedni i drugi. Anketa o radnoj snazi je potpuno nepouzdana, čak i RZS kaže da su to samo indikativni podaci. A po njima se stalno utvrđuje taj procenat nezaposlenosti. Zaposleni su, po toj metodologiji koja jeste međunarodna, svi oni koji rade najmanje jedan sat nedeljno, bez obzira da li su plaćeni u novcu, naturi itd. Znači, ja pomognem komšiji da ošiša živu ogradu, dobijem pivo kao nagradu, popijem s njim, i ja sam radio te nedelje. Sa druge strane, postoji veoma precizna zakonska definicija nezaposlenog lica – ono koje nije u radnom odnosu, ne ostvaruje prihode, radno je sposobno, i, a tu je i “kvaka”, nalazi se u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ). Na evidenciji NSZ-a se nalazi 700 hiljada nezaposlenih. Imamo i 1,7 miliona zaposlenih, to je 2,4 miliona. A postoji skoro pet miliona radno sposobnih građana. Gde su ti ljudi? Oni su ili samo formalno tu, a faktički su otišli u inostranstvo, ili su klasična izdržavana lica, koja uopšte ne traže posao i nisu u evidenciji, ili se nalaze u sivoj i crnoj zoni. Ti ljudi se ne vide u sistemu. Trenutno najpouzdaniji podaci su iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, koji potvrđuju podatke iz PIO fonda – da se broj pojedinačnih ljudi koji plaćaju osiguranje povećava. To znači da se broj zaposlenih zaista povećava, i to je rezultat one tendencije laganog rasta. Na kraju 2015. imali smo 85 odsto broja zaposlenih u odnosu na 2003. Znači, ne u odnosu na 1989, koja se često uzima, nego u odnosu na 2003, koja ni po čemu nije bila posebna. Dakle, još uvek nije završen trend vraćanja broja zaposlenih na nivo koliko ih je radilo 2003. To je poenta.

Dobro, tada je još bilo dosta državnih i društvenih firmi, koje su imale formalno zaposlene, ali koji u suštini nisu skoro uopšte radili.

E, tu dolazimo do sledeće nelogičnosti, a to je: zašto broj zaposlenih raste brže nego što raste BDP? Mogu da postoje samo dve situacije. Jedna je da je reč o prevođenju zaposlenih iz “crnog” u “beli” sektor, pa je BDP ostao isti jer su oni samo nastavili da rade ono što su već radili i do tada, samo što su sad legalni. To jeste tačno u odnosu na nekoliko hiljada ljudi, jer je inspekcija rada dosta radila na tome u poslednje dve-tri godine, i beleže dobre rezultate. Pretpostavljam da oni godišnje prevedu oko pet-šest hiljada ljudi u legalne tokove, što je pet puta više nego u periodu pre toga. Međutim, to je i dalje mala brojka za toliki rast broja zaposlenih. Drugo objašnjenje je sledeće – ako vam BDP stoji ili se neznatno povećava, a broj zaposlenih se povećava osetno, znači da ti ljudi ne utiču na povećanje BDP-a. A kako je to moguće – tako što rade na neproizvodnim mestima: u državnoj upravi, javnim preduzećima, dakle, u javnom sektoru.

Ali javna preduzeća nisu neproizvodna?

Zavisi o kom preduzeću pričate. Postoji niz javnih preduzeća koja pružaju samo usluge. Te usluge se obavljaju sa 10 zaposlenih. Onda zaposlite još 200 ljudi, pa tako ostane ista količina usluga koje pružaju, ili ista količina proizvodnje, a sa daleko većim brojem zaposlenih. Uzmite EPS – on proizvodi struje toliko koliko proizvodi. Ali, ako u centralu EPS-a u Beogradu zaposlite hiljadu novih ljudi, imaćete 1000 novih zaposlenih, a istu količinu proizvodnje. To su dva realna objašnjenja, od kojih je jedno kvantifikovano – možemo tačno videti od inspekcije rada koliko je ljudi prešlo iz “crne” u “belu” ekonomiju – a ovo drugo nije kvantifikovano, ali ostaje da je ogroman broj zaposlenih ušao u javni sektor. Ono što je realno jeste da je kroz te direktne strane investicije otvoreno desetak hiljada novih radnih mesta, možda i više. To je jedino mesto gde se BDP realno povećava – oni koji su prešli iz nelegalne u legalnu ekonomiju već su proizvodili to isto, ovi drugi koji su zaposleni ne proizvode ništa, i ostaje samo taj treći deo gde se rast BDP-a ogleda u tome što su nešto počeli da rade od nule. I ja bih rekao da nam BDP raste onoliko koliko je realno, a da nezaposlenost opada više nego što je realno.

Kad smo već kod inspekcija i stranih investicija, pisali ste dosta o tome naPeščaniku“, o Juri, a pretpostavljam da takvih primera ima i više, imamo situaciju da za pojedine investitore praktično ne važe zakoni ove države. Jura je poklonila dva automobila inspekciji koja posle treba da ih kontroliše. A onda još dođe i premijer i kaže, pa dobro, prekovremeno, neplaćeno, nema veze, važno da se radi.

Inspekcija rada nije u Juri pronašla nezakonitosti u poslovanju, ali pravo pitanje koje se postavlja jeste sledeće: da li su inspektori rada u nadzor u Juru išli automobilima koje im je poklonila upravo Jura? U tim porukama koje se šalju vide se pravci daljeg delovanja kako bi možda ZOR mogao dalje da izgleda. Jer, ako vam premijer kaže da nema veze što radite 24 sata dnevno, to znači da će verovatno biti prihvaćena preporuka Saveta stranih investitora da se mi harmonizujemo sa direktivom EU, koja dozvoljava mogućnost da prekovremeni rad traje i duže od osam sati nedeljno – ukoliko se zaposleni i poslodavac tako dogovore. Sad, možete da zamislite u našim uslovima kako bi to izgledalo. Više puta smo čuli da bi trebalo da se pauza u toku radnog vremena više ne računa kao radno vreme, da to ne treba da bude plaćena pauza. Ali, kada je reč o stranim investitorima, ja ne volim da ih sve poistovećujem, pošto ima dosta onih koji rade dobro i pošteno. Pre tri godine sam sa koleginicom radio studiju o društveno odgovornom poslovanju, i shvatili smo da se to ne vezuje za nacionalnu opredeljenost poslodavca – ima i domaćih poslodavaca koji masovno krše prava zaposlenih, a ima i stranih koji veoma dobro posluju, imaju zaključene kolektivne ugovore, plaćaju dodatno zdravstveno osiguranje… Ono što mene buni jeste količina novca koja se izdvaja tim stranim investitorima. Imate primer Paraćina, gde je lokalnoj samoupravi rečeno ne samo da obezbedi zemljište investitoru, nego da izgradi i halu od 10 miliona evra. I onda je gradonačelnik rekao, pa to su socijalna davanja na lokalnom nivou za tri-četiri godine, odakle nama toliko novca? Postavlja se pitanje zašto bismo to nekome dali, odnosno zašto to ne bismo usmerili na domaće poslodavce, ili imali neku utakmicu, pa ko ponudi bolje uslove da dobije. Prošle godine je donet Zakon o ulaganjima, ali je i on prilično čudan – strani poslodavac može najveći deo svog profita legalno da iznese iz zemlje, domaći ne može; strani poslodavac je oslobođen carina za uvoz opreme koju koristi u proizvodnji, a domaći nije. Koja je to logika?

Daju se ogromne subvencije za koje niko nikada nije objasnio zbog čega su tolike i čemu služe. Time dobijate poslodavca koji bez troškova posluje u Srbiji, prikuplja profit, ali mu ni to nije dovoljno. Zakon ima dosta dobru definiciju o tome kada se zaključuje ugovor na određeno vreme – kada je potrebno zameniti odsutnog radnika, prilikom privremenog povećanja obima posla, rada na projektu… I onda inspekcija ode u pomenutu Juru i kaže, sve je u redu, svi imaju ugovore. A to što 90 odsto ljudi ima ugovor na određeno vreme, to nikog nije briga. To se uopšte ne gleda, pošto, očigledno, on po zakonu može šta god. A ne može, taj proces se zove izobičajavanje, kada neku normu svi tumače drugačije nego što piše u zakonu, tako da na kraju uopšte ne znate šta piše u zakonu, nego samo ono što je u praksi. To postaje običaj, a ono iz zakona se izobičajava, nigde se ne primenjuje. Ne možete da imate 90 odsto zaposlenih na određeno vreme, jer bi to značilo da imate 90 odsto proizvodnje planirano samo tri meseca unapred. A nemate, jer ste dobili subvenciju za tri ili pet godina. Ti ugovori ne služe tome, već da radnike drže na kratkom lancu – nema osnivanja sindikata, ne tražimo pauze, ne tražimo plaćanje prekovremenog, imamo sedmodnevnu radnu nedelju… U Geoxu su se zaposleni žalili da se ne koriste nikakva zaštitna sredstva, pa na kraju dana ljudi izlaze sa zelenim rukama, objavljene su čak i neke fotografije na portalu masina.rs.

Na osnovu dokumentacije koju sam dobio da je prokomentarišem iz stručnog ugla, a za potrebe jednog novinarskog istraživanja, moglo se zaključiti da Geox ne uplaćuje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Idemo na to što ja zovem eksteritorijalnost, pošto se faktički derogira pravni sistem jedne zemlje. Ubedljivo najbolje poređenje koje sam pročitao, ne sećam se više autora, jeste da se strani investitori u Srbiji osećaju kao britanski turisti na Zakintosu. Sve norme, socijalne, pravne i moralne su ukinute, i – idemo! Kako biste se vi osećali kada predsednik opštine izađe i hvali se time da je poslodavac toliko ozbiljan, da je uzeo zdravstvene kartone svih nezaposlenih na teritoriji opštine da bi procenio koji su najbolji radnici?

Na kraju je potvrđeno da se to nije dogodilo, da se Čučković malozaigrao“.

Ali, nema veze, dao bi on! U tome je poenta, on to shvata kao nešto pozitivno, a to bi bilo flagrantno kršenje zakona za koje se čak i krivično odgovara.

Izvor Vreme

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

Креативни центар издао приручник за LGBТ ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ!

Књига „Пружите деци сто могућности уместо две“, коју је издао београдски „Креативни центар“, отворено саветује …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *