Почетна / Архива / МИЛУНКА САВИЋ
Заслужно међу великанима
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

МИЛУНКА САВИЋ
Заслужно међу великанима
ИСТИНА ЗА ПОТОМСТВА

Најпознатија и најхрабрија српска ратница била је Милунка Савић која се као добровољац борила у ратовима од 1912. до 1918. године, била је пример смелости и јунаштва

Требало је да се српски и француски председници Александар Вучић и Емануел Макрон поклоне сенима српске хероине из Првог светског рата Милунке Савић па да схватимо колико је она и данас поштована у свету. Нажалост, српска Јованка Орлеанка, Милунка Савић, храбра ратница из балканских ратова и Првог светског рата, добила је од наше државе признање тек 40 година после смрти, 2013. године, када су њени остаци спуштени у Алеју великана уз највише државне и војне почасти.

Најпознатија и најхрабрија српска ратница била је Милунка Савић која се као добровољац борила у ратовима од 1912. до 1918. године. Била је пример смелости и јунаштва, рањавана увек се враћала у борбу, а о њеној храбрости говорили су с поштовањем српски и француски генерали и савезничка штампа. Док је тешко рањена Милунка, у пролеће 1916. године, лежала у француској војној болници у Бизерти, у њену собу је дошао француски адмирал Гепрат како би видео ту храбру српску девојку. Сео је на кревет, на пола да је не повреди. Помиловао ју је по глави великим шакама, онако очински, и рекао: „Сине, оздрави што пре, Француска те моли!”

Милунка је добила чин наредника у српској војсци, једној од првих армија на свету која је женама давала подофицирске и официрске чинове. Али Србији хероји требају само у рату. Некако, независно од друштвеног уређења и облика државе у којој живимо, код нас се јунаци у миру забораве.

Нова Краљевина настала 1918. године, коју су чинили победници и поражени, као да није желела да истиче српске хероје да се поражени у Великом рату не би увредили. Тако је Милунка 1920. године демобилисана и остала је без примања, на улици. Ратни херој, носилац српске Карађорђеве звезде и француске Легије части и храбра ратница обилазила је куће државних чиновника и молила да је приме да чисти како би прехранила кћерку Милену и своје усвојене девојчице.

Тек када је београдска штампа почела о томе да пише, понуђено јој је да буде помоћна радница за одржавање чистоће у Државној хипотекарној банци у Београду која се налазила у згради данашњег Народног музеја. Скромна Милунка је прихватила тај лоше плаћен посао иако јој је Француска понудила високу пензију и комфорну кућу као заслужном ратнику савезничке војске. Милунка је одлучила да остане у својој земљи и да храни породицу. Наша држава би је се сетила само на прославама на којима су министри и генерали причали о њеном јунаштву после којих је одлазила у своју скромну и трошну кућицу у којој је подизала децу. Бринула је о свом даљем рођаку Обраду Радичевићу који је остао сироче, кћерки Милени и три усвојене девојчице.

Немачки нацисти и квислиншке власти желеле су да искористе њену популарност, али је она то одбила. Живела је часно и скромно делећи судбину грађана окупираног Београда. И непријатељи су је поштовали па је нико није дирао и поред тога што је одбила позив шефа квислиншког режима генерала Милана Недића да се стави на располагање његовој влади. У току рата крила је у својој кући комунисте Бору Томића и Бебела Минкова.

Социјалистичкој Југославији и новој идеологији нису били потребни хероји као Милунка, већ они из Другог светског рата који се управо завршио. Тако је Милунка Савић била потпуно заборављена од званичних власти и више није позивана на прославе на којима су се славиле неке друге битке и победе. Ипак, нова власт није могла да не покаже поштовање према ономе што је учинила како у току Првог светског рата и у току окупације, па јој је 1945. године додељена пензија. Комунистима је било важно да покажу да поштују старе хероје и тако добију подршку Београда који је махом био грађански, а Јосип Броз је тим чином демонстрирао да више брине о српским ратницима од српских генерала и политичара из Краљевине.

Милунка је живела скромно, али поносно. Дружила се са малобројним ратним друговима, а посећивали су је историчари, новинари и аналитичари да запишу њена сећања на ратне дане. Све док легендарни београдски градоначелник Бранко Пешић није 1970. године донео одлуку да Милунки додели мали стан у новоизграђеном насељу Браће Јерковић. Лукави Пешић је знао да не може да јој на други начин ода признање па је то учинио кроз одлуку Скупштине града у којој је Милунка названа заслужним грађанином Београда из Првог светског рата. Пешић се побринуо да предузећа опреме Милункин стан намештајем, белом техником, сликама и књигама, а предаји кључева присуствовали су представници Скупштине града. Тако је Београд захваљујући довитљивости и смелости градоначелника одао признање српској хероини и на „мала врата” прогласио је заслужном. Три године касније, у том стану, Милунка је умрла радећи, онако како је живела. Затекли су је у столици са ручним радом у рукама. Сахрањена је без икаквих почасти у породичној гробници.

Однос друштва према овој хероини говори много о нашем менталитету, нашој незахвалности према ратним херојима и забораву коме смо склони. Ми смо народ који не зна тачан број жртава у Првом светском рату, немамо списак мученика који су на најмонструозније начине убијени у Јасеновцу, не знамо имена жртава убијених у НАТО агресији током 1999. године. Зашто онда чуди однос друштва према Милунки Савић?

Милунка од 2013. године почива у Алеји великана и неправда према њој је постхумно исправљена. Али ако хоћемо да сазнамо да ли је се стварно сећамо и да ли је поштујемо, запитајмо се колико деце у школама данас зна за Милункино херојство. Бојим се да би одговор био поражавајући.

Информације о pravdaipravo

Погледајте такође

ЕВО КО СУ ЗА САДА,ПОТПИСНИЦИ АПЕЛА ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Ценећи значај „Апела за одбрану КиМ“ као угаоног камена борбе да српска рука не потпише …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *