ТАЧНО ПРЕ 100 ГОДИНА ПОГИНУО ЈЕ НЕУСТРАШИВИ ВОЈВОДА ВУК

29 НОВЕМАР СЛАВИЛИ СМО СВИ АЛИ МНОГИ НИСУ ЗНАЛИ ШТА СЛАВЕ

Малог Војина звали су Туре. Пред турским терором, његов отац породицу је довео из Сјенице у Крагујевац. “Иде Воја Туре! “, викали су његови вршњаци, бежећи кад би повео своје Палилулце у дечачке уличне битке. Воја Туре завршиће Војну академију и у чину потпоручника вратиће се у Крагујевац, али ће оставити брзо своје еполете и, као обичан четник, кренути ка југу. Постаће брзо војвода и своје четнике водиће у смрт и у славу. Био је тврд, строг, груб ратник. Понекад, ратовао је са сувише мржње, што је и сам признавао: “Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!” Војвода Вук није штедео ни себе, ни своје борце, а камоли непријатеља.  

Војвода Вук командовао је добровољцима у Првом светском рату. Погинуо на Грунишком вису, у јуришу. Подигнут му је споменик у центру Београда, на Обилићевом венцу.

 

Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
– Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
 Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише…
Клону рука у Војводе Вука.
Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака…
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
Милисав Јелић
Рођен у ропском мраку, тако рећи под замахом крвавог турскогјатагана, војвода Вук је био те зле среће да у најранијим годинамасвог мучног детињства, кад је душа најпријемчивија за утиске,више пута са ужасом гледа како његов јадни отац, везаних рукупреко леђа, посрће и пада под снажним ударцима османлијскихкундака. Та чињеница, болна и грозна, била је од пресудног утицаја на доцнију Вукову борбену делатност. Њом се потпуно да објаснити и оправдати она његова смртна мржња према Турцима и осталим непријатељима слободе нашег народа, мржња која га до гроба није напуштала и која је била главни и једини извор свих оних претераности које је он за време четовања и ратовања чешће испољавао, а о којима још и данас врло радо, да не речем злонамерно, говоре они који неустрашивог војводу нису ближе познавали. Увек доследан тој мржњи, он никад није хтео да послуша другове кад су, користећи се његовим добрим расположењем, опрезно покушавали да пријатељским утицајем на њега ублаже преоштар начин борбе са непријатељем. – “Да ми даноноћно не лебди пред очима голготски страшна слика мучења мог оца, ја бих вас послушао. Овако, нека сви непријатељи иду у пакао”, одговарао је Вук.
И одлазили су многи непријатељи ђаволу или богу. Отишао је најзад и сам Вук за њима. Али су његова херојска дела, сплетена још за време његовог живота у вечну легенду, остала да нас бар с времена на време подсећају на њега и да нас одушевљавају за несебичну служби земљи и народу.
seven_chetniks_of_vojvoda_vuk
Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905 године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последње борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро-Мађаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије.
Увек занет мишљу да уништи противника, Вук није ни најмање штедео своје људе. Па ипак нико од њих ни у једној прилици није негодовао, јер је он, Вук, окрушаст и један као наливен, више здепаст, увек са приписаним редеником преко похабане униформе и са карабином у десној руци, пркосно уздигнутих црних бркова, мрк и страшан, готов да убије свакога ко попусти, – био увек пред њима кад се гине. А то није мала ствар. Они који су ратовали знају да тако храброг и одлучног старешину наши војници обожавају и иду за њим као омађијани, без обзира на оне другове који у том путу остану на голој ледини са пробушеним грудима или просутим мозгом.
Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спреме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба, Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да је логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна спрема, па чак и храна баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем.
Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи, који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер он је у расправљању тежих иступа био исто толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани драконским казнама, па бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршају, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: “срећна ти рана”, може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.
Извор: Србско наслеђе
Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ШЕШЕЉ НАУЧИО СИНОВЕ, НАЈБОЉИ БИЗНИС СУ ПАТРИОТИЗАМ И ПОЛИТИКА

Шешељ “јуниор”  ПОСТАО посланик. Александар Шешељ је студент, а рођен је 1993. године. Он је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *