Кошаркашку лопту заменио библијом

Да ли се запитате где су то они људи који су у стању да самом својом појавом негују своју, а и нашу душу, и да оставе будним оно најбоље у нама? Има их, на филмовима, књигама, али у реалности их је све мање. Кажу да у таквим људима, у њиховим очима, стаје читав свет, у емоцији, са циљем стоји кључ позитивне енергије. Такви људи поседују манир, интелект, став, духовну ширину. На такве људе треба бити поносан. Стрпљење и стратегија су одувек били пресудни за остварење циља, а баш ови људи то поседују. Медјутим, земља је наша постала земља безнадја, пре свега због слабљења хришћанске вере, изгубила се нит корена, страх од Бога,стид од људи…Знате за онај осећај успеха који зидате по сопственим мерилима, а не по неким друственим нормама?

crkva-donacija

Онај осећај када ваш живот има значење, када сте од користи већем броју људи…Када сте из средине просечног стигли до изузетног? Такве животне радости постају и највеће. ..Ценим такве људе .Њихово залагање као и сам циљ, надам се да ће многима изменити живот набоље. У наставку, следи текст наизглед дечака који је своје дечачке снове из љубави,вере и наде, баш овако описао: „НЕОБИЧАН БОГОСЛОВСКИ ПУТ“ од Стефана Дјорића, младог Чачанина.
djoric1

-У почетку видимо смисао краја и у крају смисао почетка, су речи којима могу најјасније описати свој Богословски пут који сам изабрао за свој живот, служити Ономе у Коме „Живимо, крећемо се и јесмо“.

Током детињства, врло живо памтим слику свога оца Срђана који је једног дана пре него што је отишао на посао, очински строго заповедио да научим молитву „Оче наш“ пре него што се он врати са посла, те да ће ме он касније и преслишати. Негодујући читао сам стихове молитве за коју нисам ни могао тад да слутим да ће ми постати дисање у животу. И испунивши жељу свога оца, наставио сам да управљам свој живот тамо где сам мислио да он треба да иде. Но моја срце није лежало у Богу као начелу свега, већ у кошаркашкој лопти! Кошаркашка каријера ми је била много битнија и сав мој труд и зној управљао сам успеху у спортском рингу, и заиста, још од основне школе био сам максимално посвећен ономе што је пред мене било стављено као задатак! Настојао сам томе да оправдам подршку својих родитеља, горе поменутог оца, мајке Биљане која је превијала моје ране мајчинском љубављу и вољеног брата Милоша који је као храбри саборац јуначио моје мотиве и систем вредности.

Моја јутра била су обележена тренинзима, моје ноћи маштом о ономе што ме чека, а сва чежња срца била је управљена ка нечему непознатом што је у мени изазивало језу својом силином, а својом дубином и тајном бескрајну недогоревајућу љубав.

У току својих средњошколских дана многе породице су имале муку да финансијски подрже своју децу у спорту, па тако и моја. Није ни чудо што уписавши средњу Економску школу у Чачку као свој крајњи циљ имао сам као и многи умножење материјалног. Увидевши проблем који имам, а проницљиво осетивши моју посвећеност, мој тренер Мирослав Милић ме је ослободио обавеза плаћања чланарине. Из тог великодушног потеза, научио сам много више теологије него из неких књига!

djoric

У току кошаркашких падова који су знали да буду врло болни, често сам се тешио читањем дела Св. Владике Николаја Велимировића са којим сам осетио сродност духа и философичност ума. Несвесно сам попримао све више и више наклоности ка нечему што ме је помало и плашило, јер се све косило са животом који сам изабрао да водим, те сам владику Николаја покушао да ставим под тепих и призовем само онда када је моја кошаркашка утакмица изазивала жал због претрпљеног пораза. У средњој Економској школи сам се истицао на часовима веронауке, и вероучитељи су имали за мене само речи хвале, али још увек сам био ништа друго до леворуки бек чачанског Борца инспирисан делима највећег Србина после Св. Саве – владике Николаја.

Мој вероучитељ мр Милош Јелић је видевши мој богословски потенцијал, почео више да прича са мном, јер је сматрао да моја истинска срећа лежи у Богомислију! Истина је заправо, да сам и пре њега у свом животу осетио огањ вечности како у мени гори и жељу да се у њега бацим и постанем чиста жртва тајној љубави своје душе. Са једне стране стајала је кошарка а са друге дубина ширина и висина философије по Богу. Иако делује да је избор поприлично лак, бар из ове перспективе, у то време се није чинило тако. Након неколико проведених дана осамљених у молитви, освануо сам са јаком жељом да упишем Богословски факултет! Увидевши да ако кренем овим путем стављам тачку на пређашњи живот, консултовао сам се и са стрицем Владаном који је надахнутим речима проткао моћ којом ме је Бог везивао к себи, и погурао ме је у Његово наручје.

Одлучивши да ставим тачку на кошаркашку каријеру, свом силом сам се бацио на читање Богословских књига и надахнутих отаца, те је друго полугодиште моје средње школе било обележено многим предавањима које сам ја као ученик, држао другим ученицима гостујући на часовима мог професора веронауке. Често сам добијао одобрења да изађем са неког од часова како бих могао да усавршавам Богословски таленат и реторику предајући другима стечена знања.

Моја кошаркашка радна етика помогла ми је да будем педантан и радан па и тактичан у читању књига, упоран у умној математици, и све беше трансформисано у светло Божанског Логоса!

Након завршетка средње школе, уписујем Богословски факултет где моја жеља за ширењем знања поред читања теолошких књига иде даље ка песништву и делима немачких философа Мартина Кнуцена, Имануела Канта и Хегела. Професор философије др. Богдан Лубардић, заинтригиран луцидним философским увидима којима сам се издвајао од других ученика почиње више да ради са мном и да ми посвећује пажњу. Практична светоотачка знања почео сам да стичем на Св. Гори коју сам посетио много пута, уз еминентне духовнике, прозорљиве старце а све захваљујући оцу јеромонаху мр. Доситеју Хиландарцу који је моје духовно чуло мириса водио преко миомира моштију Хришћанских мученика и Богомислилаца чије се мошти налазе свуда по Св. Гори.

Даљи рад на Богословском Факултету са др. Владаном Перишићем и Његовим Преосвештенством +еп. Максимом доводи до новог стадијума у мом животу на којем се сад налазим. Наиме, препорукама поменутих професора, долазим у светски познату Семинарију Св. Владимира у Њу Јорку, где сада под менторством Оксфордског доктора наука високопречасног оца Џона Бера, радим на даљем усавршавању Богословског духа како бих помогао своме народу у Србији и свуда у свету…

Пред крај нашег разговора, који преточисмо у извор речи, млади Стефан дода своје омиљене стихове:

“Господе, да ми је да те душа моја угледа,
Да се напитам тебе као жедан воде,
Знам да грех ми то осећање не да,
Али нек душом мојом поју сретне оде…
Анђели твоји који служе верно,
Твојој величини од кад ме не беше,
И кад ја умрем и нестанем смерно,
Нек остану очи што ТЕБЕ ВИДЕШЕ.”

Сада могу текст завршити само једном својом реченицом: И минути које сте провели овде, уз овај текст чисте радости остају у свима нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити!

Чачак центар духовности
Чачак је последњих година постао права духовна база СПЦ. Неколико Чачана данас заузима значајне положаје у српској цркви. Методије (Владимир) Марковић је игуман Хиландара, патријарх Српске православне цркве, Иринеј (Мирослав) Гавриловић, рођен је 1930. у Видови код Чачка и ту је и одрастао. Старешина Студенице од 2004. године је Тихон (Александар) Ракићевић, рођен у Чачку 1971. године, дипломац Факултета примењених уметности у Београду (сликарство). Јустин (световно Мирослав Стефановић; Чачак, 26. мај 1955) епископ је жички. Био је епископ тимочки од 1993. до 2014.

Пише Данијела Котуровић

Фејсбук коментари
Подели објаву наShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Погледајте такође

ШЕШЕЉ НАУЧИО СИНОВЕ, НАЈБОЉИ БИЗНИС СУ ПАТРИОТИЗАМ И ПОЛИТИКА

Шешељ “јуниор”  ПОСТАО посланик. Александар Шешељ је студент, а рођен је 1993. године. Он је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *