Повезане објаве
Најављена промена Устава Србске православне цркве спада у ред оних догађаја којим аутократски режим Александра Вучића хоће да покаже како је дошла „нова епоха“ и како он, Вођа, одабрани, наводно чисти и проветрава Србију од вековне заосталости и парлога у коме се она нашла. Свако ко је помислио да Вучић и његов режим немају никакве везе са тим, треба да се сети чињенице да је први и једини Србски политички вођа у историји који је упао на редовни мајски Сабор СПЦ, био управо Александар Вучић. Циљ је био да се „утиша“ онај део православног свештенства који се противио потписивању Бриселског споразума. Такође, још 2012. године, Вучићевим доласком на власт, почеле су и припреме за промене Устава СПЦ. Сада је нови Устав на видику. Али, куда он води СПЦ и шта су његове реалне последице?
Десетог јануара ове године, поводом дана Републике Србске у Бањалуци, патријарх Србске православне цркве Иринеј, изговорио је између осталог и посебно похвалу одлазећем Вођи у Србији: „…Надамо се и молимо се господу, да председнику Републике Србије да снаге и моћи да се одупре силним ветровима нашега времена, са надом и вером и уз помоћ Божју да нас господ неће оставити. Људи могу да причају ово или оно, али ми видимо колико се председник Србије Александар Вучић бори…“
Много раније, 31. маја 2013. године, патријарх Иринеј је дозволио тадашњем првом потпредседнику владе, Александру Вучићу нешто што ниједан патријарх у историји СПЦ није урадио. Увео га је на седницу Светог архијерејског сабора, коме никада, од Саве Немањића, није присуствовало неко световно лице, а понајмање политичар. Већ тада, било је јасно да се Вучић спрема да себе постави изнад свих и свакога, изнад државе, цркве, закона, Устава…
У помоћ свом „духовном имењаку“, патријарху Иринеју, притекао је епископ Бачки, Иринеј, који је за Вучића рекао да је „…Задивљујуће искрен, као државник и верник“ и изразио уверење да само „сараднички треба да учинимо све што је до нас“. Тако је стари сарадник свих режима и свих служби, преосвештени „пуковник“, јавно наговарао и друге чланове Светог синода, да Вучићу и његовим шпијунима „приступе сараднички“. Поједини часни и поштени свештеници су се побунили, али је њихов глас брзо и ефикасно ућуткан.
Није ново и непознато да се врх СПЦ претворио у велику, лукративну организацију, да су сви виђенији епископи углавном и „пословни људи“, а неки од њих и озбиљни инвеститори у Србији и ван ње. Реалност говори да су се многима од њих „кесе одвојиле“, тачније, да свако послује на свом терену и да се строго води рачуна о томе да не дође до „мешања надлежности“ у разним пословним подухватима. Узгред, СПЦ је највећа „невладина“ организација у Србији, али је, истовремено и најблискија са сваком влашћу. СПЦ је ослобођена бриге око пореза, ПДВ-а и сличних баналности. Није то за велике играче њиховог калибра.
Последњих четврт века, свештенство СПЦ је више него икада раније, запало у морално блато, а од како је Вучић себе поставио за „земаљског и небеског посланика“ испред свих Срба, тоне све дубље у деструкцију. Расколништво, новац и сексуалне афере, то су доминантне теме.
Ових дана, до јавности је дошла и вест о плану за промену Устава СПЦ и предлогу да званичан назив Србске православне цркве буде: „Србска православна црква – Пећка патријаршија“. Намера је да се и процедура избора патријарха поједностави. Он ће убудуће, према тој идеји, бити биран тајним гласањем, уз обавезну двотрећинску већину владика. Изабрани кандидат за црквеног поглавара зваће се „Архиепископ Пећки, митрополит Београдско-Карловачки и патријарх Србских и поморских земаља“.
Према предлогу новог устава СПЦ, постојећих 13 епархија постаће митрополије, а нови Устав највероватније ће бити усвојен на заседању највишег црквеног тела – Светог архијерејског сабора, средином маја ове године. Најшира јавност је тек недавно сазнала и то да је рад на предлогу почет још 2012. године, формирањем Комисије за ревизију постојећег устава, на чијем је челу био митрополит Црногорско-приморски Амфилохије. Све ово говори да је и разбијање СПЦ, заједно са Вучићевим доласком на власт, део једног те истог пројекта. Србија какву смо до сада знали, њена историја, вера, култура и наслеђе, све је то подложно детаљној рециклажи. Ништа не сме да личи на себе!
Да не буде забуне, био је то понедељак, 2. јула 2012. године. У Патријаршији је одржана конститутивна седница Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава Србске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве је, наиме, својом одлуком од 16. јуна 2011. године формирао Комисију за ревизију Устава СПЦ у саставу: Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, председник; Архиепископ Охридски и Митрополит Скопски Јован; Епископи Бачки Иринеј, Браничевски Игнатије и умировљени Захумско-Херцеговачки Атанасије; протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах мр Никодим (Косовић); протођакон др Станимир Спасовић; проф. др Сима Аврамовић; проф. др Ненад Милошевић и Милан Андрић, чланови, као и протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, секретар.
После молитве, почетак рада саборске Комисије благословио је патријарх Иринеј, пожелевши њеним члановима успешан рад у новом сазиву и указавши на значај ревизије Устава Србске Православне Цркве, то јест „његовог прилагођавања новим приликама и условима“. А, прилике и услове, таман је почео да диктира Александар Вучић, тачније, читава булумента Европских комесара под командом Немачке канцеларке Ангеле Меркел и оркестром Британских шпијуна у Србији.
Ту су, због покрића ове мрачне намере, доведени и поједини људи часних и поштених намера, па је у Комисију, у својству консултаната ушао и др Власије Фидас, професор Атинског универзитета; др Теодор Јангу, професор Солунског универзитета; архимандрит др Григорије Папатомас, професор Атинског универзитета; протојереј-ставрофор др Владимир Ципин, професор Московске духовне академије и још неколико људи сличног формата.
Више од пет година касније, јавности у Србији стигло је објашњење за промену Устава СПЦ, како се и очекивало, из најближег Вучићевог окружења. Његови „аналитичари“ кажу да је постојећи Устав СПЦ „у многим својим деловима застарео и готово непримењив“, а да је последња његова већа ревизија урађена 1947. године.
Промене објашњавају наводном жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и са Косовом и Метохијом као најважнијом делом њене јурисдикције.
Да је ово обична лаж, говори и скандал поводом изјаве патријарха Иринеја, објављене у дневном листу „Курир“ под насловом: „Нећу да се селим на Косово“ Тим поводом је Информативна служба Србске православне цркве саопштила да ова наводна изјава патријарха Иринеја, не одговара садржини разговора коју је патријарх водио са новинарком тих дневних новина, е да је она „истргнута из контекста“. Но, сада долази оно главно! Информативна служба СПЦ појашњава шта је патријарх рекао и цитира: „…Патријарх Иринеј говорио је искључиво о значају Пећке патријаршије као древног историјског седишта СПЦ и о Београду као њеном административном седишту. Патријарх ниједном речју није поменуо себе, нити је о томе уопште било говора…“ Дакле, о селидби у Пећ патријарх се не изјашњава, али је видљиво да тамо неће столовати. Па, чему онда промена имена СПЦ? Чему ће служити то име осим за потребе Вучићеве Велике пропаганде лажи, која треба да докаже да смо и „духовно присутни на Косову“!?
Није спорно да у Уставу СПЦ има анахроних делова и „реконструкција“ тог највишег акта унутар ове црквене заједнице имала би смисла, али, не и његова комплетна промена, чије последице отварају пут разним „аутокефалностима“, расколништву, па коначно и распаду Србске православне цркве која је вековима опстајала и у најтежим временима била духовна, културна па и државотворна водиља за којом је народ Србски ишао.
Но, овде је нешто друго у питању…На пример, једна од најбитнијих промена у уставном тексту тиче се процедуре избора поглавара, при чему се напушта досадашња пракса такозваног „извлачења“ – дакле, оног насумичног избора једне од три коверте са именима кандидата. Нацрт новог Устава ипак сугерише да се нови поглавар бира у Пећкој патријаршији, а као могућности предвиђена су црквена седишта у Београду или у Сремским Карловцима.
Нови устав СПЦ, према његовој радној верзији, спроводи у дело и стару идеју поделе Архиепископије Београдско-Карловачке, па ће у престоници тако бити основане две нове епархије: Вождовачко-Винчанска, са седиштем на Вождовцу, и Земунско-Новобеоградска, чији ће владика седети на Новом Београду.
Академик Коста Чавошки, много раније је упозорио на могући раскол у телу Србске православне цркве који се појавио 2008. године поводом Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим се формално-правно одваја Амерички део СПЦ. Чавошки је још тада упозорио да оно што најпре изазива подозрење то је сам назив овог конститутивног акта. У Србској православној цркви од 1931. године реч „Устав“ у савременом значењу тог израза искључиво се користи за ознаку конститутивног акта Србске православне цркве као неразлучиве целине.
Један од „званичних“ аналитичара, говорећи о предлогу измена Устава Србске православне цркве и још увек важећем Уставу СПЦ правда то чињеницом да се у међувремену променило неколико друштвених система, „па је неупотребљив, јер је исувише стар и архаичан“.
Истакао је да у том Уставу стоји да патријарх поставља краља, а да смо ми република. Истина је, звучи анахроно, као што је анахроно да се Иринеј клања Вучићу као да је глава неке нове династије.
Историја говори да се због расутости митрополија и епархија, односно Србског православног народа, у оквирима различитих држава (Србије, Аустрије, односно од 1867. Аустро-Угарске, Црне Горе и Турске), њен јединствени конститутивни акт (Устав) није могао донети, па се није ни постављало питање његовог назива. Устава Србске православне цркве какав данас постоји, донет је 1931. године под Патријархом Варнавом, а уз изузетно залагање патријарха Гаврила Дожића.
Од тада, а требало би то да буде и за свагда, реч „Устав“ се искључиво користила за један једини конститутиви акт Србске православне цркве као неразлучиве целине. Отуда у важећем Уставу Србске православне цркве нема ни помена о томе да би нека епархија или више епархија у једној држави могле да се властитим уставом конституишу као посебна издвојена целина и правно лице. А, све говори да ће овај нови Устав СПЦ, отворити провалију федерализације до сада јединствене Србске православне цркве.
Академик Чавошки је објашњавао својевремено, до чега би могло довести прављење разних „устава“ на примеру Црне Горе, Републике Србске и Хрватске. Шта би се, рецимо, догодило када би три епископа у Црној Гори, односно пет епископа у Републици Србској од својих епархија конституисали Србску православну цркву у Црној Гори, односно Србску православну цркву у Босни и Херцеговини? Ту није само реч о црквеном расколу, угрожавању канонског јединства свеправославно признате Србске Цркве, него и о разбијању Србског православног народа. Одређени кругови у Хрватској су одавно имали идеју да створе такозвану Хрватску православну цркву, али то је већ прича која сеже у историју, све до „поглавника“ и његове НДХ.
Ипак, данас, постојећим чланом 3 ставом 2 Устава Србске православне цркве у Северној и Јужној Америци утврђује се да „Србска православна патријаршија признаје административну аутономију“ овој Цркви „у свим питањима која се тичу управљања спољашњим пословима: власништва, контроле, поседовања, руковођења и управљања покретном и непокретном имовином епархија, манастира, црквено-школских општина и других органа Србске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци“.
Правно потпуно неумесна одредба, омогућава дасе нижим актом, утврђује акт признања који је једино могао донети виши орган! Исто као кад би се Статутом Војводине утврђивало оно што једино може да се учини Уставом – да Србија Војводини признаје аутономију! Ни сам израз аутономија није најпогоднији, јер он потиче од грчке речи аутономос (сам себи законодавац), док се овде нема на уму законодавна аутономија него административна самоуправа.
Када је реч о Епископском савету, најспорнији је став 1 члана 8 Устава Србске православне цркве у Северној и Јужној Америци којим се утврђује да он „одржава догматско и канонско јединство са Србском патријаршијом“, тако да испада да четири епископа у Северној Америци на равној нози са средишњим органима целе Цркве тумаче православно црквено учење, што је апсолутно недопустиво. Наиме, по члану 69 ставу 1 Устава Србске православне цркве, Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво и врховни ауторитет, „тумачи православно црквено учење, држећи се при томе одредби које је света Црква на основу Светог писма и Светог предања утврдила“. Уколико би, пак, два органа са пођеднаким ауторитетом тумачили Свето писмо и Свето предање, то би пре или после могло довести до шизме и раскола, попут оног који се у крилу Римокатоличке цркве већ одиграо почетком шеснаестог века.
Ових дана, од како се помиње нови Устав СПЦ, управо се отвара јама шизме и раскола. Ко на томе ради? Сетимо се 2010. године, кад је први дан заседања Архијерејског Сабора обележила свађа око тачака дневног реда. Једна од њих било је формирање комисије државе и Цркве за прославу Миланског едикта. Ова тачка изазвала је бес Банатског владике Никанора и Канадског Георгија који су то искористили за изношење става да су против тога да папа дође у Србију, а што уопште није била тема. Случај владике Артемија била је последња тачка дневног реда Сабора. Битка око надлежности и новца! То је оно што је и онда и данас на сцени. Онај ко је схватио где је најслабија карика свештенства СПЦ, тај је и кренуо у помену Устава СПЦ. Све што ће после тога да уследи, може се назвати тектонском катастрофом, сломом последњег великог бастиона Србске духовности.
Подсетимо само да је за Србе у Америци предвиђен члан 5 овог спорног Устава који гласи: „…Званични језик Србске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци су Енглески и Србски, са писмом ћирилицом, и језик земље у којој се Црква налази“. Тако је, дакле, Енглески први званични језик у Србској Цркви, а Србски језик је тек на другом месту! Ова одредба је изричито противна члану 4 ставу 1 још увек активног Устава Србске православне цркве који прописује: „…Службени језик Србске православне цркве је Србски са писмом ћирилицом“.
Полако али сигурно, део свештенства СПЦ на челу са патријархом Иринејом и њему омиљеним световним Вођом Александром Вучићем, копа гроб сопственој цркви.
У јануару месецу ове, 2018. године, шест владика Србске православне цркве затражило је од Синода да закаже Сабор СПЦ, са циљем да се Црква заузме јединствен став о Косову и Метохији. Наиме, потписане владике су и ранијем месецима упућивале захтеве за заказивање Сабора, али је Синод одговарао бесмисленим саопштењима: „захтев је евидентиран“ или „узет у разматрање“.
Вучићева камарила муњевито је реаговала, па су поједини почели да се правдају, говорећи да Захтев за одржавање Сабора није директно повезан са потписивањем Апела за Косово и Метохију, а на који су свој параф ставиле и поједине владике и свештенство, те да је Сабор је затражен знатно раније него што је Апел састављен.
– Један од владика је рекао и ово: „…Захтев за одржавање Сабора није ни за ни против председника Вучића и било би погрешно да се то тако тумачи. Одржавање Сабора је природан след, одговоран однос и одговор на ситуацију у којој се налазе народ и држава. Косовско питање улази у своју завршну фазу и неопходно је да се Црква одреди према догађајима. Црква мора јединствено да каже која је то граница до које идемо, да пружи саборски одговор на позив председника за унутрашњи дијалог о Косовском питању. Ово јесте историјски период и мора да постоји и такав став Цркве о највећем проблему, који ће бити познат народу и држави…“
Јасно је да на почетку 2018. године, уочи потписивања такозваног „обавезујућег споразума“ о Косову и Метохији, Вучићу треба нова политизација СПЦ. Али, ма како споља изгледало, већина свештенства се томе противи. Мањина, на челу са патријархом Иринејом, спремна је на све договоре са Вучићем. И ту је отворен проблем, јер је познато да, уколико нема јединственог, саборског става, владике наступају по својој вољи или савести. А, савест је једно, а воља нешто друго.
Синод и патријарх већ дуго времена покушавају да избегну расправу о Цркви, њеном односу ка држави, власти, Бриселском споразуму и његовим последицама. Владика бачки Иринеј, који годинама има амбиције да заседне на трон СПЦ, лично креира ставове Синода, па и на тај начин демонстрира силу и показује „ко је главни“.
Не би било чудо, након свега што је познато о стању у СПЦ, да маса грађана-верника, ускоро опколи Патријаршију и тражи смену водећих личности на челу са патријархом Иринејом, ради очувања своје Цркве и њене суштине.
Написао: Никола Влаховић
Извор: Таблоид
