Повезане објаве
Dragoslav Bokan
11 ч. ·
О ТОМЕ КАКО МИ, СРБИ, УМЕМО ДА ВОЛИМО ДРУГЕ, А СЕБЕ И СВОЈЕ – НЕ
И о томе како наши непријатељи раде управо супротно од нас
Зашто и како се догодило да ми не умемо да подржавамо своје (јунаке и мученике, невољнике и родољубе, страдалнике и борце за националну ствар) ни у рату, ни у миру, ја не знам.
И то нико жив не може да објасни, нити појасни.
Како је могуће да наши крвни непријатељи и дословно сви регионални противници О СВОЈИМ МУКАМА, БОРЦИМА И МУЧЕНИЦИМА БРИНУ НА ДИРЉИВ, НЕСЕБИЧАН И СУШТИНСКИ ВЕЛИЧАНСТВЕН НАЧИН, а ми – који бринемо све светске болове и плачемо над свим туђим страдањима – не умемо, не желимо, не памтимо, не саосећамо са својим сународницима, саборцима и сапатницима?
Шта се то догодило, па да они који нас кувају у казанима и кољу као стоку имају самилости и разумевања за своје људе (а посебно за своје националне борце), а да ми, који смо, непојамним страдањем добили толико нововековних светитеља и мученика у календару наше континуирано трагичне колективне судбине – не умемо ни да пристојно ожалимо, стварно запамтимо и оплачемо своје хероје и најзаслужније борце за српску ствар…
Југословенски сентимент и те како постоји, и дан-данас, као и жал многих међу нама за Титовим временима, за судбином миграната, угроженим хермелинима, фокама у Северном мору или уличним куцама – апсолутно све је ”у игри”, осим нормалног и природног, заједничког жала за сопственим жртвама и онима који ће то тек да постану, борећи се до последње капи крви за свој народ и оно што називамо српством.
А хрватске усташе и шиптарски терористи и цетињски монтенегрини и исламски фундаменталисти свих врста и мађарска национална мањина… раде за своју ствар и оне који је промовишу, заступају и боре се за њу: колико год могу, са готово опипљивим осећањем спремности за сваку врсту жртве у том правцу.
И шта год да се догоди неком од ”њихових”, какво год страдање да му се деси, у какву било незгоду да упадне, шта год да му треба или недостаје, средиће се и биће урађено све што је могуће (па, често, и више од тога).
Наши непријатељи не знају за немогућу мисију када су у питању жртве из редова њиховог народа, њихови угрожени цивили или пострадали ратници. Ту имају срца и душе у неограниченим количинама, а у обрачуну са нама (њиховим главним живим метама и опсесивно омрзнутим противницима) немају ни трунку самилости, а камоли саосећања или некакве (у Срба тако честе) ”објективности”.
Тако да, по њима, они нису никад и ни за шта криви, а ми Срби смо, ето, ваљда једини разлог што у региону постоји зло, воде се ратови и догађају се онолика страдања.
А по нама смо у најмању руку ми – ”исто криви као и наши непријатељи”, ако не и много више од њих.
У укупном збиру тако ми остајемо много ”кривљи” од најгорих међу људима, горих од оних што плаше децу у бајкама, мраку и дугим сенкама ноћи. Јер се наша агресивна потреба за ”објективношћу” савршено уклапа у лукаву идеју сваког српског нерпијатеља како су ”Срби криви за све”.
И ми ћемо увек лошије проћи у оваквој брутално једноставној рачуници (по нама смо ми ”бар педесет посто криви”, а пошто смо по њима ”сто одсто ми једини кривци за све” – у просеку смо ми, тако, носиоци најмање 75 посто свега лошег у последњих ко-зна-колико крвавих деценија и векова, по нас онако страшних ратова и још лошијих ”мирова”.
Како је то могуће? И шта је узрок овоме?
Ако смо онако добри и великодушни (као што нам се, често, чини), што се не нађе макар најмања мрвица тих истих емоција и кад су наши људи у питању – па, тако, данас не знамо ниједно конкретно име и презиме неке наше ”Ане Франк” од оне (на десетине хиљада) побијене српске дечице у НДХ; не памтимо и не славимо скоро ниједног нашег јунака из последњег рата (а само мајор Тепић, од толиких пострадалих српских хероја – има своју улицу у српској престоници); а да не говоримо о нашим (српским ”ветром заборава” избрисаним) пећким патријарсима, хиландарским игуманима, српским горским царевима, комитским војводама и хајдуцима из шумских оаза јунаштвом извојеване и брањене слободе, о пркосним српским родољубима у аустријским и турским тамницама, силним официрима и војницима у овде већ заборављеним српско-турским ратовима и у оних седам величанствених и, показало се, узалудних година нашег ратовања у балканским и првом планетарном сукобу (1912-1918)?…
Како је могуће да у нашем рату деведесетих – за који је знао читав свет – није постојала ниједна канцеларија, једна обична просторија са телефоном (и ондашњим телефаксом) која би била представништво онолике српске дијаспоре и имала улогу посредника између нас овде и нас тамо (нас и нас)?
Сваки овдашњи обућар, стаклорезац или бакалин је имао такву своју просторијицу, а сви ми заједно из целог света, ето – нисмо! Да човек не поверује.
И то у апокалиптичком рату, који се водио прво са остатком народа из бивше Југославије, а онда и са скоро целим светом!
Сваки Еским или Абориџин је у тим годинама знао да развијени и пребогати Запад садистички усмерава своју мржњу према тим неким ”непослушним и непокорним Србима”, а наши људи изван граница Србије и Црне Горе нису имали ту свест, па ни потребу да знају шта се ЗАИСТА с нама дешава, ко смо и какви смо стварно ми који одавде покушавамо да се боримо и изборимо са толиким силама и тако надмоћним непријатељима (а посебно они међу нама што су упорно одбијали да буду оруђе несрпског и равнодушног режима и инструмент углавном антисрпске и бездушне ”опозиције”)…
И тако је наставило да буде и касније.
Без икакве идеје да сад ја овде ма коме судим или неког, не дај Боже, оптужујем, само ћу овлаш приметити да смо ми овде све време имали избор између тога да – ако желимо да будемо политички активни – нужно постанемо обични (мање или више прикривени) цинкароши техно-менаџерске власти или ”невладини организовани специјалци” (дакле: отворени апатриди) или туђи најамници (који, глумећи разне улоге, раде оно што им се каже и наложи из неких далеких центара моћи).
Није било тачке ослонца, нити најмањег упоришта у тек недавно деидеологизованој и детитоизираној земљи за неку самосталну и независну активност од иоле већег значаја. Па се тако није ни формирала она (часна и родољубива) опозиција о којој сањају докони маштари пред сваке изборе.
А то је само врх леденог брега наше небриге и незаинтересованости за судбину најбољих и најнесрећнијих међу нама.
Примера је, дословно, безброј, тако лакомисленог и незаинтересованог односа ”Срба са неким (ма и најмањим) вишковима” према оним Србима који, на своју (и само своју!) несрећу имају мањкове и ма какве проблеме (попут црне и претеће сенке) уз себе.
Другде, у редовима осталих балканских народа, није тако и заједнички циљеви повезују најразличитије групе људи (не само када су рат или спорт у питању) у оквирима исте нације.
И довољно је да један, рецимо, Хрват има проблеме са Србима или, чак, Словенцима – и читава Хрватска је на ногама. Спремна и да помогне том свом Хрвату у проблемима и да крене у противнапад, свим средствима, на његове противнике друге националности.
Хрвати су (слично и Шиптарима и другим нацијама, мање више свима – осим Србима) ”фасцинантни по субјективној љубави, једни за друге”, како то рече једна моја саговорница.
И ”просто је нестварно колико они воле своје људе, али све од реда. Чак и неспособне (за које они ни не признају да су неспособни, већ их свесрдно помажу и снажно гурају као да су способни”)…
Хрватима је национално осећање изнад личног и породичног, а државотворне активности неупоредиво важније од оних економских, профитабилних и уско-прагматичних.
Ми смо према свима једнаки, а они – само према својима.
Зато су они чврсти и тврди националисти, а ми ”заклети либерали” и ”хуманисти опште праксе”.
Нама је жао и меде и зеке, а њима само других Хрвата и Хрватица.
Па они, тако, као практичну последицу оваквог става – имају своју државу, а ми само прашњаве архиве пуне неуспелих пројеката и неостварених планова.
А постоји и нека необична духовна димензија која стоји иза свега тога.
Неко би рекао да је ”свака истина, једноставно, инертна”, па тако и она наша; неко други да је новац постао лажни ”Бог” у Срба (баш због њиховог либералног одрицања од патријархалног поретка вредности); трећи – да смо постали немоћне жртве одасвуд нам наметаног међусобног неповерења; а четврти, опет, да се код Срба временом истопио онај моћни, ујединитељски жар и победнички/ратнички занос који смо некада имали, претворивши се у обичан пепео мазохистичког српског ”југословенства” (које је подразумевало обавезу одрицања од српства и светосавског православља).
А можда је у питању и нешто друго, нама недовољно познато и прикривено.
Али, много је важније да јасно видимо негативно деловање оваквог (расутог и расплинутог) психолошког, духовног и националног модела на Србе и српску идеју, него да, по сваку цену, инистирамо на одгонетању практично нерешивог задатка (са сувише непознатих) ”зашто је то тако”.
Бирајући речи, дошао сам до зида и оног последњег нивао који се може исказати на пристојан и уљудан начин. До тачке пуцања и топљења све те наше силне финоће у разговору без краја и почетка, без поуке и закључка.
Морамо да се мењамо, у ходу, док имамо могућности и воље за тако нешто.
Да нам се не деси да нас претекну и најспорије деветнаестовековне балканске корњаче, док се ми, охрабрени својом зечјом брзином, расплињавамо и успављујемо увек једним те истим, ”ловачким причама”. Неспособни да променимо ритам нашег историјског марша у будућност и успешно прескочимо бројне новонастале препреке.
У много чему и Хрвати треба да нам буду функционални узор; наравно, са опрезом кланог и недокланог српског народа према својим ”ватреним” џелатима, свим тим фанатичним касапима са црвено-белим коцкицама свуд на себи и око себе. Не зато што су они савршени (нису чак ни обични и нормални) – далеко од тога – али су, исто тако, и те како озбиљни и спремни на све када је у питању хрватска домовина.
Нису све разлике међу нама увек у нашу корист.
Напротив и нажалост.
А тако је и са скоро свим другим нацијама у српском окружењу, све од реда далеко изнад нас у овој, за опстанак у историји веома важној дисциплини ЉУБАВИ ЗА СВОЈЕ КАО ЗА ОТАЏБИНСКУ И НАРОДНУ СВЕТИЊУ.
