Повезане објаве
Тај орден, пуковниче, дајте господину Милошевићу, нека га уручи својој породици. Његова породица је комплетна на ручку, доручку и вечери, док ја и моји ручамо, доручкујемо и вечерамо на синовљевом гробу.
Александар Вуковић у јуну 1998. године отишао је у Ниш на редовно одслужење војног рока. Слутила се несрећа, да ће рат, али он је хтео да то заврши – био је одличан фудбалер, чекало га је место у немачком Солингену… Неколико дана пре него што је НАТО почео бомбардовање Александар се затекао код куће. Отац му је рекао: „Зло се спрема, не враћај се у касарну“, али он то није хтео. У Ниш, па у Ниш! Мора, рећи ће му другови да је издајица… А у Нишу – бомбе од првог дана, од 24. марта! Дан за даном.
Почетком априла, од једног налета сакрио се у водоводном шахту… Сутрадан, кад се извукао, био је скоро глув, нервно растројен… Таквог су га послали на Косово, а после три дана, 13. априла, погинуо је у Подујеву. Званична верзија – од „терористичког метка“, али ко зна шта је и како било. Кад је Душан Вуковић отишао у Ниш – још је трајао рат – да се распита о синовљевој одећи, увели су га у неки хангар затрпан крвавим униформама. „Толико стиже сваког дана да немамо где да чувамо, па спаљујемо“, рекао му је подофицир задужен за то ужасно складиште.
А кад је рат завршен, Слободан Милошевић, у лепо скројеном плавом оделу, стојећи испред заставе и угашеног камина, с прстима на шавовима ногавица, као у војсци, обратио се јавности. Неко је веровао да ће изјава пораженог политичара занимати свет, па је оно што је говорио титловано на енглески језик. „Драги грађани, срећан нам мир…“, рекао је. Милошевић се ретко обраћао грађанима и народ је, волео га или не волео, хтео да чује шта има да каже.
„Наша војска и наш народ су својом херојском одбраном земље од неупоредиво јачих снага агресора успели да сачувају територијалну целовитост, територијални интегритет и суверенитет наше земље, да проблем који треба решити у јужној српској покрајини буде под окриљем УН и такође да сачува и саму себе, као и војску и њене борбене потенцијале“, рекао је тада. Србија је чудна земља: има још људи који су ово тада чули и до данас у то верују!
У децембру те „победничке“ 1999. године Душану Вуковићу уручен је војни позив. Онај штампани, мобилизацијски, у плавој коверти – да понесе преобуку, прибор за личну хигијену и шта већ иде уз то, уз напомену да се неодазивање кажњава по члановима закона… фото Александар Јовановић
На полеђини, обичном оловком било је написано да дође у Војни одсек Краљево да прими одликовање за погинулог сина. Команда је звала једног по једног родитеља погинулих, у размаку од пола сата – сат, да не дођу сви одједном, јер би се видело колико их има.
Спремио се, обукао нову црну кошуљу (још су се видели прегиби од стајања у кутији) и отишао. У канцеларији су већ биле камере локалне телевизије, за столом пуковник. Стојећи пред камерама војнички право, гледајући мало у објектив, а мало у Душана, казао је да је добио обавезу да испред јединице у којој је Александар служио војни рок и трагично изгубио живот уручи посмртно признање, Орден за заслуге у областима одбране и безбедности, који му је доделио Врховни командант Војске Југославије и председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић.
Са своје стране овај официр изразио је дубоко жаљење због ненадокнадивог губитка Душановог сина, који је својом храброшћу и достојанством показао како се земља брани и том приликом трагично настрадао.
Камерман се окренуо ка Душану, није му био први пут да снима ову сцену. Душан је захвалио Одсеку и председнику Милошевићу на додељеном ордену, а онда је рекао и да би нешто да дода: „Овај орден који је додељен мом сину зато што је дао живот за отаџбину, није га дао за отаџбину него га је дао за Марка Милошевића и његову фамилију.“ Камерман је по инерцији наставио да снима, а пуковник је после краће недоумице која му је отупела оштре црта лица одлучио да седне. Душан Вуковић је наставио: „Ја ово одликовање од Милошевића нећу примити, јер је он моје дете одвео у рат, не само моје него и свих породица у Краљеву, где има 75 погинулих.“
Још је рекао: „Тај орден, пуковниче, дајте господину Милошевићу, нека га уручи својој породици. Његова породица је комплетна на ручку, доручку и вечери, док ја и моји ручамо, доручкујемо и вечерамо на синовљевом гробу. Дајте га, пуковниче, господину Милошевићу да га он да своме сину, својој ћерки, својој Мири, нека се они диче да су одбранили државу, мој син није, мој син је погинуо! За кога је погинуо и зашто, не знам! Био је дете од двадесет година, које није желело рат… Ја сам један орден, црни, добио, ено га на гробљу, а тај жути вратите ономе ко га је послао!“
Пуковник се за сваки случај оградио, промрмљао је: „Немојте у мом присуству“, а Душан је, дрхтећи од беса и бола, изашао.
Упутио се после и у Београд, у Генералштаб. Начелник Генералштаба Небојша Павковић, у рату командант „победоносне“ Треће армије, бежао је од њега, није смео да га погледа. Душан Вуковић пео се за њим степеништем и дозивао га: „Стани, генерале, да те питам за сина“, али генерал је био бржи – замакао је за нека тапацирана врата. Душан је тада ушао у канцеларију у којој су четворица генерала гледала телевизијски програм. Нико се на њега није осврнуо док није гајтан телевизора извукао из зида. „Је л’ се тако дочекује отац вашег погинулог војника?!“
А кад је Војску Југославије тужио због погибије сина – не због пара, он дете не продаје, него да докаже да му је син жртвован и да одговарају они који су га жртвовали, генерали су тврдили да „Војска није обавезна да надокнади штету, јер је наступила услед више силе и проузрокована за време ратног стања“.
Душан Вуковић је на суђењу питао војног правобраниоца: „А ко је довео ту вишу силу?“
Њему и супрузи Снежани суд је у лето 2000. године, дакле у Милошевићево време, одредио по 400.000 динара одштете, а ћерки, Александровој сестри, 200.000. Укупно милион. А две године касније – у демократској Србији – нишко војно правобранилаштво затражило је од Душана Вуковића и његове супруге да врате по 200.000 динара јер је утврђено да им је „на основу нематеријалне штете због погибије сина Александра исплаћен већи износ него што је требало“. С обрачунатим каматама, тражено им је да у року од 15 дана, под претњом принудног извршења, врате милион динара!
Тако се држава одужила.
