Повезане објаве
Свети апостол, Петар, рођен је у Витсаиди. Био је рибар и звао се прво Симон. Господ му је дао име Киф или Петар (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мат. 16, 16). Његова вера се постепено утврђивала, јер када је Господ изведен пред суд, Петар га се три пута одрекао, али се због тога покајао и постао потом силни и неустрашиви проповедник Јеванђеља После једне његове беседе три хиљаде људи се обратило у веру. Проповедао је у Палестини, малој Азији, Илирику и Италији. Помагао је и вером исцељивао људе. По заповести цара Нерона Петар је разапет на крст, а он сам молио је џелате да га разапну главом окренутом на доле, сматрајући себе недостојним да умре као његов Господ.
Свети апостол Павле, рођен је у Тарсу у племену Венијаминову. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ хришћана. Када се чудесно обратио у веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Много је страдао и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Петровдан је сматран за календарску границу у години: после њега у природи наступају промене, које указују на приближавање јесени (народни календар). По рус. веровањима, на Петровдан је то боже св. Петар «поплувао» лишће, па се стога после тог дана више не кувају траве и биле, не ломе сегране за метле и ел. Бугари су веровали да после П. време бива хладније, да се сунце окреће зими, да птице престају да певају, а трава да расте. У неким руским обредима на Петровдан одразиле су се представе оовом празнику као календарском врху године. Тако су у јужнорус. губернијама луди одлазили у освит зоре на Петровдан да «чувају сунце», тј. да гледају како оно на изласку «игра», преливајући се у разним бојама
Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.
