Српска православна црква и њени верници обележавају празник посвећен Преображењу Господњем. Ова светковина се у православљу убраја у 12 великих Христових празника, а посвећена је сећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор у Светој земљи (Израелу) када он најављује своје потоње страдање и славу. Како тројица еванђелиста извештавају, Христос се са неколицином својих ученика повукао на молитву на Таворску гору. У једном моменту се преобразио, засјао као сунце, а уз њега су се појавили старозаветни пророци Мојсије и Илија. С небеса је допирао јасан глас „ово је син мој мили, који ми је по вољи, њега послушајте“. „Тада се Христу и апостолима јавио Мојсије и Илија који су говорили са Господом о његовој смрти у Јерусалиму“, пише у верским књигама.
Празнична трпеза богата вином и рибом
Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза обогаћена вином и рибом. Сутра се на крају свете литургије освећује грожђе. Такође се оно дели на гробљу за покој душа мртвих. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају. Икона Преображења налази се често на иконостасима. На њој је представљен Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.
Народна веровања на ову светковину:
У народу постоји веровање да се о овом празнику целокупна природа преображава, да од сутра ноћи постају хладне као и да сутрашњи дан најављује скори долазак јесени. Како се верује, од сутра се никако не треба више купати у отвореним водама, рекама и мору. На Преображење никако не ваља ни преко дана спавати, јер ко тог дана одспава, преобразиће се, па ће целе године бити дремљив и крмељив. Није добро ни да неко тог дана плаче, нити ваља да људи цео дан проведу у кафани – да им не пређе у навику и не постану згубидани и распикуће. Али оно што сутра обавезно треба учинити јесте да први пут пробате грожђе!
Неке породице сутра славе крсну славу
Празник Преображење слави се на истоку од седмог века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда.