Повезане објаве
Srbija mnogo bre kasni za svetom . U Australiji je još pre 9 godina priznato pravo jednoj osobi da njen pol bude zvanično označen kao „neodređen“, tj. da ta osoba ne bude prepoznata ni kao muško, ni kao žensko. Nori je rođena kao muškarac, a zatim se podvrgla postupku promene pola kako bi postala žena.
Piše: Mihailo Alić
Operacija i hormonska terapija nije razrešila njene nedoumice u vezi seksualnog identiteta, što ju je podstaklo da se na sudu izbori za priznavanje „neutralnog pola“ Takav status ima i australijski maneken našeg porekla, Andrej Pejić, i rubrika „pol“ u njegovom pasošu je prazna. Konačno, zašto se uvodi termin „neutralni / treći pol“? Da bi se normalizovala poslednja, najkompleksnija karika i poslednje slovo u LGBT lancu putem davanja prihvatljivijeg imena za transrodne osobe. Uz normalizaciju idu i privilegije kao „odšteta“ za navodne istorijske nepravde koje su im učinjene, kao i mogućnost da budu predstavljeni i učestvuju u školskim programima kao tema ili predavači.
Transrodna osoba ima rodni identitet (odgovara na pitanje kog pola se oseća) i ekspresiju roda (ponašanje, manire i interesovanja) koje se razlikuju od biološkog pola na rođenju. „Treći pol“ je najkompleksniji jer obuhvata sve moguće varijacije rodnog indentiteta i seksualne orijentacije, pa imamo transrodne (koji nisu izvršili promenu pola), transseksualne (koji su izvršili promenu pola), a imamo i interseks osobe (koje su rođene sa seksualnim karakteristikama koje se ne uklapaju u tipične binarne definicije muških i ženskih tela). Prve dve kategorije mogu biti: trans muškarci, trans žene, i qvir / ne-binarni: birodni, panrodni, rodno fluidni i arodni, pa je to ukupno 13 kategorija. Sve one opet mogu biti sledećih seksualnih orijentacija: hetero-, homo-, bi-, a-seksualni, a mogu i da odbiju da odrede svoju seksualnu orijentaciju, što daje 13 dž 5 = 65 kombinacija. Rodna disforija je neprijatnost ili psihički problemi koje osoba oseća kao posledicu pola dobijenog rođenjem, pa mnoge traže hormonsku ili hirušku terapiju za promenu pola, ili psihoterapiju, ali ne sve. Nasuprot njima stoje heteroseksualne osobe, koje se po ovoj klasifikaciji nazivaju cis-rodne osobe.
Kako to izgleda u vicevima
Obraća se doktor pacijentu: „Gospodine“,
pacijent ga ispravlja: „Doktore, ja sam gospođa“,
nastavlja doktor: „Gospođo, imate karcinom prostate“.
Naravoučenije: šta god zamišljali, biološka datost ostaje.
Kako to izgleda u realnosti
Na donjoj fotografiji (u sredini) je Nori iz uvoda, sa „drugaricama“. Krajem 20. veka ovakve osobe su se viđale u kabareima kao Drag kraljice, ali kako stvari napreduju, u nekom sledećem mandatu možemo očekivati jednu za premijerku Srbije. Sa druge strane, na Jutjubu imamo svedočanstva mnogih koji su tu operaciju izvršili, pa se pokajali, i hoće nazad[3]. Najgore je što neki (moderni ili nastrani) roditelji uspevaju da ubede decu od 5 godina da „traže“ promenu pola, pa je na bazi njihove saglasnosti iniciraju. U Švedskoj se otvaraju gender neutral vrtići i deca se odgajaju na takav način, dopuštajući im da sami donesu odluku o tome kog su roda.
Posebno je osetljiva situacija u zdravstvu gde počinju da se primaju osobe sa muškim genitalijama na ženskim odeljenjima. Među lekarima kažu vlada atmosfera straha pošto je jedan za primer otpušten jer je iz religioznih razloga odbio da se obraća transrodnom pacijentu ličnim zamenicama koje je ona odabrala. Zbog „tolerancije i političke korektnosti“ hetero populacija je prisiljena da ćuti da bi zadržala posao.
Ništa bolje nije ni u sportu, gde transrodni sportisti rođeni kao muškarci imaju nepravednu prednost (unfair advantage) po snazi od onih rođenih kao žene, a takmiče se sa njima, i naravno pobeđuju. U južnoj Engleskoj formirano je posebno odeljenje u ženskom zatvoru za trans žene zatvorenice nakon što je jedna silovala dve zatvorenice. U SAD, 7 od 50 država već dozvoljava da se bez potpisa psihijatra ili psihologa, samo na izjavu tražioca, promeni pol u ličnom dokumentu.
„Rodno osetljiv“ i „inkluzivan“ jezik
U Americi i Kanadi uvode se nove zamenice u rečnike (kao što su ze, sie, hir, a u Švedskoj je uvedena zvanična zamenica za njih – hen), a zakonom se zabranjuje diskriminacija osobe koja se ovako identifikuje. Ovakve osobe umeju i da zloupotrebljavaju zakon, pa progone one koji ih pogrešno oslove, i pod pretnjom kazni iz njih izvlače više nego da su jednog ili drugog pola.
U Kanadi imamo zakon C-16, a u Australiji se sada zaposlenim u javnim službama sugeriše da se građanima obraćaju sa zamenicom „oni“ umesto „ona“ ili „on“. U memorandumu u kome se to traži kaže se da „imena ne korespondiraju uvek sa polom osobe, a može da postoji i jaz između rodnog identiteta osobe i kako ih vi percipirate“. Niko više nije ni u šta siguran, i ne bi ni smeo da bude, pa će pristojnost 21. veka zahtevati da se nepoznatim osobama obraćamo sa „oni“, kao što je u ranijim vekovima bilo sa „vi“ (ili sa velikim početnim slovom V, za još veće uvažavanje).
Da bi se novi jezik učvrstio, mora neko i da egzemplarno dobije otkaz za nekorišćenje istog, pa potom ostali počinju da više obraćaju pažnju. Feministkinje su se već obračunale sa terminima „mama / tata“, i „muž / žena“, a sada nam predstoji trening ophođenja sa transrodnim osobama. Kako ćemo objasniti detetu da prva reč ne sme da mu bude „mama“ (inače internacionalna), nego „roditelj 1“?
Traženje prava, borba protiv diskriminacije, ili za dominaciju nad heteroseksualnom trenutnom većinom
Kao većina hetero populacije tolerantan sam prema LGBT populaciji, nisam homofob, i ne zanima me šta rade u svojim spavaćim ili ostalim sobama, ali me brine javno delovanje u ime njihovih prava, zapravo lobiranje potpomognuto milionima Soroševih dolara.
Njihov uticaj na našu decu, politiku, zakonodavstvo, medije, kao dominantan uticaj svakako nije dobronameran, uostalom i u pisanjima akademskih feministkinja ili lezbejki vidi se da je cilj razbijanje rodnih stereotipa, što u prevodu može značiti prevođenje heteroseksualaca u svoju veru, posebno ako se sa tim uticajem krene od obdaništa.
Pod izgovorom razvoja tolerancije pokušava se da se provuče teza da su rodni identiteti društveni konstrukt, i da deca treba da eksperimentišu i pronađu identitet koji im najviše odgovara ili prija. U tom traženju mnogi će pronaći suprotni od pola u kome su rođeni, barem privremeno, što će dovesti do smanjenja dominantne heteroseksualne grupe, i doći će do „ravnopravnosti“ rodnih identiteta, opšte konfuzije i povećanja sukoba. Bili smo mi tolerantni i na migraciju Albanaca iz matične zemlje na Kosovo posle završetka Drugog svetskog rata, pa vidimo dokle nas je to dovelo. Stoga: „Tolerancija ali sa merom“.
Na srpskoj Vikipedija stranici za interseksualnost piše upravo to što sam predvideo[7]: „u kulturama čoveka, seksualne/polne kategorije svode se i uprošćavaju na muške, ženske i ponekad interseks, kako bi se olakšale društvene interakcije, izražavanje osećanja i kako bi se održao red“, u suprotnom nastaje haos, sukobi i nasilje, borba svih protiv svih. „O granicama interseksualnosti ne odlučuje priroda nego ljudi. Ljudi (danas, posebno lekari), odlučuju o tome koliko mali penis treba da bude, ili koliko je neuobičajena kombinacija organa, pre nego se podvede pod interseks“.
Za transrodne osobe još je manje kriterijuma, i odluka je krajnje subjektivna, i zavisi od procene, verovatno „šta mi se više isplati“: da budem ružna devojka koju neće nijedan muškarac, ili uspešna lezbejka u nekoj NVO, ili trans osoba, što je u Srbiji prava retkost, pa ću time postići popularnost i traženost neproporcionalno veću nego da ostanem u normalnoj heteroseksualnoj ulozi. Jer često se radi o glumi i proširenju onoga što sam dobila u nekoj meri, radu na tome, pojačanju, kao šminki.
Zato i govorimo o rodnim ulogama, kao što postoje za žene i muškarce, postoje i za transrodne osobe, a na nama je da otkrijemo „identitet“ koji nam odgovara, i igramo tu ulogu: zavodnice, majke, naučnice, mačo muškarca, papučara, ili bilo koje ne-binarne uloge ili identiteta.
Promena vere radi dobijanja beneficija i privilegija istorijski je poznata, recimo u srednjovekovnoj Bosni tako je za vreme otomanske vlasti stvorena velika grupa prelaskom iz hrišćanstva u islam.
Kuvanje žabe, ili Prozor Overtona
Prozor Overtona, poznat i kao prozor diskursa, je raspon ideja koje će javnost prihvatiti. Dobio je naziv prema tvorcu, Džozefu Overtonu, koji je tvrdio da politička održivost ideja uglavnom zavisi od toga da li spadaju u prozor. Overton opisuje spektar prihvatanja javnih ideja:
Nezamislivo-Radikalno-Prihvatljivo-(Razumno-Popularno-Normalizovano)-(javna)Politika(zakonska norma). Kako se spektar (odnosno prozor pomera), ideja na datoj lokaciji može postati više ili manje politički prihvatljivija. Prozor se pomera prvo angažovanjem akademske zajednice koja pronalazi primere iz istorije i ostalih nauka, potom se uključuju mediji, pa političari, ulazi u popularnu kulturu kroz filmove i umetnost, da bi se završilo uključivanjem institucija i zakona.
Sa feminizmom smo videli da se zahtevi nikada ne završavaju ispunjenjem, već nastavkom i proširenjem, novim epizodama: primer rasta zahtevanih kvota za rukovodeća mesta manjinske grupe (30 – 40 – 50 – 51 posto u populaciji, nasuprot procentu u članstvu političkih partija, odnosno radnoj organizaciji). Još pre godinu i po dana pisao sam: „Radikalne feministkinje su vukovi u jagnjećoj koži, a „demokratija“ i „ravnopravnost“ su samo laki ogrtači njihove rodne diktature.
(Slobodan) Antonić (u svojoj knjizi „Iskušenja radikalnog feminizma“) nas na to upozorava navodeći: “ni potpuna statistička izjednačenost žena i muškaraca u predstavljanju i upravljanju društvom nije poslednja tačka na dnevnom redu feminističkog projekta. To je „samo jedan uslov za promene koji podrazumeva suštinsku promenu društvenog ugovora, kao i društvenih struktura koji već vekovima namenjuju različite uloge ženama i muškarcima“ (Mršević, 2007, „Ka demokratskom društvu – izborni sistem kvota“: 254). „Paritet (…) i kvote su samo način, sredstvo postizanja tog cilja a ne cilj za sebe, a još manje maksimalni i krajnji domet ženskih aspiracija“ (Mršević, 2007: 37).
Konačni cilj je da se, zajedno sa obezbeđenjem pariteta, izvrši „orodnjavanje“ (gendering) celokupne političke sfere, odnosno korenita i potpuna „feminizacija političkog prostora i institucija“ (Kolin i Čičkarić, 2010 : 112). To znači da „deskriptivna zastupljenost žena“ mora da se pretvori u „supstancijalnu zastupljenost“, to jest da ženska polovina poslanika i vlade počne da „vodi ’žensku’ politiku, odnosno politiku zastupanja specifičnih interesa žena“ (Mršević, 2007: 41).”
Koje su namere Trans lobija: reći će vam samo naredni korak, ali nikada i sledeće
Kuvanje žabe zahteva da žaba nije svesna da je kuvate jer bi u suprotom iskočila iz lonca, stoga lobisti, ili zagovornici neke ideje ili ideologije će vam reći njihov naredni zahtev, ali ne i sledeće, jer karte moraju biti u rukama, da ih ostali ne vide. Na njihovu žalost, postoje analitičari, koji istraživanjem prethodnih trendova sličnih ideologija ili tog istog lobija, kao i informisanjem o događanjima u zemljama koje prednjače u ovoj ideologiji, mogu sa skoro stoprocentnom izvesnošću predvideti budućnost.
Lobisti vam neće reći da to nije poslednji od njihovih zahteva, da bi promena bila lakše prihvaćena, ide se korak po korak u pomeranju Overtonovog prozora, odnosno povećanju temperature ispod žabe u loncu. To je primetio i Noam Čomski u svojih „10 strategija manipulacije ljudima“ kada govori o postupnosti promena i njihovom odlaganju.
Primer: rodno ravnopravaši traže uvođenje rodno senzitivnog jezika, ali će inicijalno tvrditi da on nije obavezan i neće se kažnjavati njegova neupotreba (postavite im pitanje: „Zašto ga treba kodifikovati, odnosno staviti u zakon?“), ali iz primera Kanade i zakona C-16 znamo da kazne odmah slede, optužbe za diskriminaciju ugroženih grupa, otpuštanja i progon nepodobnih. Slično je i sa drugom nedorečenosti u nacrtu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koristi se reč poslodavac, a političarke i pravnici nas uveravaju da se te obaveze zapošljavanja manje zastupljenog pola neće odnositi na privatne kompanije, ali ako to eksplicitno ne piše, znači da hoće.
Slično ni Brisel Srbiji nije dao konačnu listu uslova za ulazak u EU, već samo mapu puta, bez ucrtanih svih koraka, da bi ih mogli dodavati usput po svojoj volji i potrebama.
Kada smo kod diskriminacije, to je samo izgovor, jer je već planirana a potom se i vrši diskriminacija većinske populacije, koja njihovim delovanjem više neće biti većinska, svakako ne u meri kako je bila inicijalno.
Feminizacija i LGBT-zacija društva odgovara globalističkim elitama jer se prvo postiže depopulacija, a potom, što sve veći deo heteroseksualne populacije postaje aseksualno ili se kloni veza, postaje i veći konzumer roba, usluga i zabave globalističkih korporacija (većina „naših“ TV serija su sada franšize). Kada manjinska grupa izjavi da se bori za prava i izjednačavanje sa većinskom, to ne znači samo po pravima, već i po broju pripadnika, a kada do toga dođe, dolazi do dominacije grupe u zaletu, i po pravima, i po brojevima, i nije nemoguće da će za 100 godina heteroseksualna populacija biti manjinska, o čemu sam takođe pisao pre godinu ipo dana.
Zlatna milijarda, cilj kome će feministkinje i LGBT znatno doprineti
Feministkinje rade na zavađanju polova i sprečavanju uparivanja, zakonima „za zaštitu žena“, a zapravo progon muškaraca, i širenjem medijske panike i podbunjivanjem žena, a LGBT propaganda, posebno ako se dopusti da krene od obdaništa pod izgovorom širenja tolerancije, dovešće do naglog širenja nereproduktivne populacije nauštrb heteroseksualne koja je za sada najveći, skoro jedini izvor prirodnog priraštaja vrste. Sa smanjenjem priraštaja, i povećanjem odnosa nereproduktivne i reproduktivne populacije ulazi se u, od strane svetskih elita priželjkivan, proces depopulacije, odnosno smanjenja broja stanovnika.
Elite su procenile da im u Četvrtoj industrijskoj revoluciji, koja je već počela, ne trebaju ljudi za proizvodnju i ratovanje, jer su oba automatizovana i robotizovana, ne trebaju nam vozači jer su bespilotna vozila i letelice već realnost, ne treba radništvo, čak ni intelektualci, koje će uskoro zameniti Veštačka inteligencija. Zapošljavanje se seli u domen usluga i zabave, kreativnih industrija i programiranja. Sa današnjim brojem stanovnika, uskoro će se pojaviti veliki broj nezaposlenih i nezadovoljnih koji će se naći pred kapijama vila elita, i zahtevati svoja prava, ili dići socijalnu revoluciju, što elite pokušavaju da spreče depopulacijom.
Urođeno ili društveni konstrukt?
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 1973. skinula homoseksualnost sa liste mentalnih bolesti pod objašnjenjem da se to ne može lečiti jer nije bolest već urođeno, a sada tvrde da su rodne uloge i identitet društveni konstrukt. Kako je transrodnost sada mentalni poremećaj u njihovoj klasifikaciji (rodna disforija), već se pojavljuju istraživanja po kojima je to u većoj meri genetski uslovljeno, pa će se Overtonov prozor dalje pomeriti po scenariju za homoseksualnost, i za određeni neveliki broj godina možemo očekivati da će takođe biti skinuta sa liste. A ako nije bolest, onda je normalno. Istovremeno primećujemo i promenu terminologije, kako bi bila prihvatljivija, i lakše normalizovana, pa se govori o neutralnom ili trećem polu, koji se „samo“ želi izjednačiti po pravima sa ova dva biološka. Da li preporukama APA treba verovati?
Šta je rod, nešto što možemo sami izabrati. Od „progonjenih“ do progonitelja
Evo i ja se osećam kao Isus Hrist Spasilac, patim što me ljudi ne prihvataju kao takvog, kako da uverim i ostale u to? Moj identitet je nepriznat. Osećate se kao žena, Napoleon, ili Isus Hrist? Nekada se znalo gde je takvim ljudima mesto, ali APA sve više takvih poremećaja skida sa liste bolesti, i oni postaju normala.
Američka psihološka asocijacija (i njihova skraćenica je APA) je u kontroverznom preokretu početkom 2019. pokazala da je napravila racionalnu odluku da počne da se bavi i leči „toksični maskulinitet“ (izraz sa feminističkih rodnih studija), jer je psiholozima isplatljivije da leče heteroseksualnu nego 5 puta manju LGBT populaciju. Znači ide se od traženja tolerancije, pa ravnopravnosti, do progona „neprijatelja“ kada se dovoljno osnaže. Već smo videli u feminizmu i LGBT-u: počinju sa tezom da su oni žrtve progona, a na kraju oni progone. Nažalost moram da podsetim da je tako bilo i sa hrišćanstvom, to je zapravo razvojni put svake ideologije: prvo smo ugroženi, a potom postaju to drugi, primer je i Hitlerov izgovor za ulazak u Drugi svetski rat: zaštita sudetskih Nemaca.
Promena pola, pravo koje treba društvo da im finansira?
Žene sa malim grudima ili uskim ili nenaglašenim usnama, pa i one pate, dokle će to društvo dozvoljavati, kada će ta operacija biti finansirana? Znači ukinuti su urolozi i kardiolozi u domovima zdravlja radi racionalizacije zdravstva i ušteda, ali trebamo kao društvo da plaćamo jako skupe operacije promene pola transrodnim osobama?
Politička korektnost, verovanje u izabrane uloge
O političkoj korektnosti je pisao još pre 180 godina Hans Kristijan Andersen u svojoj fantastičnoj priči „Carevo novo odelo“. Dva prevaranta dolaze na carski dvor i ubeđuju cara da imaju magičnu tkaninu koja je nevidljiva za sve koji su glupi i nepodobni za službu, a potom mesecima se pretvaraju da rade na novom odelu koje car prezentuje na procesiji dok oni beže sa novcem iz grada. Svi koji žele da ostanu u službi dive se carevom novom odelu, samo nevini dečak poviče: „Car je go“.
Tako i danas, svi ponavljaju hvalospeve rodnoj ravnopravnosti, a one koji se jednoumlju suprotstave proglašavaju za homofobe, transfobe, rasiste, fašiste, otpuštaju i novčano kažnjavaju, potom ih dehumanizuju nazivima: „bedna džukela“ i „gnjida“, nakon čega za najupornije i najvidljivije verovatno sledi i fizička pretnja i eliminacija u totalitarnom režimu koji uvodi politička korektnost.
Kao i žene i gej pre njih, sada se i trans osobe predstavljaju žrtvama patrijarhata, predrasuda, i diskriminacije hetero populacije. U tom smislu se za njih traže, ili će se tražiti provlastice / privilegije kao „odšteta“ za navodne istorijske nepravde koje su im učinjene. Prema njima moramo sada biti ekstremno pažljivi, i ispuniti im svaki zahtev.
Kao kod Andersena, kada dogma uđe u institucije (car je poverovao u nju), ko god izrazi nevericu neće biti podoban za službu (današnja situacija sa rodnom ravnopravnosti, zapravo radikalnim feminizmom), pod pretnjom otpuštanja i socijalne ekskomunikacije, svi će morati da se dive nevidljivoj tkanini i novom ruhu za staru ceremonuju. Politička korektnost nameće ponašanje i govor (Orvelijanski novogovor, kanadski zakon C-16).
Proporcija trans i gej osoba u populaciji, i trendovi razvoja
O kolikom broju ljudi se stvarno radi koji su spremni da prođu hormonsku i hiruršku promenu pola? Recimo da ima još toliko onih koji nisu spremni, a imaju posledice toga da im se rodni identitet (ako poverujemo da tako nešto postoji) ne slaže sa polom koji su dobili na rođenju. Na tih dvoje će biti bar još 8 koji će iz beneficija i raznih prevara da izvrše promenu pola u dokumentima, prvo uz potpis psihijatra, a kada se liberalizuje i samo uz sopstvenu izjavu.
Iz klasifikacije transrodnih osoba jasno je da je definicija subjektivna i rastegljiva, a samim tim i njihova proporcija u populaciji. U svetu se procene kreću oko 0,2%, kod nas, jer smo zaostali može da bude i 0,02%.
Međutim sa rastom osvojenih „prava“, i kroz borbu protiv diskriminacije osvojenih privilegija (buduće kvote), taj udeo može za 10 godina poraste i na 2%. Slično je i sa gej populacijom. Usmerena feminizacija muškaraca učiniće da devojke ostaju sa njima u drugarskim odnosima, a da u odsustvu muževnih partnera utehu nađu u istopolnim ljubavnicama, posebno ako su od obdaništa učene da je „gej OK“, i da su slušale savete o seksualnom eksperimentisanju sa svim opcijama, pa će ta populacija sa godinama svakako rasti kako žene postaju sve usamljenije, a muškarci sve osiromašeniji i uplašeniji novih zakona za progon heteroseksualnosti (pod prijavama za seksualno „uznemiravanje“, „silovanje“ u braku, „nasilje“ u „porodici“).
Ne tvrdim da nabrojano ne postoji, no definicije svakog od termina pod navodnicima drastično su proširene pod feminističkim uticajem u 21. veku, broj prijava naduvan 10 puta u odnosu na broj slučajeva nasilja, može se prijavljivati i nakon 30 godina od događaja, a sada se više ne traže ni dokazi, jer se „žrtvi“ uvek mora verovati.
Diskriminacija manjina u perspektivi diskriminacije i ljudskih prava većine
Femi-LGBT lobi, jer oni od 1980-ih nastupaju zajedno, preotima medijsku pažnju od problema heteroseksualne većine, a to je da muškarci nemaju osnovna reproduktivna prava (izbor kada, koliko i sa kim će se reprodukovati), a potom ni roditeljska prava po razvodu. Za seks je potrebna izričita saglasnost oba partnera, ali kada kao posledica seksa žena zatrudni onda samo ona (jedan partner) odlučuje, tj. nije potrebna saglasnost muškarca za abortus, ili rađanje, muškarac nema pravo izbora, ne može da se usprotivi, ali zato ima obaveze narednih 20 godina.
Takođe posle razvoda skoro nikada ne može da dobije starateljstvo, ni samostalno ni zajedničko, a često ni kontakt sa decom. Nisu samo reproduktivna i roditeljska prava ugrožena, zbog sistema kvota muškarcima su ugrožena i radna prava koja su njima bitnija nego ženama, jer i emancipovane žene i dalje očekuju da muškarac donosi veći deo zajedničkog budžeta. Uskoro će transrodne osobe imati veća prava od heteroseksualnih muškaraca. Moći će da usvajaju decu, dok će „normalne“ muškarce država terati da prave decu, a neće im ih dati na usvajanje, odnosno starateljstvo ako su njihova. U realnosti prava 0,2% trans populacije, 5% gej populacije su medijski i društveno značajnija nego prava 45% heteroseksualne populacije (muškaraca).
