Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / ПРАВДА ЈЕ ЉУБАВ – АКО НЕМА ПРАВДЕ НЕМА НИ ЧЕСТИТОСТИ,А НЕМА НИ ПРАВА

ПРАВДА ЈЕ ЉУБАВ – АКО НЕМА ПРАВДЕ НЕМА НИ ЧЕСТИТОСТИ,А НЕМА НИ ПРАВА

Не би ли праведно било да се самохраној мајци која ионако живи тешко, али није пружила руку да испорси (чак и да јесте, суштински не мења на ствар!) помогне тако што би се пронашло средње решење. Оно које она може да издржи.

На крају једне од најнеугледнијих улица у Гргуревцима, у последњој кући која одговара укупној слици живе Горица и Славка. Без сталних примања, надничарски, упркос високом шећеру, притиску и свим оним што са собом доноси трауматично искуство превременог рођења. Астма, прогресивна слабовидост…

Већ дуго без довољно хране, са једнако мало наде да ће се ишта на боље променити, од скоро без струје. Дугови и нелегална потрошња резултирали су искључењем и свим оним што једна правна држава може да уради за оне који су решили да се о њу окористе.

И рекао би човек да је то у реду. Или би барем тако било када би сви свуда са једнаким жаром животу наметали слово закона, масном бојом утиснуто на папир који поручује да у року од две недеље треба исплатити дуг или покренути наплату, уз напомену да струје ипак неће бити док се не плати и нови прикључак. А и то под условом да је кућа – легална.

Све по праву. Како и доликује држави која држи до себе. Без сувишне сентименталности и промишљања које би могло да доведе до питања правде. Уосталом, ако правде нема у праву, онда ни право нема смисла. А то се нама не може догодити.

Управо ту долазимо до суштине проблема. Ако већ знамо да то није тако, да ли би онда било погрешно тражити селективну примену права онда када је као у случају Горичином и Славкином сасвим јасно да би такво кршење задовољило правду. У крајњем, равнотежа увек мора да постоји.

Јер, шта је право ако у његовом духу и примени нема правде? Шта оно ствара, какве односе уређује, шта у крајњем показује онима над којима се (не)примењује, осим да у праведном систему ипак нисмо сви довољно праведни?
Питао би неко, шта је у овом случају правда. Ако и занемаримо, генерално узев, селективност у примени права (што у крајњем није само наша, већ општа ствар), а што би могло бити довољно да се промишља о томе да ли треба бити строг према ономе ко не може да избегне оно чему многи лако изврдавају, не би ли праведно било да се самохраној мајци која ионако живи тешко, али није пружила руку да испорси (чак и да јесте, суштински не мења на ствар!) помогне тако што би се пронашло средње решење? Оно које она може да издржи (и оно што би, да разголитимо ствари до краја, и држави иначе оптерећеној социјалним проблемима било прихватљиво).

Лако је пријавити, лако исећи, запечатити, лако је испоштовати право тамо где оно често није више од обичног ципеларења већ обореног на земљу. Лако је тући и наређивати, али је тешко трпети, што после оноликих батина каже Султана у Стеријиној „Злој жени“ .

И није то у суштини питање права. Није ту главна струја, већ љубав. Ако нема љубави нема ни правде, а ако нема правде, узалуд су сви покушаји да се дебелим отиском на папиру подвуче црта између поштења и прекршаја, честитости и крађе.
Љубав није када мислите о себи добро и бринете о ближњима. Она настаје онда када прекорачите ове конвенционалности, када схватите да испред себе имате жену која је једним безазленим потезом који, што је најгоре, никога не боли, остала у мраку. Са ћерком којој и оно мало фрижидера и сијалице требају више него што можете и да замислите.
Када схватите да гледате у очи некога ко упркос свему покушава да преживи не желећи при томе да додатно оптерећује оне које „не мора“.

Љубав, она права, пред којом Закон мора да се повуче, почиње када увидите да вас није позвала и за помоћ замолила Горица, Милица, Драгана, када вам се, заборављен и запостављен није обратио Јован, Никола, Душко или Марко, већ Бог.

Тај позив се не одбија. Јер, у крајњем, није ни важно да ли ће те или нећете успети да помогнете ономе ко вам се јавља. Важно је да будете ту! Да се одазовете, да прогледате, пружите руку и да схватите да ниједан закон није вредан гушења правде. Не можете живети туђе животе, али можете постати њихов бољи део.

А ако ипак све одбијете и ако не разумете да закон и правда не морају нужно ићи скупа, ако, на крају, не увиђате да то заједништво не зависи од слова на папиру, већ од вас, онда је све узалуд.
Онда и не преостаје ништа до да се живи у мраку. Само што је у том случају ваш мрак много гушћи и тежи од оног који за Славку и Горицу почиње са првим заласком сунца.

Већа је и ваша глад од оне коју оне осећају. Јер шта је у крајњем неутолива физичка потреба за храном у односу на духовну глад за правдом…

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Стево Лапчевић
Извор: Стање Ствари

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

НИКАНОР ЈЕДИНИ ДОСТОЈАН ПАСТИР

Владика Никанор се црвеним словима уписао у историју Србије. Његово Преосвештенство Епископ банатски Г.Никанор је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *