Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / МИГРАНТИ – ЈУЧЕ СМО ЗАСПАЛИ БЕЗ ЊИХ А ПРОБУДИЛИ СЕ СА ЊИМА,КАКО??

МИГРАНТИ – ЈУЧЕ СМО ЗАСПАЛИ БЕЗ ЊИХ А ПРОБУДИЛИ СЕ СА ЊИМА,КАКО??

Они нису дошли, они су ДОВЕДЕНИ. Под окриљем ноћи и што је још много важније, под мерама ванредног стања!! А најважније је да се исто догађа свуда по Србији.

 

Уторак, 07. април 2020. Смедерево. Улазак у четврту недељу Вучићевог ванредног стања. Србија у ланцима. Војска на улицама са дугим цевима. Хапшења. Милион евра изречених казни. Међуградски јавни саобраћај у потпуном прекиду. Константно пооштравање мера. Кукњава и претње, све смркнутији Кон… Стварање све веће панике. За наше добро…

Подаци за 06. април 2020. У Србији 2.200 заражених, 58 умрлих. У односу на број становника (6.982.000) заражено је 0,3 % становништва, а умрло 2,6 одсто заражених.

Подаци за суседну Хрватску, на исти дан. Заражено 1.222 људи, а умрло њих 16. У односу на број становника (4.076.000), заражено је 0,3 % становништва, а умрло 1,3 одсто заражених. Рекло би се „ту смо, негде“, „само“ умрлих у односу на број заражених дупло мање… Али, Хрвати немају ванредно стање, војска им је у касарнама, саобраћај међу градовима се нормално одвија, а са ТВ екрана нико не прича о пуним гробљима која само што нису ушла међу живе. Живот се одвија опрезно, али нормално.

Занимљиво поређење о коме би се могло попричати. Но, то није тема овог текста. Тема је уторак, 07. април 2020. у Смедереву. Мало пре десет ујутро. Пролазим централним градским тргом у редовну снабдевачку мисију. Поред градске фонтане педесетак миграната у групи, ваљда им нико није рекао да је максималан број за окупљање два. Већина их је са торбама или ранцима, брадати, мршави али не и неухрањени. Жилави. И прилично гласни и весели. Наравно, нико не носи маску и рукавице. Полицајаца нигде, а зграда МУП-а је свега педесетак метара далеко…

Продужавам даље. У Макси-маркету поред Техничке од десетак људи унутра њих је пет. Купују намернице. Довикују се. У реду на каси не држе растојање, али нико их не опомиње. Ни ови немају маске и рукавице. Плаћају динарима или картицама. Занимљиво…

Наградно питање је како су се створили у Смедереву? Јуче смо заспали без њих, а пробудили се с њима. Како, питам се, ако је међуградски јавни превоз у потпуном прекиду? Ни један аутобус не саобраћа према Београду, чак ни за медицинске раднике. А они „дошли“. Са платним картицама које „пролазе“. Како? Откуд?

Одговор се намеће сам по себи. Они нису дошли, они су ДОВЕДЕНИ. Под окриљем ноћи и што је још много важније, под мерама ванредног стања!! А најважније је да се исто догађа свуда по Србији.

Логика ванредног стања

Све ово што се дешава са коронавирусом у свету још увек је сувише контрадикторно да би могли доносити коначне судове. Но, оно што је неупитно, јесте да се ради о великом глобалном сценарију који претходи нечем много значајнијем и већем. Корона вирус створили су и патентирали људи, његов долазак је најављен кроз говоре Била Гејтса и велику пандемијску вежбу „Догађај 201“ започету 18.10.2019. године у Њујорку, коју су финансирали Фондација Била и Мелинде Гејтс, Светски економски форум (Wорлд Ецономиц Форум–WЕФ), ЦИА, Блумберг, Џон Хопкинс Фондација и УН.(1) Занимљиво је да су баш тог дана (18. октобра 2019.) у Вухану отпочеле Светске војне игре, за које Кинези сумњају да су биле извор убацивања (преношења) вируса. Месец дана касније (период инкубације), епидемија је букнула баш у том граду.

У Србији, корона је испочетка била извор вицева уваженог нам председника. Иако је нулти случај регистрован 01. марта (што сада режим покушава да фалсификује формулацијом „прва недеља марта“) избори су расписани 04. марта и заказани за 26. април, а желећи да покаже политичку доминацију, Вучић је наредио пуну мобилност својих активиста који су за пар дана сакупили преко 90.000 потписа њиховој листи, гурајући се у затвореним просторијама. Из Италије која се већ „распадала“ људи су слободно долазили без икаквог карантина и јављања лекару право у српске кафиће, продавнице, ординације… А за то време председник се шетао и држао конференције са једним веселим и једним преозбиљним доктором. Онај весели, такав је био тренутак, причао је вицеве о корони, позивао нас на шопинг у Милано док се председник иза њега смешио или смејао, иако сви знамо да се никад не смеје. Онај преозбиљни, познат из афере са вакцинама против „свињског грипа“ које су завршиле у контејнерима, мрштио се и бечио, мимикријом стављајући до знања да му се онај „весели“ баш и не допада превише.
А онда, буквално преко ноћи, Вучић је престао да се смеје, а из њега су покуљале језиве визије о болницама које ће бити претесне за све и београдским гробљима која ће бити мала да приме помрле. Сутрадан, склопио је руке у молитвени положај и обратио се пензионерима да ће све што следи бити „за њихово добро“.

А следило је ванредно стање, уведено на крајње забрињавајући начин и уз јасну злоупотребу овлашћења Владе и председника Скупштине. Наиме, сходно Уставу, ванредно стање уводи Скупштина, осим „ако није у могућности да се састане“. Јасно је да се под овом формулацијом подразумева немогућност физичког окупљања Скупштине услед ратних дејстава, терористичких активности, природних катастрофа и сл., што овде није био случај. Овде је Влада донела „Наредбу о забрани окупљања на јавним местима у затвореним просторијама“ која се свакако не би смела односити на рад народних посланика, али је постала основ председници Скупштине да не може сазвати седницу, иако је и правном аналфабети јасно како никакав акт извршне власти (а Влада је управо то) не може ограничити рад највишег законодавног тела. У демократским државама, наравно. Тим пре што се, ако су баш хтели да уваже Наредбу, седница могла одржати и на отвореном простору или видео линком итд. Ако држава Скајпом може судити и изрицати пресуде онима који не поштују „самоизолацију“, зашто није могла на такав начин одржати седницу Скупштине са само једном тачком дневног реда? Јасно је да је могла, али није хтела.

Било како било, на бази те наредбе, председница Скупштине закључила је како Скупштина „не може да се састане“, па је онда министар одбране (иако земља није нападнута) предложио увођење ванредног стања, а председник државе му је, јер му се може, испунио захтев крајње растагљивим тумачењем члана 200. став 5. Устава Србије, који „кад Скупштина не може да се састане“ то право даје председнику државе, председнику скупштине и председнику владе. Но, чак ни то крајње растегљиво тумачење није одрађено на уставан начин јер је Одлука о ванредном стању донета без образложења (Адвокатска комора Србије тврди да је због тога ништавна). (2) Уз пут, председница Скупштине наставља да игнорише низ других уставних одредби које су саставни део примене чл.200 ст. 5. Да их побројимо:

Кад одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, она га потврђује у року од 48 сати, односно чим буде могла да се састане.“ (чл. 200, ст. 8)

„Народна скупштина се састаје без позива после проглашења ванредног стања.“ (чл. 106, ст. 4)

„У случају проглашења ванредног стања поново се успоставља пуна надлежност до окончања ванредног стања.“ (чл. 109, ст. 7)

Ништа од ових уставних одредби и обавеза режим не спроводи. Ово посебно добија на тежини када се узме у обзир да понашање у пандемијским условима потпуно дефинише „Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама“, који Влади даје могућност да прогласи „ванредну ситуацију“ и примени већину мера које сада примењује, осим права на наоружану војску на улицама. А баш се то десило. Војска на улицама, наоружана дугим цевима. Чему? Објашњење председника у ноћи увођења ванредног стања да ће они чувати наше болнице и наше лекаре од непријатељских упада звучи поприлично параноично, најблаже речено. Ко би јурнуо да упада у болнице у којима се лече заражени људи? И зашто? Да ли се то негде, можда, већ десило?

Зато, препустимо правном систему да утврди законитост самог чина увођења „ванредног стања“, а он ће то утврдити ако не сада, а оно кад се власт промени сигурно, а ми се окренимо последицама самог чина.

Након што је ванредно стање проглашено, 15. марта увече, а влада током ноћи објавила сет мера, већ сутрадан око поднева, само 12 сати касније, премијерка је констатовала да се мере не поштују па је одмах уследило њихово пооштравање. Пошто нико релевантан није могао измерити дејство сложеног пакета мера од поноћи до поднева, премијерка је као параметар „непоштовања“, невероватно али истинито, навела свој опажај људи на улицама док је „долазила на посао“. Већ тада било је јасно да се ради о припремљеном сценарију, а ту су наредни дани потврдили. Из дана у дан око основних грађанских, па и животних права, каиш се све више стезао, а председник све гласније хвалио „струку“, критиковао неодговорни народ и славио своја достигнућа у набавци маски, рукавица и респиратора, али и извозу брашна и шећера који је иначе Влада забранила својом уредбом.

Сваким даном бивало је све јасније да смо у неком експерименту, као и читав свет уосталом, с тим што се тај експеримент у Србији спроводи много драстичније него у региону, Европи, па и свету. Питање је да ли је то због менталног склопа српског председника, који воли да се докаже „Господарима“ или је једноставно Србија добила такав задатак с обзиром на апсолутистички потенцијал владара, о чему Они итекако воде рачуна. У том смислу не сме се заборавити да је Ана Брнабић била пуноправни члан последње Билделберг сесије на којој се говорило и о „катастрофама“, да је председник био на последњем Давосу где је фактички донета одлука о смањењу броја становника, обавезној вакцинацији и чипизацији становништва, да је пре неки дан, кроз тзв. „писмо партија света“, СНС подржао успостављање светске „глобалне управе“(3), као и да је др Предраг Кон 2009. био носилац дезинформисања јавности у Србији пројекта СЗО (Светске здравствене организације) о потреби против вакцинације од „свињског грипа“ (Н1Х1), након чега су уследиле милионске набавке које су произвођачу „Биг Пхарма“ донеле приходе, српском здравству расходе, а вакцине су на крају завршиле у контејнерима јер је грип, напрасно, нестао сам од себе. Против Кона и његових сарадника вођена је тада и истрага и само га је моћни фармацијски лоби спасио заслужене казне, али се он након тога повукао из јавности, да би васкрсао у новом глобалном сценарију (јер не заборавимо да је СЗО одлуку о проглашењу „пандемије“ донела у тренутку када је постојало регистровано само 150 заражених изван Кине!!!).

Било како било, вратимо се теми, војска наоружана дугим цевима која „чува болничке објекте“ или парадира улицама док иза њих хода полиција свакако је једна од највећих мистерија пандемијске хистерије која се свесно шири од стране режима. Истина, војска се још од времена друга Тита потезала за све и свашта, али чак ни у његово време у таквим ситуацијама за земљу није парадирала и носила напуњене пушке, него је узимала у руке крампове и лопате, извозила радне машине и другу опрему и ишла у прве редове заједно са својим народом. Ово сада много више подсећа на неки од холивудских филмова на Орвеловске теме него на сврсисходну употребу оружане силе.

У Орвеловску атмосферу уклапа се и апсулутна контрола медија и њихова подређеност логици ванредног стања. Прво МТС, а потом и сви остали кабловски оператери откључали су готово све канале, слоган „останимо код куће“ у видном је пољу сваког канала, а новинари под маскама чак и кад су сами у студију, или на улици, подсећају нас на озбиљност ситуације. Вучићеве црне визије у виду кратких вести подигнуте су у врхове екрана, а Б-92 почео је неодољиво да подсећа на Информер покретних слика. У свој тој апокалиптичној атмосфери нису заборављене ни оазе среће. Ријалити програми две телевизије са националним фрекфенцијама држе у кадру гомиле час раздраганих и раскалашних, час тужних или болом скрханих учесника, који се стискају једни уз друге, њуше и жвалаве, а онда плачу или смеју, зависно од тога шта им нареди „продукција“. Док се верницима и свештенству ометају литургије у васкршњем посту, а полиција завирује у храмове СПЦ и саслушава свештенство, ова Содома и Гомора у људском облику води љубав пред камерама, а онда о томе „како је било“ дебатује пред отвореним аудиторијумом, опија се и брљави, псује и богохули.
Уз чињеницу да су у Србији много пре затворене пијаце него кладионице, и лично искуство да сам први дан по увођењу ванредног стања (16.03.2020) купио у државној апотеци у Смедереву пет пари рукавица по цени од 8 дин. по комаду, а да је две недеље касније Влада Србије својом Уредбом ограничила максималну цену рукавица на 40 дин/ком. завршићу овај кратки приказ организованог слуђивања становништва и утеривања логике ванредног стања у наше умове. Ниједан народ у окружењу, о Европи да и не причамо, није био изложен таквој психолошкој и физичкој тортури режима. Мислите ли, рецимо, да ће после овога некоме пасти на памет да се буни кад режим потпише предају Космета?

Но, хајде да се за тренутак опет вратимо Војсци Србије. Једна од њених функција у условима ванредног стања коју је режим објавио јесте „преузимање контроле над мигранстким центрима“, као и „контрола граничих прелаза“ што свакако има своју логику и оправданост. Али, с обзиром да су се током ванредног стања мигранти почели појављивати у разним срединама где их раније није било (као рецимо у Смедереву), што је у неким срединама изазвало и протесте локалног становништва (попут оног у Делиблату 25.марта) логично је запитати се шта се заправо дешава? Одакле долазе ти људи у условима херметичке затворености земље споља и тоталног прекида јавног саобраћаја изнутра? Ко их пушта у земљу, ко их развози и смешта у напуштене војне објекте, као што је бивша касарна у Смедереву?! Каква је улога војске у томе будући да она истовремено контролише граничне прелазе и мигрантске центре, а новопридошле мигранте смешта и у неке од својих напуштених објеката? И, посебно, зашто се то дешава у тренуцима када се грађанима Србије онемогућава кретање и преко 24 сата у континуитету (најновији рекорд је 60 сати)?! Нисмо ли можда и због тога толико утамничени, јер колико год Вучић драмио и Кон колачио очи, цифре везане за вирус нису тако алармантне и углавном их страшним чини медијска манипулација. Рецимо, када Вас плаше бројем инфицираних у Италији нико Вам не говори да је до 6. априла у тој земљи било тестирано преко 420 хиљада људи, а у Србији тек нешто преко 6 хиљада. Може ли се ово икако поредити, када се говори о броју заражених?

Уместо закључка

Без намере да умањујем опасности од коронавируса, посебно кад се ради о старијој популацији, бојим се да ће, када све ово једном прође, највећа последица по Србију бити још јачи Вучићев осећај месијанства, додатно пустошење привреде и повећани број миграната који већ добијају документа Србије.

Уображење да је довољно изрећи „ТО је за ваше добро“, „један људски живот више вреди него сви привредни губици“, „један дан ових мера спашава десетине хиљаде живота“ или неку од сличних демагошких флоскула каквих нам ових дана пласирају на десетине, а онда извести наоружану војску на улице, хапсити новинаре зато што дан раније објаве оно што режим уради сутра, дизати пензионере у 4 изјутра да би могли отићи у набавку, и још им „одређени дан“ померати како се неком прохте, потпуно упропастити мале привреднике и пољопривреднике јер то препоручује „струка“, стављати до знања да је нечија добра воља да држављане Србије пусти да се врате у рођену земљу, опасна је збрка у нечијој глави.

А за то време, будимо се с мигрантима. Да ли после продаје свега што се могло продати, рачунајући и рудно благо, питку воду и плодну земљу, што нико нормалан у свету не продаје, долази на ред и продаја животног простора? И то припадницима непријатељске цивилизације. Буквално!

Драган Милашиновић
Извор: ЦЕОПОМ Истина

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

У ЧАСТ ЈУНАКУ: Херој са КОШАРА добио мурал

Јунак са Кошара Драган Маринковић (1978-1999) добио је мурал на Спортској хали у Падинској Скели …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *