Бесплатни правни савети
ПРАВДА И ПРАВО

Почетна / Архива / ПРИПАДНИЦИ ОВК УБИЛИ СУ ИМ ОЦА НА КОСОВУ 1999 ГОДИНЕ – ИСПОВЕСТ ЋЕРКИ КОЈЕ ГА НЕ МОГУ ПРЕЖАЛИТИ

ПРИПАДНИЦИ ОВК УБИЛИ СУ ИМ ОЦА НА КОСОВУ 1999 ГОДИНЕ – ИСПОВЕСТ ЋЕРКИ КОЈЕ ГА НЕ МОГУ ПРЕЖАЛИТИ

– Цела породица нам је била у расулу, сви су падали и плакали док не изгубе свест. Једва су стрица и мајку убедили да се врате са гробља. То је била превелика трагедија за све нас. Нисмо се ни данас опоравили од тога и све је то оставило невероватне последице по здравље моје породице. Имао је само 26 година и тек је основао своју породицу. Ја се ничега не сећам након тога. Била сам јако радознало дете и стално сам запиткивала где ми је тата. Причали су ми да бих на одговор да је тата отишао на небо збуњено питала: А како ће тата да се врати када је небо тако високо?

 

Данас двадесетчетворогодишња Катарина Петковић, ћерка полицијског резервисте Боже Петковића, који је 19. априла 1999. године убијен хицима из снајперске пушке припадника ОВК у селу Орлате на Косову, имала је само 3 године када је њен отац убијен, а сестра Анђела тек 20 дана. Њена мајка остала је удовица са само 22 године.
Својим дирљивим статусима на Твитеру, Катарина се непрестано труди да одржи сећање на оца, али и на све људе који су дали живот за ову земљу.

Иако је имала тек три године Катарина за „Телеграф.рс“ каже да јој је последњи сусрет са оцем прва најјаснија успомена које се сећа као да је јуче било.

– Последњи пут смо га виделе на Велики петак 1999. године. Сестра се родила 28. марта и он је дошао да је види. Није се задржавао, али је искористио слободан дан да прослави са мном мој трећи рођендан. Одвео ме је да изаберем поклон, а то је била лутка коју и дан данас чувам, колица за лутку и сећам се да сам сестри изабрала звечку.

Само два дана касније полиција је закуцала на врата породице Петковић да саопшти лоше вести.

– Сви су били код куће тог дана јер смо тада још увек живели у кући са очевим родитељима и братом. Дека је једва успео да дозове баку и причају да је само успео да изговори „Оде нама наш Божо“, пре него што је бризнуо у плач. Мама је на спрату успављивала Анђелу која је тада имала 20 дана. Те ситуације се укућани слабо сећају јер су након те вести сви били у шоку и на лековима за смирење.

Катарина је тада била превише мала да би разумела шта се догађа, али се сећа да га је видела на дан сахране и да је упорно тврдила да то „није њен отац јер би се он њој јавио“.

– Цела породица нам је била у расулу, сви су падали и плакали док не изгубе свест. Једва су стрица и мајку убедили да се врате са гробља. То је била превелика трагедија за све нас. Нисмо се ни данас опоравили од тога и све је то оставило невероватне последице по здравље моје породице. Имао је само 26 година и тек је основао своју породицу. Ја се ничега не сећам након тога. Била сам јако радознало дете и стално сам запиткивала где ми је тата. Причали су ми да бих на одговор да је тата отишао на небо збуњено питала: А како ће тата да се врати када је небо тако високо?

Катаринина мајка је у том тренутку имала само 22 године и сам Бог јој је дао снагу да се бори даље због својих ћерки.

– То је чинила као прави јунак. Иако нисмо имале тату, имале смо лепо детињство. Мама је почела да ради у полицији и за то време су нас чувале баке и стрина. Када год мама због посла није била ту за нас, њена и татина мама и стрина су нас чувале, неговале и биле ту за нас. Било јој је тешко, и само она зна колико се мучила, али уложила је сваки секунд у нас. У наше школовање, тренирање, у успомене. Са поносом је увек причала о тати као и остатак породице. Усадила је то и нама – истиче.

Нажалост, Катаринина сестра Анђела се не сећа свог тате. Још је тужније што су се само једном видели.

– Не може да нам прође ни једно једино породично окупљање, а да га не поменемо, макар то била нека анегдота. Од малена је и сестра слушала приче од баке, деке, стрине, стрица, шире породице и пријатеља. Физички невероватно личи на њега тако да је инспирисала познанке и фамилију да јој причају о њему. Она га види као вредног, паметног и храброг човека, као што га видим и ја.

Божо је рођен на Божић, а погинуо је на Васкрс, па је породици Петковић сваки празник био тежак. Потпуно искрено, Катарина нам је рекла да не жели да улепшава причу јер само њих три знају како им је било када су биле саме.

– Хвала мами и довној породици што су се трудили око нас и што су дали све од себе да што мање осетимо тај недостатак. Много нам фали, што смо старије све више, посебно како долазе лепи моменти у животу, неким данима још више… Али, дајемо све од себе да га толико често помињемо и не дозвољавамо успомени на њега да избледи ни мало.

У време када држава зна да заборави, па и људи, деца палих бораца се труде да никада не избледи сећање на њих, а посебно да се њихова храброст не заборави.

– То су били млади и храбри људи који су имали своје идеале. Људи који су остављали малу децу код куће. Ја причам и ширим свест о томе на сваку његову годишњицу, на сваки рођендан. Кад год сазнам нешто ново, као рецимо када је до моје породице дошао његов интервју за РТС док је био припадник специјалне диверзантске јединице 1996. Тада смо сестра и ја први пут јасно чуле његов глас, па сам на Твитеру писала о томе и окачила снимак. Захвална сам добрим људима на толикој подршци.

Преузето Телеграф.рс

Информације о Ana Markovic

Погледајте такође

У ЧАСТ ЈУНАКУ: Херој са КОШАРА добио мурал

Јунак са Кошара Драган Маринковић (1978-1999) добио је мурал на Спортској хали у Падинској Скели …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *